Godine 2009. i 2010. Novi Sad kao nemi posmatrač pamtiće ih jer je dobio prvi Park skulptura. Nalazio se na obali Dunava, na Štrandu nekoliko godina. Tada su održana dva Međunarodna simpozijuma monumentalne skulpture od drveta, na kome je učestvovalo devet vajara i jedna vajarka. Od deset skulptura, 2024. godine ostala je samo jedna! Slikar –restaurator Danilo Vuksanović napisao je tekst “(Ne) potisnute inicijative IN VIVO” za publikaciju izdatu povodom drugog simpozijuma održanog pod nazivom “IN VIVO, skulptura kao elemenat urbanog pejsaža”. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Prvi međunarodni simpozijum skulpture u Novom Sadu “Dunav I drvo kao baština – urbani eksperiment in vivo” nastao je prema ideji tadašnje direktorke Gradskog zelenila Snežane Repac koja je na ovaj način želela da se zahvali topoloma na novosadskom Štrandu koje su zbog starosti posečene. Njenu viziju ostvario je akademski vajar Miodrag Miša Perić koji je osmislio Međunarodni simpozijum skulpture.
Učesnici prvog Međunarodnog simpozijuma skulpture sa Snežanom Repac
Na prvi Međunarodni simpozijumu skulpture selektor Miodrag Miša Perić pozvao je naše Borislava Šuputa i Andreju Vasiljevića Baća, Hajka Bornera (Nemačka), Emila Bajčiskog (Bugarska) i Kristoforosa Venetikidisa (Nemačka), a Perić je bio šesti učesnik. Po završetku održan je okrugli sto kojim je moderirala istorilčarka umetnosti Radmila Savčić koja je Apatin pretvorila u svojevrsnu galeriju skulptura na otvorenim.
Park skulptura na Štrandu dopunjen je u proleće 2010. sa četiri monumentalna dela čiji su autori iz Nemačke, Makedonije i Srbije – Katrin Panike iz Halea, Sašo Sazdovski iz Skoplja, Miloš Vasiljević i Miodrag Perić iz Novog Sada. Radili su „in vivo“, atelje im je bio ispod Mosta slobode na plaži.
Katrin Panike
Umetnički direktor oba Međunarodna simpozijuma skulpture bio je Novosađanin, akademski vajar Midrag Miša Perić (1971), prepoznatljiv po izraženom ekspresivnom potezu u drvetu, u kome su vidljivi duboka emocija i predani rad, što je uočeno i na međunarodnim simpozijumima na kojima učestvuje po pozivu.
Miodrag Miša Perić
Tekst Danila Vuksanovića “(Ne) potisnute inicijative IN VIVO” nastao 2010. godine povodom drugog Međunarodnog simpozijuma skulpture “IN VIVO, skulptura kao elemenat urbanog pejsaža:
Danas, nakon promena sistema i državnih uređenja koje smo krivili za mnoge naše nevolje, posle 2000. godine i sa ulaskom u novi vek i milenijum, svedoci smo, nažalost koliko skulptura ima potisnut karakter. Spomenuću neke od ideja iz prošlosti našeg grada koje su vezane za Trg Galerija, njen park i parking u(na) njemu. Naime, sredinom osamdesetih godina prošlog veka u novosadskom tzv. socijalističkom savezu, soc- savezu, pokrenuta je inicijativa da se na mestu Trg Galerija napravi svojevrstan park skulptura i na taj način ambijentalno uposli ovaj specifičan arhitektonski kutak Novog Sada. Na tu inicijativu Gradsko zelenilo je na ovom mestu oformilo park, koji danas pritisnut, naružen i totalno prepušten carstvu limenih kanti.
Trg galerija sa skulpturama bi tim postupkom ostvario zanimljivu korenspodenciju sa Spomen zbirkom Pavla Beljanskog, Poklon zbirkom Rajka Mamuzića i Galerijom Matice srpske. Programi i aktivnosti u ovim Galerijama odvijale bi se i napolju, na Trgu koji bi tako postao prostorni kulturni centar Novog Sada. Puste želje. U to vreme najažurniji u toj akciji su bili Vera Jovanović Dunđin i čuveni vajar Jovan Soldatović. U okviru ove inicijative u nastanku, izlivena su bronzana poprsja Save Tekelije i Teodora Pavlovića, matičinih poslenika, koji su po tadašnjoj zamisli trebali biti postavljeni na Trgu. Jovan Soldatović je još ranije, pedesetih godina prošlog veka bio aktivan u pokretanju postavljanja skulptura u slobodnom prostoru. Iako je boreći se za tu stvar, realizovao samo svoja dela, Jovan Soldatović je nezaobilazna ličnost kada je ova tema u pitanju.
Takođe, uoči godišnjice kosovske bitke, 1989. godine, postojala je ideja da se na Trgu skulptura postavi i bronzana figura Guslara, rad jednog od najpoznatijih srpskih vajara Đorđa Đoke Jovanovića, inače rođenog u Novom Sadu i autora skulpture Nimfe u Dunavskom parku i famoznog Merkura na vrhu Vorudine zgrade u Miletićevoj ulici.
Inače je slučaj da novosadske postavke skulptura prati dnevno politički balast prepiranja. Njihovo pogrešno pozicioniranje izaziva svaku drugu reakciju osim one koju skulptura treba da odašilje. Zato nije ni čudno da inicijative takvog tipa ostaju zanemarene. Sve pomenute inicijative su potisnute i ostale samo na papiru, da bi se eventualno pomenule na ovakvim skupovima.
Ispred Galerije Matice srpske instalirana je rampa, naplatna i propusna i tako je otežan prilaz vozilima(često kamionima) koja u Galeriju Matice srpske donose pokretna kulturna dobra radi izložbi i restauracije. Nasuprot glavnog ulaza nalazi se i izuzetno praktičan kavez za biciklove, natkrovljen i metalni, koji oslikava novosadski touch za skulpturalnost i kulturu urbane prostornosti.
Koga još briga za pristup kulturi i umetnosti?
Svima je poznato kako se u Italiji (ne) odvija saobraćaj u užim jezgrima gradova, gde se po pravilu (kako je i kod nas, mahom) nalaze muzeji, kulturne institucije i znamenite građevine. U Novom Sadu sve je to nekako smešano i neujednačeno, prednost se daje pogrešnom licu urbane ekspanzije. Skulptura u slobodnom prostoru kao da nema u Novom Sadu, a one koje su postavljene a poseduju visok umetnički kvalitet skrajnute su na sporednim mestima koja nisu adekvatno izabrana.
Zbog svega ovoga, vajarska akcija pretvaranja topola u atraktivna vajarska dela na inicijativu Miodraga Perića, nazvana IN VIVO više je nego dragocena i hrabra. Simpozijum i kolonija, stvaranje i živa misao, trebalo bi da se zajedno oplemene i gostima iz sveta dokažu da smo dorasli, da smo kulturološko zreli. Čestitam na ostvarenju cilja, i neka svako drvo koje leži uz Dunav bude u budućnosti elemenat urbane ikonografije u slobodnom prostoru našeg grada. Uprkos, u stavu kontrapunkta, druge, mnogo izglednije realnosti.
Postavka skulpture, 2009.
Umesto zaključka.
Od deset monumentalnih skulptura koje su činile prvi Park skulpture u Novom Sadu, ostala je samo jedna. Gde je nestalo onih devet, devet umetničkih dela koje imaju vrednost i bile su obeležene mesinganim pločicama na kojima je pisalo ime autora i godina nastanka?
Miloš Vasiljević, jedina skulptura do danas 2024. Foto: Vesna Miljuš
Posle dva održana Međunarodna simpozijuma skulpture, ideja Snežane Repac bila je da se oni održavaju u drugim vojvođanskim gradovima. Ostala je samo ideja, na žalost.
I tako je Novi Sad ostao bez prvog I jedinog Parka skulpture.