Somerset Mom ( Pariz 1874 – Nica 1965) engleski pripovedač, neprevaziđen u seciranju ljudskih naravi, u sarkastičnom pogledu na odnose među ljudima. Iz neobjavljene zbirke pripovedaka koje je prevela Dragana Simeonović – „Ručak“. Vikend priča korzoportala. Foto: Manja Holodkov
Ugledao sam je na pozorišnoj predstavi i, u odgovoru na njen poziv upućen rukom na pauzi sam otišao da sednem pored nje. Prošlo je mnogo vremena otkad sam je poslednji put video i da neko nije pomenuo njeno ime teško da bih je prepoznao. Obratila mi se veselo.
„Eto, prošlo je mnogo godina od kako smo se prvi put sreli. Kako vreme leti! Ni jedno od nas dvoje nije postalo mlađe. Sećate li se vremena kada sam vas prvi put videla. Pozvali ste me na ručak.“
Da li se sećam?!
Bilo je to pre dvadeset godina. Živeo sam u Parizu. Imao sam malecki apartman u Latinskom kvartu s pogledom na groblje i zarađivao sam tek toliko da spajam kraj s krajem.
Ona je pročitala jednu moju knjigu i pisala mi je o tome. Odgovorio sam joj zahvaljujući joj se i ubrzo sam od dobio drugo pismo u kome mi je saopštavala da prolazi kroz Pariz i da bi volela da porazgovaramo, ali da joj je vreme veoma kratko i da jedini slobodan trenutak ima sledećeg četvrtka. Jutro će provesti u Luksemburgu i da li bih, posle toga, mogao da je pozoven na mali ručak kod Fojoa (Foyot’s). Fojo je bio restoran gde su francuski senatori jeli i bio je toliko iznad mojih mogućnosti da nikad nisam ni pomišljao da bih tamo obedovao. Ali, bio sam polaskan i suviše mlad i još nisam naučio da ženi kažem „ne“. (Malo je muškaraca, dodao bih, koji su to naučili dok ne postanu toliko stari da bi ono što kažu izazvalo ma kakve posledice kod bilo koje žene). Imao sam osamdeset franaka (u zlatu) da mi traju do kraja meseca, a skromni ručak ne bi trebalo da bude više od petnaest. Ako se odreknem kafe sledeće dve nedelje mogao bih dosta dobro da prođem.
Odgovorio sam svojoj poznanici u pismima da ću je čekati u četvrtak kod Fojoa u dvanaest i trideset. Kako sam i očekivao, ona nije bila baš mlada, a izgledom pre naočita nego privlačna. U stvari, bila je žena svojih četrdesetih godina (šarmantno doba, ali ne i ono koje izaziva iznenenadnu, razarajuću strast, na prvi pogled). Odavala je utisak da ima višak zuba, belih krupnih, jednakih, dakle potrebnih za praktičnu upotrebu. Bila je razgovorna, ali, pošto je izgledalo da će govoriti o meni, bio sam spreman da budem pažljivi slušalac.
Prepao sam se kada je donet jelovnik jer su cene bile mnogo veće nego što sam pretpostavljao. Ona me je, međutim, umirila.
„Za ručak nikad ništa ne jedem“, rekla je.
„O nemojte to reći!“ odgovorio sam velikodušno.
„Nikada ne jedem više od jedne stvari. Mislim da ljudi danas previše jedu. Možda bih pojela malo ribe. Pitam se imaju li lososa.“
Pa, bilo je dosta rano za sezonu lososa i nije ga bilo na jelovniku, ali upitah kelnera da li ga imaju. Da, odličan losos je upravo stigao. To je prvi koji su dobili. Poručio sam ga za moju gošću. Kelner je upitao da li bi, dok se losos priprema, želela još nešto.
„Ne, ne jedem više od jedne stvari. Ipak, imate li malo kavijara. Ne bih marila za malo kavijara.“
Srce mi na tren uzdrhta. Znao sam da je kavijar preskup za mene, ali razumljivo nisam mogao da joj kažem. Rekoh kelneru da joj svakako donese kavijar. Za sebe sam poručio najeftinije jelo sa menija, a to su bili ovčiji kotleti.
„Mislim da nije mudro što jedete meso“, rekla je. „Ne znam kako mislite da radite pošto ste pojeli tako tešku stvar kao što su kotleti. Nisam pristalica pretovarivanja stomaka.“
A onda je došlo pitanje pića.
„Nikada ništa ne pijem za ručak.“
„Ni ja,“ spremno sam dodao.
„Osim belog vina“, nastavila je kao da me uopšte nije čula.“Ova francuska bela vina su tako lagana. Izvanredna su za varenje.“
„Šta biste onda popili?“ upitah je još uvek gostoljubivo, mada neiskreno.
Njeni beli zubi bljesnuše ozareno i prijateljski.
„Moj doktor mi ne bi dozvolio ništa drugo do šampanjac.“
Pretpostavljam da sam malo pobledeo. Poručih pola boce i kao usput pomenuh da je meni moj doktor apsolutno zabranio da pijem šampanjac.
„Pa šta ćete onda piti?“
„Vodu.“
Ona je jela kavijar i losos. Veselo je pričala o umetnosti, literaturi i muzici. Ja sam se, međutim, pitao koliki račun me čeka. Kada su moji ovčiji kotleti stigli, počela je ozbiljno da me kritikuje.
