Treća Vikend priča iz serije koju je odabrao izdavač »Partizanska knjiga« za korzoportal. Ana Šnabl (Slovenija, 1985). Priča »Odvezani« je iz njene istoimene debitantske zbirke (2018). Radila je kao novinarka, sada je urednica Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad moderira na književnim događajima, piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu u Sloveniji . Prevod sa slovenačkog: Jelena Dedeić. Foto: korzoportal
Kao devojčica, moja sestra je oduvek bila jača i brža od mene. Dok sam ja uveče čitala u fotelji, koju nam je još kao deci poklonio deda, u nadi da će jedna od nas dve razviti širok duh, ona je skitala naokolo – po komšiluku, po jarcima, ispod senika, među ruševinama stare fabrike. Zavidela sam joj što se nikada nije stvarno umorila, zavidela sam joj što je njena koža, kad se vraćala iz svojih šetnji, blistala rumenim sjajem. Kada smo odlazile na spavanje i kad je ispred mene savijena na krevetu češljala dugu, tešku, smeđu kosu, neke naročito teške noći bih poželela da joj sva kosa opadne. Nadala sam se da će se probuditi kao ja, sa osetljivim vlasištem, peruti, problematičnom kožom koja se jedva zgrčila u ružnu crvenu boju s masnim belim flekama. Zavidela sam joj što bi je tata svaki put kad bi mu skočila u zagrljaj, gipko podigao i sa njom u zagrljaju se vrteo do halucinacija. Jednog popodneva kad smo došli iz prodavnice, skočila mu je na leđa, a on ju je, iako nepripremljen, zadržao i vrteli su se toliko dugo da je izgubio ravnotežu. Unatraške je pao na radijator, preko nje, a ona se temenom udarila malo iza oštre ivice, taman toliko da pad nije bio sudbonosan, samo izuzetno bolan. Ožiljak je prekrila kosa, a sećanje na opasnost prekrio je smeh.
Njen smeh. Vitalan, iskričav. Onaj neusiljeni, koji isceljuje. Smeh u koji sam i ja bila pozvana, ali sam uvek iznova odlučivala da ostanem izvan njega.
I grudi su počele prvo njoj da rastu. Nosila ih je s ponosom, kao što je nekad nosila devojačke ogrlice koje joj je sa putovanja donosio otac. Dok se s mojim grudnim košem nije događalo ništa osim zamašćenih, malih i smešnih dugmadi u koje sam volela da guram palac i proveravam da li će opet iskočiti napolje, mama joj je već kupila prvi grudnjak. Govorila je s ponosom: »75B«. Zbog grudi preko kojih se pružala razigrana kosa, zbog vitkog struka koji je najavljivao ženstvene bokove i zbog njene duhovitosti podmazane dopadljivošću i seksualnošću koja se budi, bila je omiljena kod dečaka. U tom periodu sam o njoj mislila sve najgore, mada moja ljutnja nije imala na šta da se osloni. Njeni postupci, njeni odgovori, njeni pozivi, njene šale – sve je bilo pravilno podešeno i prosečno, tinejdžerski smotano. Samo tu i tamo bi u njenom ponašanju zaiskrio nagoveštaj odraslosti. Kad me je, zaraženu salmonelom, pratila do lekara i ostala uz mene još dugo nakon što su roditelji otišli na spavanje. Kad se usprotivila nastavnici slovenačkog koja je pred celim razredom upoređivala dete doseljenika sa nedonoščetom, jer u školi skoro nikad nije smeo da otvori usta od straha. Kad je ustanovila da njena nadmenost može da povredi, tešila me je poljupcima i zagrljajima.
Moja ljutnja je mogla da se osloni samo na njenu lepotu. Trudila sam se da to upakujem u drugačije razloge, uveravala sam se da sam veća od sebe, veća od šupljih pokušaja. Ali takav trud je uvek uzaludan. Lepota nema vlastitu snagu, svaki put povređuje tuđom, svaki put vrati ono što dobije. Kada primi mržnju, vrati povredu. Kada primi ljubav, vrati iluziju večnosti.
Poslednjih dana avgusta pre početka gimnazije, njeno telo me je još jednom prestiglo. Dok smo trčale po prodavnicama odeće kojom smo htele da ukrasimo prvu nedelju gimnazije, dobila je prvu menstruaciju. Govorila je da je stigla bez bolnih i grčevitih najava, tek kada je između njenih butina zašuštao prvi uložak, počela je da se oseća zaneseno. Zahtevala je sladoled. Dok je zurila u šarene posudice, mama ju je podučavala: »Od sada će sve biti drugačije. Od sada ćeš biti ozbiljna i odgovorna. Nadam se.« Iznova sam joj zamerala, njeno probijanje na novi stepen me je ispunjavalo poražavajućim osećajem da me život nikada neće izvući sa dna ormara, da ću zauvek ostati žalosno zaturena.
