Veronika Murek (Byton, Poljska, 1989), piše priče i pozorišne komade. Prvu književnu nagradu osvojila je 2014. na konkursu Flash Europe 28, za priču do 500 reči „Podne, ruža, lužina”. Laureatkinja je Nagrade „Vitold Gombrovič” 2016. Za dramu „Feinweinblein” dobila je Nagradu Gdinja (grad u Poljskoj). Živi u Katovicama. Vikend priča „O verovatnoj smrti poljskog kosmonauta“ iz njene autorske zbirke „Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom“ (Štrik, 2017, Beograd). Prevod s poljskog Mila Gavrilović. Ilustracije, Stalna postavka Muzeja Zepter u Beogradu.
Aleksandar Luković Lukijan, Govornik, 1959, ulje na platnu
Odluka o tome da kosmonaut Uštipak poleti na Mesec doneta je onda kad je primećeno da mu se pramen na temenu razdvaja u dve kreste, što, prema narodnom verovanju, znači da ima dve duše, pa samim tim i veće šanse da preživi.
– Oni mrtvaci – upita direktor – gde su bili? Na ukate?
– Molim?
– Na dugim ili kratkim talasima?
– Ne znam – reče inspektor. – Treba naći prazno polje.
Na zidu iznad komandne table bio je okačen crveni telefon s okruglim brojčanikom. S vremena na vreme bi se oglasilo zvono, a veza se prekidala kad god bi se neko od njih mašio za slušalicu. Odmah iznad vrata visili su mali srebrni krst i državni grb, pravougaon i pufnast kao prostirka za kupatilo, dok je levi zid bio oblepljen svetlucavim plakatima s duplerice Nešenel džiografika, na kojima je bio prikazan Sunčev sistem s podacima o udaljenosti između planeta.
– Za novac od osvajanja svemira – reče direktor i uključi navigacionu tablu – kupiću Basji kabinu za slušanje ploča. Obradovaće se lutkica. Basja je opasna ženska.
– Prazno FM polje – reče inspektor dok je proveravao nešto u svesci. – Čujete? Uključite radio, potražite, proverite gde nema govorancije. Prazno FM polje. Postavite oprezno pitanje i onda, preko šumova…
Direktor primače radiju staru frizersku fotelju s haubom i nataknu je na glavu, nakon čega okrete crno dugme na radio-prijemniku Menuet, što je pokrenulogust šum, koji je povremeno navirao kao mlaz vode.
– Bojim se da smo ga izgubili – reče.
– Eh – reče drugi listajući stranice. – Iz svemira odgovor stiže sa zakašnjenjem. Sat je neispravan.
– Rekao sam da ne gledate na sat – reče direktor i podiže haubu uvis.
Glava mu je bila kao glavica luka, brižljivo izbrijana, s jednim čuperkom na temenu.
–Trg u Limožu– reče direktor. Omiljena Basjina pesma. Znate tu melodiju?
Nadvio se nad navigacionom tablom i okrenuo dugme. Kroz gust šum se svaki čas probijao monotoni glas spikera. Inspektor čučnu, izvuče iz fioke mali diktafon i postavi ga uz radio.
– Ne znam – reče direktor. – Ne znam šta da kažem.
– Molim?
– Ne znam odakle da počnem.
– Normalno – reče onaj drugi i sede na tabure. – Kao kad nekog sretnete na ulici.
– Malo o vremenu?
– Upravo tako.
Direktor klimnu glavom, otvori usta, ali ih odmah zatvori. Na trenutak se činilo da šumovi iz radija naviru kao pčele iz košnice. Mašio se za olovku i privukao reklamni magazin koji je, uvijen u rolnu, ležao na komandnoj tabli. Prolete slika sa zadnje strane: plavokosa devojčica grli granu mladog drveta.
„Bengalski fikus, tvoje drvo za posle ručka“ – glasila je reklamna poruka ispod slike. Direktor je laktom pridržao magazin i na reklami zapisao frekvenciju.
– Ne znam – reče. – Ako čovek hoće da razgovara s pokojnikom, valjda treba da sačeka da se ovaj prvi javi, zar ne?
– Šta znam – reče drugi. – Ne znam. Ne znam njihove običaje. Treba pokušati.
– Šta?
– Kažem, treba pokušati.
– Ne znam baš – reče direktor. – Osim toga, mogao je i da nas slaže.
– Šta?
– Pa u onom pismu koje je napisao – reče. – To se stalno dešava.
– Šta znam – reče inspektor. – I ja sam birao kandidate. Lažu da imaju iskustva.
(Ludvik) Lazar Vujaklija, Svirač, 1959, ulje na platnu
Savio se i izvukao fioku, a onda ju je oprezno preneo na radni sto i postavio pred sebe. Ispod hrpe koverata pomaljali su se tanana mirišljava tamnocrvena sveća i jastuče za igle. Na dnu hrpe ležao je list bloka za tehničko crtanje na kojem je rapidografom bila nacrtana silueta kosmonauta, kojem su sa strane bila dodata dva odela za let, spremna za isecanje, sa ušicama sa strane.
– Kombinezon u boji lanenog platna i kapa-ušara – reče inspektor. – Onaj kome je ovo palo na pamet…
– To je Basjina kreacija – reče. – Kapa za spavanje i kombinezon od lakog materijala. Sve je to Basja osmislila i izvela. Basja je opasna ženska.
Utom zazvoni telefon. Direktor posegnu za slušalicom nakon prvog zvona, a onda je dugo, bez ijednog pokreta, slušao pojašnjenja obznanjivana tankim, visokim glasom.
– U redu – reče – naravno, čekamo. – I dodade: – Izgubio je vezu s bazom, niko zapravo ne zna kad će to sletanje. A ako i ne sleti, nije važno, svakako ćemo upisati neko vreme.
– Niste dobro rekli – reče inspektor kad je direktor odložio slušalicu. – Mi još ne znamo. A šta ako se ipak javi?
– Ne znamo čak ni da li je poleteo – reče direktor . – Brzo smo ga izgubili. Brže nego ostale.
– Mislim da bi se javio, kad bi se nešto desilo.
– Ili će sam pozvati, ili ćemo porazgovarati preko radija.
Opet je okrenuo dugme, priljubio uvo uz zvučnik i odmah ga pomerio.
– Oni kojima je uspelo… – reče okrećući se ka inspektoru i spusti malo haubu.
– Da slete na Mesec?
– Ne – reče – da razgovaraju s duhovima. Znate li nekog?
– Metoda EVP. Postavite neko pitanje i među udarcima…
– Evo – reče direktor i opet podiže haubu. – Vidite i sami, nema nikog.
Prišao je mapi svemira i na trenutak klizio po njoj prstom, kao da nešto broji. Udaljenost je bila predstavljena žutim ciframa, koje je neko revnosno isprecrtao i ispod njih tankim flomasterom dopisao: „A zapravo je drugačije“.
– Da li smo se vodili pisanim ili štampanim ciframa? – upita.
– Malo ovako – reče – malo onako. Kako se moglo.
– Sva sreća što ga nismo poznavali.
Šumovi, dotad jednolični i ravni, ponovo su se uskomešali, i činilo se da kroz njih prodire nečiji dubok, promukao glas. Inspektor okrete dugme i promeni jačinu zvuka. Telefon je zvrčao i šumovi se utišaše.
– Halo? – reče u slušalicu.
Na trenutak se čula samo ružičasta melodija, kao iz navijenog vergla.
– To sam ja – reče kosmonaut Uštipak.
Šumovi u radiju se ponovo pojačaše i pojaviše se smetnje: dugi, ritmični zvuci kao bodovi iz šivaće mašine.
– Da li je moje jastuče za igle još uvek tamo? – upita nečiji glas kroz šumove.
– Najzad – reče inspektor i pritisnu slušalicu na uho.
Dao je direktoru znak glavom i približio diktafon radiju.
– To je on – reče inspektor. – Čak se i predstavio.
Slušao je s podignutim kažiprstom. To je trajalo kratko, kosmonaut je ćutao, a na vezu se vratila vesela melodija.
– To je bio on – reče inspektor – kosmonaut Uštipak.
Šumovi u radiju bili su sve silovitiji; upalile su se lampice prekidača play i replay.
– To sam ja – reče neko u radiju. – Kada ćemo se – upitao je prigušenim i neobično otegnutim glasom koji se prosuo po kancelariji kao živa – kada ćemo se nas trojica ponovo sresti?
Direktor podiže haubu i približi uho prijemniku. Glavu je izvio kao životinja koja vreba.
– Izgleda da je još živ – oglasi se inspektor i pojača zvuk. – Trebalo je da ga pitamo da li je stigao.
