„… A.S. je zauvek otišla iz Novog Sada ovog leta kada je „zaspala moja kera Bekica. Idem kod ćerke u Rim“, rekla mi je nasmešivši se. Bademaste oči, ovog puta, nisu bile nasmešene. Čujemo se retko, telefon je skup. Poslednje vesti su da ju je unuka Daniela naterala da depilira noge. Učim talijanski, nije težak. Neću da budem mutava.“, cvrkuće A.S. u telefonsku slušalicu. A.S. ima 89 godina, ja 33 manje. Žensko oko – A.S. ili Prilog za vedrinu. Piše: Bojana Karavidić (iz arhive). Foto: korzoportal
„Odmaram se od Talijana koji su poludeli od sreće zbog fudbala, nismo spavali dva dana, niko ništa nije radio samo smo gledali utakmice, sad će i feragosto, vrućine su užasne ko bi i radio …“ cvrkutao je u telefonsku slušalicu dragi glas iz Rima. Bila je to moja prijateljica A.S. Upoznala sam je slučajno, pre 18 godina. Javila sam se na oglas u kome je pisalo da se menja kuća bez grejanja, za stan sa centralnim grejanjem, broj telefona… Najavila sam se nepoznatom ženskom glasu. Dotična osoba primila me je avgustovske večeri u svojoj kući oglašenoj za zamenu, u sobi osvetljenoj kao kad neko čita. Skoro nepristojno buljila sam u njene lanene tirkiz-roza karirane bermude, zelenkastu majicu sa nizom sitnih sedefnih dugmića, umršene kratke zlatne lančiće oko vrata. Nisam očekivala da će me u kraju koji važi za siromašniji u gradu, iza zidova nagrizenih šalitrom, u neosvetljenom hodniku čiji su zidovi do pola premazani masnom farbom turobne boje, dočekati ovako ađustirana gospođa. Nije bila mlada, ni stara. Bila je A.S. Zatim mi je pokazivala sobe, kuhinju, kupatilo, špajz, „tavan pogledajte, ali verujte mi“, smešila se „grede su u odličnom stanju iako su stare više od veka“, „kuća je zimi topla, leti hladna, ali meni je prevelika jer mi je muž umro, deca otišla“, „kupatilo je baš ružno, ali to ćete vi srediti“. Zasipao me je njen glas milozvučnošću, pa sam više slušala, nego gledala. Uprkos ne-komforu, znala sam da će ova kuća postati moja. Predložila je da još jednom dođem po danu da bolje pogledam krov „pa, odlučite, ne morate žuriti, iako bih volela da se preselim pre zime“.
Trampa je izvršena za nekoliko dana. Druženje smo nastavile kao što žene to već mogu, do poslednjeg daha. Do danas. Svaki put kad bismo razgovarale, otkrivale smo nešto zajedničko – obe smo neko vreme živele u Beogradu, ona je imala tri muža, ja dva (na putu je bio treći), ona je čitala Perl Bak, Remarka, Crnjanskog, ja sam tom spisku dodala Kiša i još poneke. Strastveno smo kupovale obuću i odeću, volele smo svakakve avanture od kulinarskih, pa redom šta sve sleduje u životu, iako smo najviše prepričavale one proistekle od Amorove strelice (A.S. je iz ljubavnog inata napustila muža, uglednog Novosađanina i udala se za udovca-šofera sa troje dece, odselivši se iz salonskog stana u patosanu kuću koju je delila sa sustanarima, „uvek sam žalila ljude koji stanuju u toj ulici, onda sam se tu doselila. Mama me se tada odrekla, posle smo se pomirile. Novi Sad me je ogovarao.“, kaže i smeje se, oči joj se smeju, dok ženstvenim, brzim korakom koji ne biste očekivali u njenom poznom dobu ide ka vitrini sa čašama za vino. Analizirale smo neprimerene postupke u našim familijama, ali ih je ona uvek relativizovala rečima „svako gleda svoja posla, ne treba ništa očekivati.“Kada sam joj se žalila kako moj poklon nekome, nije primljen s dužnom pažnjom rekla je „tvoje je da pokloniš, neka ga posle bace, šta te briga“. Mirisno je kuvala, moj prethodni stan u koji se uselila pretvorila je u trosobnu vedru palatu čiji zidovi su bili oplemenjeni slikama, na rustičnu komudu smestila je nekoliko srebrnih predmeta i glavu devojke u gipsu „secesija, poklonio mi je sin“, omoti knjiga su se šareneli, časopisi sa ukrštenicama unosili su leksički izazov u prostor, na terasu je smestila pletenu fotelju, cvetovi prkosa šareneli su se u žardinjerama. Skoro svakodnevno zvonio je telefon „moja ćerka iz Rima“. Radijatori su grejali. A.S. je ostvarila svoj san u trampi kuće za stan. Bilo joj je toplo bez njenog fizičkog napora. Mučio ju je lumbago („Mekano sam zamešena, tako mi je govorila mama“) i nošenje uglja iz podruma ugrožavalo je njen gipki korak i uspravna leđa. Hodala je kao manekenka Novim Sadom i pored nje sam stalno imala osećaj da sam pogrbljena. Nosile su je lepe noge i stopala, posmatrala je svet bademastim očima, linija usana protezala se krajevima na gore. Sa svima je razgovarala osmehnuta. Uveče je pila sedative ne baš male miligramske vrednosti. „Samo oni bez osećanja mogu da utonu u san odmah“, govorila je A.S.
Novi Sad je napustila za vreme NATO bombardovanja Srbije zato što se njena Bekica, elegantna crnodlaka kera uličarka bojala detonacija. Prešle su granicu na Horgošu, ka Mađarskoj, peške. Sa druge strane čekali su je ćerka Bebica i zet Roberto, koji su autom doputovali iz Rima. Nekako ubrzo potom, umro joj je sin, poznati beogradski novinar, sklon kratkim pićima. Smišljali smo kako to da joj saopštimo, jer nije mogla da dođe na sahranu. Bombardovanje je trajalo. Sve to oko smrti obavilo se uz pomoć beogradskih prijatelja, dostojanstveno, tiho, bez izliva suza. Tako je to kada postoje osobe kao A.S. i njena ćerka, uz sedative, pivo, vino ili grapu. A u njega, sina, bila je svojevremno zaljubljena Džeraldina Čaplin kada je snimala „Duge brodove“ u našim krajevima. A.S. se sa Bekicom vratila u Novi Sad čim su bombe prestale da padaju. Donela je tri torbe „krmače“ punih svakojakih odevnih predmeta koje nam je poslala Bebica iz Rima. A.S. nikada više nije kročila u Beograd gde je kako ona kaže „zaspao moj Dragan“, njen sin.
Foto: Ivana Prijatelj Pavičić
A.S. je za uvek otišla iz Novog Sada ovog leta kada je „zaspala moja kera Bekica. Idem kod ćerke u Rim“, rekla je nasmešivši se. Bademaste oči, ovog puta, nisu bile obasjane sjajem vedrine. Čujemo se retko, telefon je skup. Poslednje vesti su da ju je unuka Daniela naterala da depilira noge. „Učim talijanski, nije težak. Neću da budem mutava.“, cvrkuće A.S. u telefonsku slušalicu. A.S. ima 89 godina, ja 33 manje.
P.S. A.S.preminula je nekoliko godina kasnije. Ustala je da popije vodu, ispustila je čašu i pala na pod, tiho. Sahranjena je na groblju u Anciju, na brdašcetu. „Na tom mestu ima sunca, koje je moja mama volela„, cvrkuće mi u mobilni telefon njena ćerka. Ima isti glas kao mama (prim. B.K)