To je bila poslednja pobeda njenog tela.
Često se pitam da li bi, kad ne bi bila lepa, pred kraj prve godine gimnazije uopšte primetila da joj se lice nesrećno preobrazilo. Posmatrala sam je detaljno, kao dragocenog, retkog insekta ispod uveličavajućeg stakla. Trzaji krilaca, mrdanje pipaka, nemirno pomeranje, tih, hrapav glas, na sve sam reagovala. Prepoznavala sam sitnice. Pratila sam kako je blago upao prefinjen luk njenih obrva. U rasponu od nekoliko meseci joj je koža oko očnih jamica posivela, kao da njene somotski zelene oči leže u paučini. Kosa joj je sijala masnim, ne više vilinskim sjajem. Opadala je kao kad životinjama opada zimsko krzno, u pramenovima koje sam pronalazila na najneobičnijim mestima. Na ivici police frižidera, među listovima modne revije, u kuhinjskoj sudoperi. Mišiće na rukama je odneo nepoznati vetar, opali su joj sa skeleta, nadlaktica, ramena. Ruke su joj se komično produžavale, članci istopili. Jedne večeri sam je na tren, trenutak pre nego što se panično umotala u peškir, videla golu: iznad još uvek okruglih dojki su grubo izvirivala rebra. Kao da su dojke visile sa rešetaka, pomaljale se iz zatvora. Njen trup je izgledao žedno. Suvo. Na ekranu sećanja još uvek vidim oštre okrugline ivica njene karlice u koju se očajno uvukla providna koža.
Promene sam doživljavala kao bezazleno rastakanje i radovala im se. Ipak su to samo bili detalji, sitna pogoršanja, prašnjavi komadići ružnoće. Nadala sam se da će nastupiti moj trenutak. Trenutak za sestru koja je na svet dospela prva i zato dobila manje. Prvo dete, dete koje se podrazumeva.
Počela je da se krije. I od mene. Znala je da je punoća njenog tela moja najintimnija briga, zato bi mi često odbrusila da sam luda. »Ako nisi, bićeš«, vrištala je i lupala vratima kupatila. Sećam se da sam je tog proleća prvi put čula da viče na sav glas na tatu koji je prvi izrazio brigu. Njegova mila kćerka nije više bila njegova saveznica. Kada bi je zagrlio ili joj spustio svoju čvrstu ruku na rame, bila je drvena. Preko lica joj je prelazila jeza, njena grudna kost je bila uperena visoko u plafon kao da srce ispod nje želi svoj odstrel. O školi ga nije izveštavala. O prijateljicama mu nije govorila. Jedne večeri joj je, uvijenoj u debeli bade mantil, na hodniku preprečio put. Čula sam ga da je pitao: »Da li si se malo opustila?« Zatim se cele noći vrtela u krevetu i jecala. Nisam je tešila, nisam razumela šta savršenstvo oplakuje.
Boja njenog glasa je postala tamna, gorka kao kafa. Nosila je šljampavu odeću. Čipkaste grudnjake i gaćice je ostavljala kod kuće, mamu je ubedila da joj kupi paket jeftinih pamučnih gaćica. U prodavnici su se posvađale jer je htela one koje su jedan broj veće da bi prekrile pregib gde se butine dodiruju sa zadnjicom. Mama nije popuštala, imala je čvrst stav da će je čudna faza proći i da će joj kasnije biti žao što je ostala sa tucetom gaćica veličine šatorskog platna. Da bi izbegla nove konflikte, iz kuće bi uvek izlazila onakva kao što bi želela naša mama, a u školskom toaletu se preoblačila, kvarila punđu i kosu oko lica raspustila tako da ga skoro sasvim prekrije.
Čudna faza nije prošla već je zalazila u godine. Naša mama pubertetsku samovolju i bezobrazluk tada još nije umela da odvoji od očajne pretnje. Od popločavanja kraja.
Počela je da puši. Sa šesnaest godina je pušila kutiju najjačih cigareta dnevno. Ako bih naletela na nju u školskom dvorištu, zaobilazila sam je, jer mi se njeno nervozno sisanje filtera cigarete, koji su s njom pola u šali, pola u zbilji počeli da povezuju naši školski drugovi, gadilo. Pod ogorčenim gnevom je nastupala sestra koja se svoje lepote odrekla. Njeno istrajno odricanje, priklanjanje nerazumljivom cilju je u meni uzburkalo najužasniji podmukli bes, mračnu poremećenost, u kojoj je sve što je radila, radila zato da bi mi se podsmevala, da bi se naslađivala mojim nedostacima. Ko ima, može da se odrekne, ko trpi gubitak, nikada ga ne zakrpi odgovarajućom materijom. Svaki put nanosi neku drugu koje ili nema dovoljno ili se preliva preko ivice.
Još uvek vidim kako se, razdražena nikotinom, tanka kao grančica, oslanja na skelet metalnog parkinga za bicikle iza škole: gazi cigaretu, iz torbe iskopava flašu vode i celu je ispija, zatim mračnjački pogrbljena okreće leđa publici, gura ruku u džep i ponovo je izvlači. Možda je spušta u usta, možda je guta. Tajni obred, moj najsuroviji bes.
Nije više išla na trčanje. Da ne odlazi na treninge, mama je saznala od klupskog trenera. Kod kuće je sve varničilo od pobune: »Hoću da me ostavite na miru! Nikada više ne idem tamo!« U znak samovolje je pred mamom upalila cigaretu i dunula joj dim u lice. Mama je zastala u neverici. Pogled joj je bežao na sve strane, otvarala je usta kao uspaničena ptica i plitko disala. Kad joj je kćerka drugi put dunula u lice, zalepila joj je šamar. Devojački obraz je pokazivao krvav i modar podliv, otisak venčanog prstena. Taj ožiljak je ostao. Malčice ju je poružneo.
Sestra se udaljavala od mene, a mama i tata su mi se približavali. Mama je sve vreme ponavljala da je oduvek znala da ću izrasti u razboritog čoveka. O sestri me nije ništa pitala, verovatno je osećala koliko je zamršena veza između nas dve. Verovatno je njenu savest kidala svest o licemerju, svest o zakasnelom odnosu sa svojom čudnom i ružnom kćerkom, svest da je ona, mama, svojim kćerkama ljubav dozirala tako da lepoj kćerki pripadne više. Otac je cupkao za mnom kao uvređen pas. Od mene je očekivao onu vrstu topline koju je dobijao od moje sestre i tu vrstu opuštenosti kojom je očaravala ona. Sve do tada sam čeznula za povezivanjem, a kada se rasplamsala veza između nas, rasplamsala se pod preokrenutim uslovima. Još uvek sam bila samo zamena i ona je još uvek bila ta koju su najviše želeli. Obavila sam se mržnjom. Sanjarila sam o tome kako se nikada nije ni rodila, kako se sva lepota koja je pripala njoj, oslobodila u meni, jedinorođenoj, kako se na mene spustila sva ljupkost i sva milost prihvaćene, voljene kćerke. Moja mržnja je tinjala istrajno i opasno.
Preokrenuo ju je tek slučaj.
Bio je poslednji utorak pre letnjeg raspusta, završavala sam treću godinu gimnazije. Posle po podnevne nastave sam se uputila prema garderobi za fizičko gde sam zaboravila sportsku opremu. Hodnici su bili prazni, iz učionica se tu i tamo još mogao čuti poneki žamor. Do svlačionica je vodilo hladno i vlažno suterensko stepenište na kojem je odjekivao svaki udah. Dok sam silazila, sve ostale zvuke je nadjačao sve jači bat mojih teških koraka. Kad se slegao, čula sam muški bas koji sam prepoznala kao nastavnikov. Uputila sam se prema njegovom kabinetu da bih mu objasnila po šta sam došla. Njegov autoritativni glas se polako uobličavao u pojedinačne reči i rečenice koje, usredsređena na zadatak, nisam sasvim razaznala. Do mene je stiglo tek grubo »razumeš«, u skladu s prizorom, u kojem je nastavnikova ruka kao lopata grabila tanko rame moje blede sestre, u struku iskrivljene od gladi i jecaja. Zapištala je odano, umorno »da« i okrenula se prema meni. Njene oči su bile ukočene kao oči mrtve životinje. U njima zamrznut predsmrtni očaj. Ne znam da li me je prepoznala, izgledalo je kao da se sva njena životna snaga izlila u reč koju je izrekla, i od nje ostao samo još krhki, ružni i zastareli okvir. Nastavnik mi se obratio, a ja sam, zbunjena i nervozna, zadržala pogled na svojoj sestri. Kad je projurila pored mene, uspela sam da slomljeno izgovorim »Ana, šta se događa?«. Iz kabineta sam se sklonila koračajući unazad, a da nisam stvarno čula šta mi je rekao džinovski muškarac. U panici koja me je u potpunosti obuzela, a kojoj nisam mogla da dam smisao, otrčala sam gore. Ana više nije bila tamo.
Pre spavanja sam je još jednom pitala o događaju. Promrmljala je u zid: »Pusti me, to nije tvoja stvar.«
Sve što sam želela, ostvarilo se. Sestrina lepota i radost su okopneli. Ljudi su počeli da se obraćaju meni kao da su me prvi put otkrili. Nov kontinent, trnovito ali neistraženo područje koje ima još odavno mnogo da ponudi. Kad je sestru obavila tama, preda mnom se otkrio predeo novih mogućnosti za sreću. Sa svakim slojem koji je nestajao sa sestrinog tela, ja sam dobijala volju i moć. Ali te noći me je peklo u grudima. U toj noći se magma mog besa neočekivano zaustavila, iako još nisam izbljuvala sve i magma još nije sve spalila. Možda je moja sestra patila, pomislila sam. Možda njeno tada već porozno telo nije htelo da se osveti meni. Te noći sam osluškivala njeno disanje i pokušala da se kroz njega stopim sa njenim razumom, njenim uspomenama, iskustvima i osećajima. Ni do čega se nisam probila, svoju sestru nisam poznavala, u zavisti i podmuklosti je nikad nisam posmatrala kao čoveka. Sažaljenje nije moglo da zatrpa razdaljinu između nas, jer mu nisam pridavala značaj. Popodnevni događaj je u mojoj mašti izrastao do jezivih oblika, iz kojih sam crpela sve razloge za sestrinu gorčinu. Njegovi obrisi su u lelujanju bunila postajali sve mutniji, a ja sam izgarala u slutnji. Sa silovitim potresom je nastupila briga. Briga čoveka koji želi da primi pokoru, koji je sam nanjušio nasilje. Sebična briga.
Leto koje je sledilo je obeležila igra prisiljavanja i izbegavanja. Bila sam ubeđena da je Anina tišina upravo to – igra. Da će uskoro ispustiti štit jer joj je skoro sasvim ponestalo snage. Podnosila je gvozdeni teret i branila se samo da bi me kaznila za mučenje koje sam za nju odredila u svojim mislima. Tu kaznu sam bila spremna da odslužim. Roditeljima nisam poverila slutnje o sestrinoj tuzi. Nisam htela da propustim priliku za to da se prva povežem sa svojom sestrom posle njenog posrnuća. U isto vreme nisam ni znala šta u stvari slutim. Kad bih ono što sam u neprospavanim noćima spletkarila nazivala pravim imenom, možda bi se ostvarilo i tada bi se na mene sručila odgovornost za novu krivicu. Jedva sam nosila i ovu jednu. Plašila sam se. Pred roditeljima sam ćutala da bih zaštitila pre svega sebe. Jer Ana će pre ili kasnije sve reći sama.
Ćutala sam kada su je dehidriranu odvezli u bolnicu dok je buncala i nedelju dana je hranili napicima od sirovog masla, zaslađenog kakaa i mleka. Dok se u nju slivala bledo smeđa tečnost, niz lice su joj tekle suze gnušanja. Ćutala sam kad je mama iz njene torbice, obešene na ivici kreveta, izvukla kesice sa vatom i briznula u plač. Otac ju je nemo pritiskao na grudi i zurio u kćerku koja na krevetu nije više ležala, već je preko njega visila kao tkanina načeta na ivicama. U očaj s kojim su se šetali gore i dole po spratovima kuće, zurila sam sa strpljenjem poniženih ljudi. Ćutala sam kad je medicinskoj sestri koja joj je donela visokokalorični napitak, pljunula u lice i izgrebala je do krvi. Čak i tada kad više nije mogla da hoda i ujedno odbijala svaku vrstu hrane, moja vera u nju nije popuštala. Lekaru sam sugerisala da će se sve svakog trena promeniti. Nema razloga za strah, moja sestra je dobra, u osnovi dobra, uradiće tako da bude dobro. Oslobodiće nas patnje, odvezaće me. Na njenu dobrotu sam računala i dugo nakon što nije više bila čovek. Čvrsto sam je držala za ruku i primećivala njeno lice obraslo maljama, grotesknu mrežu modro-ljubičastih vena na temenu i nadlanici, podizanje i spuštanje šiljate ključne kosti. Njeno živahno i vlažno telo se pretvorilo u papir. Pomilovala sam je po odsutnom licu i dlan joj stavila na stomak. Želela sam da u pulsiranju mog tkiva oseti da možemo da počnemo iznova. Moja devojačka ruka je neće slomiti, neće dovršiti ono što je bilo u mržnji prema životu započeto. Beskonačno sam polagala nade u to da će mi objasniti šta sam videla onog junskog popodneva, da će mi objasniti da je bilo bezazleno, zamaskirala sam svoju krivicu. Ćutala sam kad su joj se oči zastaklile. Stajala sam uz nju i ćutala tako odlučno da sam u spokoju sobe čula kako je prestalo da joj kuca srce. Stajala sam pored tela svoje sestre bliznakinje. Nema.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica