Bolivijski pisac Edmundo Pas Soldan jedan je od najznačajnijih predstavnika latinoameričke generacije pisaca devedesetih godina 20.veka, poznati je kao McOndo. Preveo je nekoliko dela sa engleskog, među kojima je Mnogo buke ni oko čega Vilijama Šekspira. Prevođen je na više jezika, a njegove priče uvrštene su u antologije u mnogim zemljama Evrope i Južne Amerike. Živi u Sjedinjenim Američkim Državama.Radi kao profesor latinoameričke književnosti na univerzitetu Kornel. Vikend priča.
Dejmijan Herst, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2016.
Porodične veze
Za Alonsa Maja, zbog svega što je učino za ovu priču i s njom
Tata dolazi po mene oko šest popodne, kao i svakog dana. Sirena njegovog crvenog „ševroleta kavalijera“ nastavlja da trubi čak i kada me vidi kako otvaram vrata od kuće i žurnim koracima prolazim kroz baštu sa uvelim ružama. To je poruka za mamu, pomislim, način da joj kaže da neće moći lako da se oslobodi njega i njegovog bučnog prisustva. Ni ja to ne mogu; iako sam nekada, tih prvih dana nakon što su se definitivno rastali, brojao minute čekajući da dođe, to nije trajalo ni čitav mesec.
– Zdravo, majstore – udarac šakom po leđima, prizvuk saučeništva, kao da smo članovi iste bande. – Kakav je život bio prema tebi od juče do danas? Nemoj da mi kažeš. Sigurno te je mama poslala u školu, terala te da radiš domaći i slične smešne stvari.
– Tako nešto. Ali mi ne smeta.
– To me i brine. Moraš doći da živiš sa mnom za zimski raspust. Ovako kad imamo nekoliko sati dnevno ja sam na gubitku.
Snažno se naslanjam na sedište, kao da bih da utonem u njega. I ne želim da pogledam tatu jer, uprkos svemu što radi, on je moj tata, i sećam se dobrih trenutaka, na primer kada smo sami išli u bioskop ili na stadion, i ako nam se pogledi sretnu osećaću se gore nego što se već osećam, kriv za nešto, za to što ga ne prihvatam takvog kakav je. Barem mi se dopada da izađem iz svoje kuće s minijaturnim sobama po kojima se mama kreće tamo-ovamo noseći svoju muku na leđima i opterećuje me. Donedavno, naš način života je bio sasvim drugačiji.
Sunce nestaje. Pored mene prolaze tužne kuće mojih suseda, znak STOP na uglu, na koji niko ne obraća pažnju, tricikli i kartonske kutije razbacane po trotoaru, plavuša sa dugačkim pletenicama koja živi dva bloka dalje od moje kuće i nikada ne nosi grudnjak. Zove se Estela i jedino je ona zanimljiva u ovom kvartu sa neasfaltiranim ulicama. Čini mi se da ne ide u školu, viđam je u zagrljaju raznih starijih momaka u automobilima i na motorima. Jednog dana, rekao sam sebi kada sam nabasao na njen odsutan pogled. Jednog dana.
– I ja sam je video – kaže tata, s osmehom. – Ti ipak nisi tako izgubljen slučaj. Farmerke samo što joj ne spadnu. Današnja moda je baš praktična.
Nudi mi konzervu piva i ja odbijam, ne zato što imam četrnaest godina, već zato što ne volim pivo, pogotovo ako je od tate. Miris njegove kolonjske vode zagađuje atmosferu; malo otvaram prozor. Čovek s maljavim grudima – košulja donekle raskopčana – i crna cigareta u ruci, ima uspeha sa ženama, a ja se pitam zbog čega.
Moram da se smirim: gnev ništa ne pomaže. Tata to ne zaslužuje. Pružio mi je divno detinjstvo, obasipao me je vozićima i slagalicama, a pre svega, dao mi je svoje vreme; čak ni mami nije posvećivao toliko pažnje. Nikada me nije izneverio sve dok nije izneverio sam sebe, a da bi popravio stvari, još ih je više pogoršao; tonuo je, a i mi zajedno s njim, čak i sada kada više ne živimo zajedno.
– Treba da napravimo krug po Atalaji. Tamo dobro plaćaju, ima mnogo bankara pod stresom. Uskoro ću morati da tim dam nešto pesosa. Procenat je procenat.
Dejmijan Herst, Muzej savremene umetnosti Vojvodiner, 2016.
Tata je rekao mami da radi vikendom i zbog toga su napravili ovakav sporazum: umesto da se brine o meni subotom i nedeljom, on dolazi da me pokupi od ponedeljka do petka oko šest popodne, kada kaže da mu se završava posao, i vraća me između devet i deset, posle večere (koja je, najčešće, hamburger u „Burger Kingu“). Ali razlog je druge prirode: njegov pravi posao počinje u šest popodne i potrebno mu je moje nevino prisustvo da policija ne bi sumnjala u njega, ili barem tako mislim: možda samo želi da idem s njim jer je ponosan na to što radi i želi da i ja budem deo toga. Ili možda ima pomalo uvrnutu ideju o tome šta je prikladno raditi u društvu sopstvenog sina. Ili sve to zajedno. Naime, on živi od prodaje koke poštenim očevima (i majkama) porodica koje naseljavaju otmene stambene četvrti, imaju kuće sa prostranim baštama i garaže za dvoja kola (jedna od tih kuća je nekada bila naša, ali to je druga priča). On je – smešno zvuči kada to kažem – dostavljač po kućama i od toga zarađuje dobar procenat.
Nije se trudio da to od mene sakrije: želeo je da na prisilan način od mene načini muškarca, kako bi se suprotstavio strogom i ispravnom vaspitanju koje sam dobijao od mame. Nisam imao hrabrosti da mu kažem koliko greši; potrebno je mnogo vremena da skupimo hrabrost i protivrečimo svojim roditeljima, da ne radimo to što oni žele da radimo, da prestanemo da im se divimo. Potrebno je toliko vremena, da čovek nikada u tome ne uspe sasvim, jer čak i kada prestane da im se divi, ipak im se divi. I evo me ovde, špijun u „ševroletu“, gledam začuđenim i umornim očima pustolovine gospodina s kojim imam malo toga zajedničkog (kucam u drvo: nikad se ne zna). Kada se sve završi – a mora se završiti – pitam se kako sam mogao da trpim tu rutinu više od šest meseci. Mama će reći: „zato što ti je bio drag, a na kraju krajeva, on je tvoj tata“. Lućo, moj najbolji prijatelj, kazaće: „zato što ti se u suštini sviđao ukus opasnosti i želeo si da teraš inat svojoj matoroj. Tvoja mama је baš zajebana, zar ne?“ – „Ne više od bilo koje prosečne mame“. – „Dakle, mnogo је zajebana“.
– Sinoć sam gledao neki film na TV-u – tatine oči su uperene ka aveniji koja оkružuje grad, u pozadini se vide planine koje sunce polako ostavlja u mraku. – O jednom paru koji više nije zajedno. Podsetio me je na tvoju mamu i mene. Živeli smo kao pas i mačka. Ne shvatam kako smo mogli da se venčamo.
– To je lako – preturam po džepovima tražeči novčiće, olovke, bilo šta. – Teško je objasniti kako ste mogli da budete u braku deset godina, i više.
Plavi „ford“ se pojavljuje iza nas i prati nas nekoliko blokova. Upirem rukama o sedište. Da nije policija? Mirno, mirno.
– Pretpostavljam da je to bila prava ljubav. I ti si bio tu. Brinuli smo za tvoju budućnost.
– Nije bilo potrebe. Čim sam shvatio šta se među vama dešava, rekao sam mami da treba da se razvedete.
„Ford“ nestaje. Duboko udišem vazduh. I vraća se osećaj krivice, griže savesti. Ako nečiji otac nije dobar, da li taj neko ima prava da više ne bude dobar sin? Može li čovek biti sposoban da ostavi po strani ljubav i poštovanje, ili barem to da pokuša? Još ima vremena, kažem sebi: mogu da se borim sa svojim osećanjima; neosporne su samo činjenice.
– Da si to ranije rekao, uštedeo bi mi nekoliko godina. Je l’ još uvek fanatično opsesivna čistoćom? Da li i dalje peva pod tušem? I onako falšira…
To je najtužniji deo priče. Upinje se da mi pokaže da ga ona ni najmanje ne zanima, međutim, u svakom njegovom gestu vidi se nemogućnost da je zaboravi. U budućnosti će moći mnoge sate da posveti razmišljanju o njoj, sećanju na nju, maštanjima. Jednom me je odveo u stan koji deli s Hulijanom, debelom Brazilkom koja je pre deset godina došla da studira medicinu i ostala. Na zidovima su bili posteri Elizabet Harli i Sofije Vergare: mama to ne bi tolerisala ni na tren. Sobe su bile prljave, veš razbacan po podu, sudovi neoprani barem nedelju dana. Nakon nekoliko piva, tata me je zagrlio i, pokazujući na Hulijanu, koja je gledala televiziju zavaljena u sofu kao kit nasukan na plaži, rekao mi: „Vidiš je? Nikada nemoj da sumnjaš. S tvojom mamom je bila prava ljubav. Ona je samo društvo za moju starost“. Rekao sa mu da je još jako mlad da bi razmišljao o svojoj starosti. Ali to nije bilo toliko važno kao činjenica da mi je priznao svoja osećanja prema mami.
Dejmijan Herst, Muzej savremene umetnosti Vojvodiner, 2016.
„Ševrolet“ se zaustavlja ubrzo posle prvog semafora na usponu ka Atalaji, ispred kuće zakriljene visokim brestovima. Jednom, ne tako davno, i mi smo živeli u ovoj četvrti, u kući s bazenom. Tu priču ne želim da ispričam. Tati je išlo veoma dobro u osiguravajućem društvu, pa mama nije ni morala da radi. Onda je tati palo na pamet da se upetlja u poslove visokog rizika i završio je u dugovima i na ulici, a i mi s njim. Usledila je rastava, i počela je naša pustolovina po siromašnim četvrtima. Mama je radila kao medicinska sestra u državnoj bolnici. A tata čini sve što može da zaradi nešto na brzinu i da ne mora da radi: kaže da mrzi svoju činovničku prošlost. Ili je možda to njegov način da opravda ključnu činjenicu, saznanje da se onaj život neće vratiti.
Tata izlazi, zazvoni i vraća se u „ševrolet“. Automobili idu gore-dole po aveniji sumnjivom brzinom: u svakom od njih bi mogli biti policajci i kraj ove pustolovine. Uvek kad sam s tatom postanem napet. Šta sve ne bih dao da odemo na matine ili na fudbal, kao što smo radili pre samo tri godine. Da ponovo igram mini golf s njim, iako mi je bio strašno dosadan. Da tata ne bude kao sada. Ali on se promenio i možda bi trebalo da ga prihvatim takvog. U suštini mislim da ga prihvatam, mada odbijam da to učinim u potpunosti. Sve je pomalo zbunjujuće.
Stavlja mi ruku na rame i opažam njegovu nežnost. I ponovo se osećam loše.
Jedan gospodin s odvratnim podvaljkom otvara vrata od kuće i približava se prozoru kola. Preziva se Ramires, advokat je, ima kancelariju blizu Bulevara (malo sam se bavio istraživanjima). Ne izgovorivši ni reči, pruža tati nekoliko nervoznih novčanica, uzima koverat i odlazi. Video sam tu scenu mnogo puta: lice im bude drugačije, ali je ponašanje slično. Uplašeni, trude se da kontakt s tatom svedu na minimum. Ne stide se svojih poroka; samo se plaše da ih neko ne otkrije. Ponekad se radije nalaze s tatom u pustim uličicama, pod okriljem noći. Gledaju me i ne shvataju šta ja radim u kolima, i sigurno se pitaju da li sam svestan šta se dešava. Ima i onih koji se okuraže da za sebe izuste neki moralni sud.
– Rekao si mi da ćeš prestati to da radiš – skupljam hrabrost da mu kažem.
– Ako mi nađeš neki posao, svaka ti čast – dovršava pivo, gnječi limenku. – Koliko god da tražim, nema nigde ništa. A neko mora da te izdržava, zar ne? Dovoljno je da zakasnim jedan dan s plaćanjem alimentacije pa da advokat tvoje mame već zakuca na moja vrata.
– Ja mislim da još nisi ni počeo da tražiš posao – ne gledam ga dok govorim; tako će biti lakše, moći ću da mu kažem sve što mislim. – Navikao si se na lak novac.
– A šta ti znaš? Ako misliš da je to lak novac, grdno se varaš, mali. Loš uticaj tvoje majke puni ti glavu glupostima.
– Kako ti kažeš, ali ne želim više da idem s tobom. Radije bih da ostanem kod kuće. Rekao si mi da ćeš prestati to da radiš i slagao si me. Sve vreme si me lagao.
– Nemoj da misliš da sam ponosan na to što radim. Ali, kaži ti meni, ko je gori? Ja ili moji kupci?
To mu je veliki izgovor: ne drogira se, on je samo posrednik, ima čistu savest.
– Mene ne zanimaju tvoji kupci.
Prelazimo tri bloka sporo se penjući ka Atalaji, i ponovo se zaustavljamo. Tata pozvoni na vrata jedne jako osvetljene kuće s baštom punom rascvetalih petunija. Svetla u bašti se gase i jedna silueta žurno prilazi vratima. Primopredaja je obavljena i krećemo.
Tata iznenada pogleda u retrovizor i kaže da nas prate.
– Mislim da ovo nije koincidencija. Taj „folksvagen“ je bio iza nas i kada smo izašli iz tvoje kuće.
Da nije policija? Ne smem da se unervozim. Tata daje gas, a ja se čvrsto držim za sedište; vidim zadovoljstvo na njegovom licu, osmeh dok isprekidano diše: vozio je nekoliko relija tokom prvih godina braka, dok se ja nisam rodio, a onda mu je mama zabranila da to radi.
– Ovo je moj teren – viče, euforičan. – Ne znaju s kim imaj posla.
Skreće levo, zatim desno, a potom velikom brzinom uhvati štraftu nizbrdo. „Ševrolet“ klizi po asfaltu i uspeva da se ispravi nakon oštrog zaokreta. Kroz retrovizor primećujem da nismo uspeli da izgubimo iz vidokruga automobil koji nas prati. Tata se zavlači po prašnjavim uličicama, nastojeći da umakne našem progonitelju.
Međutim, u jednom trenutku, pogrešna odluka ga odvodi u slepu ulicu. Vozi sve dok ne nabasa na zid. „Folksvagen“ se zaustavlja na pedesetak metara od nas. Tata sada ima nabrano čelo. Paketi s kokom su kod mojih nogu.
Otvara kasetu u kolima i vadi pištolj. Pomoću megafona ga obaveštavaju da je opkoljen i da izađe s rukama uvis. Tata okleva; gleda me kao da očekuje nekakav predlog. Ništa ne govorim. Ne znam šta da kažem. Možda više nema šta da se uradi ili kaže. Jednog dana je to moralo da se desi, samo po sebi ili uz pomoć drugih.
Tata izlazi iz auta i podiže ruke. Pištolj pada na tlo.
– On nema s tim nikakve veze – viče, pokazujući na mene rukom. – Ostavite ga na miru, mora da ide u školu.
Policajac s belim brkovima stavlja mu lisice i vodi ga u „folksvagen“. Ne pomeram se sa svog mesta. Drugi policajac mi prilazi i pljesne me po ramenu.
– Dobro si to obavio, momče.
– Da možda neće da mu zahvalim? – Sedim i ćutim.
Kada mama sazna, biće veoma neprijatna prema meni. Tvoj tata je tvoj tata, tvoja krv. Samo se nadam da će vremenom uspeti da me razume. A ako ne uspe, neću se iznenaditi. Jer ne znam ni da li sam sebe razumem.
Ne želim da ustanem sa sedišta. Ne želim da izađem iz auta. Ni za pet minuta, ni za sat vremena, ni sutra. A prekosutra možda još manje.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Edmundo Paz Soldán, Antologija hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“, Tanesi, Beograd, 2012.
PROČITAJTE I PRETHODNE VIKEND PRIČE: anarhija,prica-sta-sve-hocu, https://korzoportal.com/vikend-prica-lidija-dejvis-jedenje-ribe-u-osami, https://korzoportal.com/vikend-prica-sladana-ljubicic-limbo-u-letnje-periodu…