– Stigao je – reče onaj drugi. – Trebalo je da se javi telefonom kad stigne i upravo se javio. Ne sekirajte se, ovaj čovek je imao dve duše.
– Sad ne znam da li je zvao telefonom, ili ovo šuštanje u radiju…
– Ne brinite. Rekao je: kad stignem, javiću se telefonom.
– Onda dobro.
Na trenutak su ućutali. Direktor uze kutiju kolača s makom i kratkim, naglim ubodom prsta probi providnu foliju.
– A znate – reče inspektor – da sam se strašno uplašio. Ponovo smo sve izračunali i sukno nam je ispalo nekako mlitavo.
– Šta?
– Slaba tkanina, nema čvrstinu.
Direktor slegnu ramenima i prekrsti ruke na grudima.
– Imamo kolače s makom.
– Baš lepo.
– Dobro – reče direktor – recite mi. Ionako vidim i sam.
– Šta?
– Da nešto nije kako treba.
Inspektor napravi grimasu.
– Ne ide mi u glavu – reče – da smo ga onako poslali. Šta smo mu pa dali? Noćnu kapu i kombinezon u boji lanenog platna, to je sve.
– I telefon – reče – i peć na gas. I vazdušnu pumpicu.
– I to je sve.
– Molim vas – reče direktor i pocrvene u licu. – Upamtite: zabranjeno je zbližavati se s njima. Jedva da ste prozborili s njim koju, jedva ste mu čuli glas, a odmah ste poverovali da on postoji tamo negde i već vam je žao. Treba se ograničiti na spiskove. Papir uvek malo zauzdačoveka: ne čujete glas, ne gledate ga u oči, i to uvek pomaže. Želite?
– A šta to?
– Kako šta? – reče direktor i priđe komandnoj tabli.
Okrenuo je redom sve dugmiće i ekran je pocrneo.
– Da li želite razvoj poljske tehničke misli?
– A šta vi mislite? – upita inspektor.
Na trenutak je ućutao, podigao pogled i dodao:
– Ali imao je decu.
– Da – reče onaj drugi. – Ako nas i za to nije slagao.
– Deci ništa ne može da zameni oca.
– Deci ništa ne može da zameni maslac, gospodine inspektore – reče direktor i uze kutiju s kolačima. – Basja je opasna ženska, znate? Basja kreira i šije. Odela za poljske kosmonaute, sve radi sama. Dođem kući, a tamo posvuda krpe i konci. Lepo mi je u životu. Opasna je ženska.
Neko vreme su sedeli u tišini i jeli kolače. Inspektor se svaki čas povijao nad tablom i podešavao komande na radiju; čas bi utišao, čas pojačao.
– Basja je opasna ženska – ponovi direktor dok je lizao prste.
Posegnuo je rukom prema plastičnom ježu koji je stajao na ivici table. Između bodlji bile su mu zabodene grafitne i hemijske olovke i male porodične fotografije na kojima je bila visoka, naočita žena s dvoje dece. Jedno je imalo crveni okrugli vršak nosa, drugo je u ručici držalo kalem crnog konca.
– Ako se ne vrati – reče inspektor – neko će kad-tad pitati.
– Kad bude pitao, tad ćemo mu odgovoriti.
Šumovi su ponovo gruvali u radiju, razlegoše se zvuci Trga u Limožu, a malo zatim neko upita otegnutim, prigušenim glasom:
– Da li je tu negde moje jastuče?
– Šta kaže? – upita inspektor. – Nekog zove.
– Ne – reče direktor. – Traži jastuče, ono šnajdersko, za igle.
Inspektor ustade s taburea i opet pojača radio, međutim šumovi su prestali i ponovo je zavladala tišina. Uzeo je kolač, a onda je mljackavo i zadovoljno olizao sve prste. Prišao je mapi svemira, izvukao iz unutrašnjeg džepa na sakou flomaster i dopisao: „Izračunati koliko je zapravo“.
– Čovek je sve bliži rasvetljenju velike tajne – reče.
Direktor se kratko zasmejao punih usta. Inspektor je potrpao svoje stvari u torbu, klimnuo glavom i izašao, tiho zatvorivši vrata za sobom. Na spiralnom stepeništu opservatorije mimoišao se s uplakanim muškarcem u crnini koji je vodio za ruku dvoje uplakane dece: jedno sa crvenim okruglim vrškom nosa i drugo koje je držalo kalem crnog konca.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica