Ovo je druga Vikend priča iz Antologije hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“. Ovog puta Santjaga Ronkaljoloa iz Perua koji spada u nekolicinu mladih peruanskih pisaca koji u poslednjih desetak godina stiču značajno priznanje međunarodne književne kritike. Veliku pažnju svetske javnosti privukao je njegov roman „Urugvajski ljubavnik“, zasnovan na činjenicama o intimnoj vezi Federika Garsije Lorke i urugvajskog pisca Enrikea Amorima. Ronkaljolo od 2000. godine živi u Španiji. Saradnik je španskog lista El País i više iberoameričkih dnevnih novina.
Skulptura Ane Bešlić, Izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine
Prvi put je osetio Blankin miris jednog jutra, kada se nagnuo preko njenog ramena da proveri neke cifre na njenom kompjuteru. Već dve godine je delio s njom malenu pregrađenu prostoriju, sat za otkucavanje kartice i aparat za kafu, ali je tek tada shvatio da nikada nije obratio pažnju na miris njenog vrata, odmah iza ušiju, u kombinaciji sa šamponom na bazi jaja. Mnogim ljudima se dešava da ne omirišu drugu osobu u pravo vreme. Ta pojava je mnogo češća nego što izgleda. Počev od tog dana, Lopes se brižljivo trudio da ispita svaki milimetar proračuna troškova sa Blankinog ramena, tako što bi jednu ruku stavio na tastaturu uređaja, a drugom obgrlio naslon njene stolice. Sa tog položaja je mogao da udiše njena isparenja po dvadeset minuta dnevno, na miru i potajno. Kada se malo izvežbao, počeo je da raspoznaje šampon od kamilice sa žitaricama obogaćenim medom, i umeo je da prepozna barem četiri marke sapuna i jednu aromatizovanu hidrantnu kremu. Najbolje vreme za njuškanje njenih miomirisa bilo je posle ručka, kada je Blankino zevanje otvaralo vrata njenog daha od mente i fluora a, uz malo sreće, čak se opušteno protezala šireći svežinu svog rol-on dezodoransa. Ali Lopesa u stvari nije oduševljavao miris svih tih hemijskih preparata, već njihova savršena mikstura na Blankinom telu.
A. Bešlić (isto)
Prijalo mu je čak i kad ih nije bilo. Ponekad, možda zbog zime ili žurbe, ona bi dolazila u kancelariju neokupana, kose skupljene u konjski rep nakon što bi se na brzinu umila. To su bili dani u kojima je on najviše uživao, kada je izlazio s posla noseći Blankin miris u mislima, poput pesme koja se rasejano pevuši na putu do kuće.
Ali već u svom stanu u ulici Hesus Marija, dok je pokušavao da prepriča svojoj ženi dan na poslu i kada su mu u misli dolazile jedino pore na Blankinom vratu, Lopes je osećao grižu savesti. Štaviše, ponekad zbog tog osećanja nije mogao da spava. Tada bi se posvetio mirisanju tela svoje žene dok je spavala. Približio bi nos da oseti njeno teško disanje i spuštao ga niz njen vrat i njene grudi, koje nisu mirisale na omekšivač veša, sve dok ne bi stigao do donjeg trbuha, gde je miris bio prijatan i topao poput ukusnog domaćeg jela, ali slabo stimulativan u poređenju sa njegovim dnevnim aromatičnim pustolovinama. Prilikom jednog od tih istraživanja, njegova žena je otvorila oči i zatekla ga tamo, nosa poluzagnjurenog u njen skut i zatvorenih očiju, poput degustatora vina na delu.
– Šta tražiš? – upitala ga je.
– Ne znam. Mislim, tebe. Ili nešto tvoje čega se ne sećam – odgovorio je, ali ona već beše ponovo zaspala i njegove reči su skliznule niz njene uši i rasule se po jastuku.
Kada se probudio, zatvorio je vodu da njegova žena ne bi mogla da se okupa. Za kvar je okrivio stare cevi, malo je gunđao, a potom je ostatak vremena posvetio njuškanju svoje žene dok se oblačila i doručkovala. Čak se ponudio da je odveze na posao da bi na miru mogao da prouči rezultat svog eksperimenta. Svaki čas se primicao da joj priča na uvo, što je za nju bila neočekivana nežnost i prihvatala ju je kikoćući se od zadovoljstva. Međutim, to na njegove nozdrve nije ostavilo očekivani efekat. Jednostavno, u pitanju je bio isti onaj miris koji je osetio u zoru, samo je preko noći izgubio svežinu.
Tokom jutra, u kancelariji, izmislio je rođendan svoje nepostojeće sestre, i pravio se da je iznenada zainteresovan za Blankine kozmetičke preparate, koje je postupno izmamljivao od nje zapisujući sve marke, pod izgovorom da želi da ih pokloni dotičnoj sestri, što je uporno ponavljao. Potom je otišao u parfimeriju, stavio na pult spisak proizvoda i sve ih kupio.
Bilo mu je potrebno nedelju dana da ubedi svoju ženu da ih upotrebi, a trebalo mu je mnogo više vremena da prihvati činjenicu da, čak i kada bi ona stavila sve te preparate na sebe, to nije bio miris koji je tražio. Kada je napokon uspeo to sebi da prizna, jednog ranog jutra, morao je da ustane iz kreveta i da pobegne u kuhinju da se isplače. Čuo je glas svoje žene koja ga je iz kreveta pitala šta mu je:
– Ništa – odgovorio je. – Učinilo mi se da nešto gori.
I tada, sa pepela svoje ljubavi, Lopes je ustanovio da je nepopravljivo osuđen na nesreću.
A. Bešlić (isto)
Smislio je jedan plan i ostvario ga postepeno, vodeći računa o svakom detalju. Počeo je time što je koristio Blankin odlazak do toaleta ili do šefove kancelarije da pretraži njen novčanik, tragajući za stvarima koje mirišu. Za dve nedelje je maznuo šarenu maramicu, narukvicu, pa čak i češalj sa mirisom šampona sa ekstraktom cveta lipe. Svaki put kada bi nešto ukrao, zatvarao se u kupatilo u svojoj kući sa tim predmetom i čašom vina, a potom prelazio nosem po njegovim površinama i krivinama, osećajući kao da se kupa u Blanki. Najduže mu je trajala maramica, ali, u svakom slučaju, stvari bi nakon izvesnog vremena izgubile miris. Potom ih je vraćao u neku od Blankinih fioka ili ormarića, a ona bi uvek imala neki komentar poput:
– Baš sam rasejana. Gubim stvari, a onda ih nalazim na najneobičnijim mestima.
– Naravno. Stvari koje čovek traži uvek se nalaze na najneobičnijim mestima – odgovarao bi Lopes, ne mogavši da obuzda rumenilo na svojim obrazima.
Posle nekog vremena, osetio je da mu to nije dovoljno. Uzeo je Blankine ključeve i napravio kopiju. Potom ju je pratio do kuće. Blanka je živela u jednom malom stanu u naselju San Borha. Lopes je znao da nije imala muža i decu. Dakle, prilika je bila kao na tacni. Tražio je dozvolu od šefa kadrovske službe da tokom nekoliko nedelja dolazi malo kasnije na posao, jer će mu žena biti na putu iz zdravstvenih razloga i on će morati da vodi u školu decu koju nije imao. Kada je dobio dozvolu, počeo je svakodnevno da odlazi do Blankine kuće posle sedam ujutro. Ona je izlazila u osam. Lopes bi sačekao da prođe petnaest minuta, za slučaj da je nešto zaboravila, a onda je ulazio u stan. Unutra se osećao kao u Diznilendu mirisa. Skidao bi sako, kravatu i cipele i uvlačio se među čaršave u spavaćoj sobi, pa bi se valjao i udisao njene tragove na jastuku i ispod pokrivača. Provodio bi petnaestak minuta tako se opijajući, a onda bi odlazio u kupatilo, gde su još uvek izbijale čestice vodene pare pomešane s mirisom sapuna i šampona. Potom bi se prošetao kuhinjom, zamišljajući njene korake, kuhinjske delove koje je otvarala, stolicu na kojoj je sedela, i mirisao je svaku stvar, takođe i u dnevnoj sobi. Svaka kuća ima poseban miris. Blankin stan je mirisao onako kako mora da je mirisalo nebo. Ustanovio je prijatnu rutinu, koja mu je omogućavala da živi zadovoljno. Noću je koristio Blankine predmete, ujutro je posećivao njen dom, a tokom dana je imao nju lično, dok sedi za svojim kompjuterom. Verovao je da je srećan, tako utonuo u to mirišljavo more.
A onda ga je zadesio morski potres.
Dogodio se jednog od onih dana kada se radi završni račun za fiskalnu godinu. Lopes je morao da provodi više vremena nego obično nad Blankinim ramenom, a pri tom, pošto je sticao njeno poverenje, bio je bliži njenom vratu nego što razum nalaže i, povrh svega, rasejaniji i lošije informisan o proračunima nego ikada.
Pokret koji se tada iznenada dogodio bio je jedna od onih čudnih mešavina slučaja, volje i radne obaveze, jedan od onih nestašnih postupaka koji čoveku promene putanju. Možda je Blanka prva okrenula glavu, ili je možda on razmišljao o njenoj frizuri, jer im kalkulacije već odavno nisu bile u mislima. Desilo se to da je Lopes, poput uragana zadovoljstva, na licu osetio dah koji je obično potajno tražio. Možda je on primakao usne, možda su se usne primakle njemu: kako bilo, u jednom trenutku je otkrio da ta usta nisu samo imala miris, već i ukus mente i fluora sa ekstraktom neba, ako nebo uopšte miriše na nešto što nije Blankina dnevna soba. Isti je bio slučaj i sa njenim obrazima, ušima, mada oni nisu mirisali na mentu i fluor već na „palmoliv“ šampon, jer nebo sigurno ima razna odeljenja parfimerije i farmacije. Kada se u to uverio poljubivši je u potiljak, i kada je potom osetio kako do njegovih čula dopire isti dah koji je ranije samo jurio kada se otme od usana, znao je da su kalkulacije, sada je to bilo jasno, zarazile zemlju i kancelariju.
– Nije mi bilo ni na kraj pameti – rekao je smejući se.
– Ja sam to namirisala – odgovorila je ona grickajući mu nos.
Da ne bi probudila sumnje i glasine, Blanka je izašla deset minuta ranije, a on je ostao da glasno udara po tastaturi kompjutera i da razbacuje papire kako bi odao utisak da ima mnogo posla. Kada mu se učinilo da je pravi trenutak – nakon što je izbrojao do 1346 – izašao je.
Dok je napuštao kancelariju pomislio je na gozbu koja ga čeka. U Blanki je bilo mnoštvo mirisa do kojih još pronikao: aroma njenih otkrivenih pazuha, miomiris njene kože između guzova, na bedrima i duž leđa prema vratu, prijatno isparenje njenih stopala.
Dve ulice dalje od hotela razmišljao je šta bi to sve podrazumevalo. Mogao bi da je miriše celim telom. Dodirivao bi je, opažao bi je prstima i jezikom, mogao bi da čuje zvuk njenog disanja i da oseti njen dodir na goloj koži. Video bi je celu, podatnu, i osetio bi slast njenog stomaka i razdeljka među njenim grudima. I ona takođe. Prepustila bi se Lopesu sa svojih pet čula sve dok ga ne upije, mogla bi da ga degustira svim svojim porama. Zamislio je njih dvoje prepletene u toj zbrci u kojoj više ne bi razlikovali ukuse, mirise, boje i dodire, u kojoj bi se čulo mirisa stopilo sa ostalim opažajima, kao suze na kiši.
Na samim vratima hotela zaustavio je taksi.
– Ulica Hesus Marija – rekao je vozaču, pomislivši da će možda stići kući na vreme za večeru, i pitajući se da li bi bio veliki problem da zamoli šefa kadrovske da ga premesti u drugu kancelariju.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Antologiji hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“, Tanesi, 2012.
Oprema teksta/foto koncept (skulpture Ane Bešlić u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine) korzoportal
PROČITAJTE VIKEND PRIČE: edmundo-pas-soldan-porodicne-veze, lidija-dejvis-jedenje-ribe-u-osami, sladana-ljubicic-limbo-u-letnje-periodu, lazar-dzamic-o-pijenju, ludo-drvo