„Vidim da imate naviku da jedete tešku hranu za ručak. Sigurna sam da je to greška. Zašto se ne ugledate na mene i ne jedete samo jednu stvar? Sigurna sam da bi ste se mnogo bolje osećali.“
„Ja ću jesti samo jednu stvar,“ rekoh kada se kelner ponovo približio sa jelovnikom.
Ona mu je odmahnula živahnim gestom.
„Ne, ne. Ja nikad ne jedem ništa za ručak. Samo zalogaj. Nikada ne želim više od toga, a toliko jedem samo kao razlog za razgovor pre nego ma šta drugo. Ne bih nikako mogla ništa više, osim ako imaju one džinovske špargle. Žalila bih da odem iz Pariza, a da ih ne okusim..
Srce mi klonu. Viđao sam đragle u radnjama i znao sam da imamuju vrtoglavo visoku cenu. Često mi je voda polazila na usta gledajući ih.
„Gospođa želi da zna imate li džinovske špargle.“
Svu svoju snagu sam koncentrisao ka kelneru da ga usmerim da izgovori „ne“. Zadovoljan osmeh se razlio njegovim širokim licem kao u sveštenika potvrdivši da ih imaju i da su odlične i tako meke da je to pravo čudo.
„Ni najmanje nisam gladna“; uzdahnula je moja gošća, „ali ako insistirate mogla bih da probam malo špargli.“
Poručio sam ih.
„Zar Vi nećete uzeti neku?“
„Nikada ne jedem špargle.“
„Znam da ima ljudi koji ih ne vole. Činjenica je da ćete vi uništiti svoje čulo ukusa sa svim tim mesom koje jedete.“
Čekali smo da se špargle skuvaju. Uhvatila me je panika. Nije se više radilo o tome koliko će mi novca preostati do kraja meseca, već da li ću imati dovoljno da platim račun. Bilo bi ponižavajuće da mi nedostaju deset franaka i da budem primoran da ih pozajmim od moje gošće. To sebi ne bih mogao da dozvolim. Tačno sam znao koliko novca imam i ako račun bude veći odlučio sam da stavim ruku u džep i da sa dramatičnim uzvikom skočim i kažem da sam pokraden, odžeparen. Naravno da bi bila nemoguća situacija ako i ona ne bi imala dovoljno da se plati račun. Jedino što bi mi tada preostalo bi bilo da ostavim ručni sat i da kažem da ću se kasnije vratiti da platim.
Špargle su stigle. Bile su ogromne, sočne i gustiozne. Miris istopljenog putera nadraživao mi je nozdrve kao što su žrtve paljenice prinoseći pobožni Semiti, nadraživale nozdrve Jehove. Posmatrao sam pred sobom razuzdanu ženu kako ih pohotno trpa u ždrelo u velikim zalogajima, a na meni svojstven pristojan način raspredao sam o uslovima drame na Balkanu. Ona je najzad završila.
„Kafa?“ upitao sam.
„Da , samo sladoled i kafu,“ odgovorila je.
Bio sam satrven, pa naručih kafu sebi, a njoj sladoled i kafu.
„Znate ima jedna stvar u koju čvrsto verujem,“ reče jedući sladoled, „Čovek treba da ustane posle obroka sa osećajem da bi mogao još malo jesti.“
„Jeste li još gladni“; upitao sam uplašeno.
„O ne, nisam gladna; vidite i sami da ne ručavam. Popijem šolju kafe ujutro i onda večeram, ali za ručak samo jednu stvar. Mislila sam na vas.“
„A, shvatam!“
A onda se dogodila grozna stvar. Dok smo čekali kafu, glavni kelner nam je prišao, s udvoričkim osmehom na svom lažnom licu, noseći veliku korpu punu ogromnih bresaka. Rumenele su se kao da je naivna devojka; imale su kolorit italijanskog pejzaža. Ali tada nije bila sezona bresaka. Bog bi znao koliko koštaju! To sam, takođe, saznao nešto kasnije jer je moja gošća, nastavljajući konverzaciju, rasejano uzela jednu.
„Vidite, napunili ste stomak mesom, samo jedan bedni kotlet i ništa više ne može da stane u vaš stomak. Ja sam samo imala snek i sad mogu da uživam u breskvi.“
Račun je stigao na sto i kad sam platio imao sam za napojnicu koja nije bila dovoljna. Njene oči su se za trenutak zadržale na tri franka koja sam ostavio kelneru i shvatio sam da me je videla kao biće zla. Kad sam izašao iz restorana preda mnom su su se nizali dani u mesecu, a u džepu ni penija.
„Ugledajte se na mene i nikada ne jedite više od jedne stvari za ručak.“
„Učiniću nešto bolje od toga,“ oštro sam joj odgovorio, „Neću ništa jesti za večeru.“
„Humorista,“ uzviknula je veselo, uskačući u taksi. Baš ste pravi humorista!“
Ali, najzad je stigla moja osveta. Ne verujem da sam osvetoljubiv, ali kada besmrtni bogovi uzmu stvar u svoje ruke oprostivo je posmatrati rezultat sa zadovoljstvom. Ona danas ima 130 kila.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica