Džejn Bouls (Njujork 1917 – Malaga 1973). Opus ove književnice bili su samo roman „Dve ozbiljne dame“, drama „U letnjikovcu“ i šest priča. Njeno delo visoko su vrednovali Truman Kapote, Tenesi Vilijams, Džon Ešberi. Autorkinu genijalnost obuhvataju i književni talenat, i umetnička priroda i ekscentričan život, ali iznad svega ona se nalazi u jedinstvenoj originalnosti delovanja na čitalačku svest, u snažnoj autentičnosti reči i hrabrosti da se bude slobodan. Vikend priča je iz zbirke „Jednostavna zadovoljstva“ (Štrik, 2017, Beograd). Prevela s engleskog Ljubica Pupezin. Ilustracije, izložba Nemanje Golijanina „Surprise“, Mali likovni salon KC Novi Sad.
Wrong food, mixed media, 30×50, 2018
U svojim ranim četrdesetim, Alva Peri, otmena i uzdržana žena koja je za pretke imala Škote i Špance, i dalje je bila naočita, iako upalih obraza. Posebno je imala lepe oči, uz to neobično vedre. Živela je u ujakovoj kući pretvorenoj u apartmane, ili socijalne stanove, kako su ih i dalje zvali u kraju gde je živela. Kuća se nalazila na strmoj padini šumovitog brda okrenutoj glavnom putu. Duge betonske stepenice uzdizale su se dopola brda, zaustavljajući se na izvesnoj udaljenosti od kuće. Prvobitno su vodile do strujne stanice, koja je sad već bila propala. Gospođa Peri živela je u jednom od socijalnih stanova sasvim sama otkako joj je pre jedanaest godina umro muž. Pa ipak, nalazila je sebi sitnog posla po čitav dan i nekako uspevala da se ne ulenji u samoći već je ostala marljiva kao i svaka žena koja živi da bi služila svojoj porodici.
Jednako uzdržan bio je i Džon Drejk, koji je živeo u stanu ispod njenog. Imao je svoj kamion i radio kao unajmljenik za kompanije koje su se bavile sečom šuma ili je skupljao i isporučivao kante za mleko mlekarama.
Gospodin Drejk i gospođa Peri nikada nisu razmenili više od običnog pozdrava za sve godine koje su proveli u kući na padini.
Jedne noći gospodin Drejk bio je u hodniku i čuo teške korake gospođe Peri, koje je i nesvesno naučio da prepoznaje. Podigao je pogled i ugledao je kako silazi niz stepenice. Bila je u smeđem ogrtaču pokojnog muža i grlila papirnu kesu na grudima. Gospodin Drejk joj ponudi pomoć i ona se zaljulja na odmorištu, neodlučna šta da učini.
„To su samo krompiri”, reče. „Ali hvala vam. Hoću da ih ispečem u dvorištu. Nameravam to već duže vreme.”
Gospodin Drejk uze krompire i pođe krutim korakom ka stražnjim vratima, pa niz brdo, do malog zaravnjenog parčeta zemlje u zadnjem delu оkućnice koje je predstavljalo dvorište, i tu spusti papirnu kesu na zemlju. Blizu praga dimila se velika nova peć za spaljivanje đubreta, a u središnjem delu ujak gospođe Peri izgradio je natkriljen svinjac, spreda ozidan u živopisnoj veštačkoj cigli. Gospođa Peri ga je sledila.
Zahvalila je gospodinu Drejku i počela da skuplja grančice trčkarajući hitro između ivice šume i svinjca, blizu kog je htela da zapali vatru. Gospodin Drejk joj ćutke pomože da sakupi grančice, pa ga je ona, kad je vatra već bila upaljena, sasvim razumljivo, pozvala da sačeka i pojede s njom krompire. Prihvatio je, pa su seli ispred vatre na prevrnuti sanduk.
Gospodin Drejk se okrenuo šumi zaklanjajući lice od plamena, nadajući se da gospođa Peri neće primetiti koliko su mu obrazi buknuli. Bio je veoma stidljiv, koža mu je i inače bila prirodno crvena, ali bi u prisustvu nepoznate žene postajala purpurna, što se nije moglo lako sakriti. Gospođa Peri se čudila zašto on stalno gleda iza sebe, ali nije ga dobro poznavala da bi ga tako nešto pitala. Uzalud je čekala da progovori, pa je onda, shvatajući da on to neće učiniti, porazmislila o tome šta bi i sama mogla reći.
„Volite li jednostavna, obična zadovoljstva?“, upitala ga je naposletku ozbiljno.
Gospodin Drejk oseti veliko olakšanje što je ona najzad progovorila i rumen mu se malo umiri. „Morate mi prvo bliže objasniti šta podrazumevate pod običnim zadovoljstvima, pa ću vam onda reći šta mislim”, odgovorio je ozbiljno, zastajkujući nakon svakih nekoliko reči pošto je bio skoro jednako savestan koliko i stidljiv.
Gospođa Peri je oklevala. „Jednostavna zadovoljstva”, počela je, „bez gužve i skupe hrane.“ Pokušavala je da se seti još primera. „Kao ovaj pečeni krompir, umesto plesa, viskija i orkestra… Kao izlet, ali bez hiljadu stvarčica pride koje se naposletku bacaju u kanal jer se ne pojedu. Viđala sam odrasle ljude kako bacaju kolač jer su isuviše lenji da ga zamotaju i ponesu kući. Jeste li i vi to primetili?“
„Ne, ne bih rekao.“, odgovori gospodin Drejk.
„Razbacuju se“, primeti gospođa Peri.
„Volim jednostavna zadovoljstva“, ubaci se gospodin Drejk, zabrinut da će ona izgubiti nit razgovora.
„Ne mislite li da su jednostavna zadovoljstva bliža srcu božjem?“, upitala ga je.
Bio je pomalo postiđen, zbunjen na pomen nečeg tako svečanog i intimnog posle kratkog poznanstva, i nije mogao da se natera da joj odgovori. Gospođa Peri inače nije bila pričljiva, ali sada oseti kako joj se reči nakupljaju u grlu.
„Moja sestra Doroti Alvarez“, počela je bez posebnog uvoda, „odlazi na sve zabave u gradu. Pozvala me je da ludujem s njom, ali ne želim. Razišla se s mužem i najveselija je u društvu. Vodaju je svuda za sobom. Može da večera u restoranu svaki dan ukoliko želi. Luda je za prženom ribom i takvim stvarima. Ja, s druge strane, ne obraćam mnogo pažnju na to šta jedem, osim ako nije reč o ovakvom pečenom krompiru. Svako od nas ima jedan jedini život, svoj pravi život, koji počinje u kolevci, a završava se u grobu. Kad god se vidimo, upozoravam Doroti da će joj, ukoliko ne pripazi, život ostati negde kraj puta, u mukama, izgladneo, a ona sama završiće u grobu bez njega. Što dalje ideš ne bi li dosegao dugu, to će ti teže biti da se vratiš životu koji si usput ostavio da gladuje kao staro pseto. Ponekad, kad ostari, čovek doživi otkrovenje i silno poželi da se vrati tamo gde je ostavio svoj život, ali ne može – ili bar ne često. Uvek je bolje držati se svog života. Rekla sam Doroti: život nije drvo s milion različitih cvetova.“ Razmišljala je u tišini nekoliko trenutaka o onome što je izgovorila, a onda nastavila. „Ima kutiju u koju stavlja novčiće i sitninu kad pomisli da je preterala s jurcanjem unaokolo, pa tim novcem kupuje sveće za crkvu. Ali to je sve što ona radi za svoj duh, a to nije dovoljno za jednu odraslu ženu.“
Lice gospodina Drejka zateglo se u strašnoj napetosti da pažljivo prati sve što je izgovarala, ali bio je toliko prestrašen da gospođa Peri ne otkrije kakve lične tajne svoje sestre i kasnije ne zažali što je to učinila, da nije mogao da se usredsredi ni na šta drugo. Bio je spreman da je odmah zaustavi ako ode predaleko.
Krompir se ispekao i gospođa Peri mu ponudi dva komada.
„Poslužite se“, reče. Vetar je postao hladniji otkako su seli u dvorište; zavijao je oko svinjca.
„Šta mislite o ovim hladnim, olujnim noćima? Smetaju li vam?“, upitala je gospođa Peri.
„Naravno“, reče Džon Drejk.
Pomno mu se zagledala u lice. Rumen je kao višnja, pomisli.
„Možda bih živeo negde gde je toplija klima“, veoma polako izgovori gospodin Drejk, a pogled mu postade sanjalački, „da sam kojim slučajem“, nastavio je, „pobornik čestih, nepotrebnih promena. Stalnog seljakanja tamo-vamo.” Pocrveneo je jer je dotakao temu koja ga je tištala.
„Da, da, da“, reče gospođa Peri. „Mnogo promena ne donosi dobro“.
„Kad sam bio mlađi, imao sam priliku da odem skroz dole, na jug, na Floridu“, nastavio je. „Ponuđeno mi je da radim na farmi aligatora, mada nije bilo sigurnosti u aligitorima. Ne bi to možda bila uspešna farma. Ali nije me toliko brinuo poslovni rizik, oduvek sam žudeo da vidim palme i kokose i slične stvari. Stvar je u tome što ja verujem da čovek ipak mora da ima i te kako dobar razlog da se povazdan seli. Rekao bih da zbog toga na kraju nisam otišao na Floridu da uzgajam aligatore. Nije bio u pitanju novac, nisam odgajan tako da mi novac bude na prvom mestu. Jednostavno, i tada sam osećao ono što osećam i sada, ukoliko odlazi iz svog doma, čovek mora imati valjan razlog za to – kao momci koji su pošli da grade Panamski kanal, ili bilo koji drugi ljudski razlog. U suprotnom treba ostati u rodnom gradu tako da niko posle ne može da kaže: Šta on zamišlja, da ovde može da uradi nešto što mi ne možemo? Ja barem mislim da bi ljudi u nepoznatom gradu to rekli o čoveku poput mene, kad bih dospeo tamo s nekakvim sumnjivim poduhvatom kao svojim jedinim opravdanjem za napuštanje doma. Moj brat ne misli tako. On nikad ne ostaje na jednom mestu duže od tri meseca.“ Jeo je krompir s tugom u očima, odmahujući glavom.
Misli gospođe Peri su lutale, pa se skoro zapanjila kad je on najednom ustao i ispružio ruku ka njoj.
„Idem sad“, rekao je, „ali da vam se odužim za krompire, da li biste izašli sa mnom na večeru sutra uveče?“
Godinama nije dobila takav poziv pošto se svojevoljno povukla iz javnog života, i nije znala šta da odgovori. „Mislite li da bi trebalo da prihvatim?“, upitala ga je.
Gospodin Drejk ju je uverio da bi trebalo, i ona je prihvatila njegov poziv. Sutradan po podne gospođa Peri čekala je autobus u podnožju kratkog betonskog mosta niže kuće. Bila joj je potrebna sestrina pomoć i savet u vezi s haljinom boje lavande koja joj više nije pristajala. Šivenje joj nikad nije išlo od ruke i slabo se razumela u prepravljanje ženske odeće. Nameravala je da obuče haljinu za sastanak s gospodinom Drejkom u restoranu, i sad ju je nosila umotanu pod miškom.
Doroti Alvarez živela je u sporednoj ulici u delu velike porodične kuće. Bila je u društvi jednog čoveka u dnevnoj sobi kad je gospođa Peri pozvonila. Soba je bila besprekorna, ali nimalo pogodna za odmor zbog mnoštva jarkih i upadljivih šara na zavesama i prekrivačima po nameštaju, a ništa manje uznemirujuć nije bio ni linoleum po kom se na desetine puta ponavljao motiv ogromnih narandžastih i crnih saksija s cvećem.
Doroti pomeri zavese u stranu da proveri ko zvoni. Bila je oniža, kovrdžave kose i debelih, nesimetričnih obraza premazanih svetloroze rumenilom.
Zapanjila se kada je ugledala sestru jer nije očekivala da je vidi pre naredne nedelje.
„Oh!“, uzviknula je Doroti.
„Ko je to?“, upitao je gost.
„Moja sestra. Bolje se gubi odavde jer sigurno mora da razgovara sa mnom o nečem veoma ozbiljnom. Najbolje je da izađeš na zadnja vrata. Ne voli da se izleće pred strancima.“
Čoveka se iznervirao i ostavio je Doroti bez pozdrava. Ona je otrčala do vrata i pustila gospođu Peri da uđe.
„Sedi“, rekla joj je gurajući je u dnevnu sobu. „Sedi i govori šta ima novo.“ Nasula je tvrde bombone iz papirne kese u staklenu činiju.
„Volela bih da bi mi prepraviš ovu haljinu ili mi pomogneš da to sama učinim“, rekla je gospođa Peri. „Treba mi za večeras. Imam sastanak s gospodinom Drejkom, komšijom, u restoranu dole niz ulicu, pa sam mislila da se obučem ovde i odavde odem tamo. Prepravi mi haljinu, platiću ti.“
Dorotino lice se oklembesilo. „Zašto mi nudiš pare, ja sam ti sestra?“
Gospođa Peri je pogleda bez reči. Nije odgovorila jer nije ni sama znala zašto. Probala je haljinu, a Doroti ju je tu i tamo pridenula čiodom. „Drago mi je što konačno izlaziš“, rekla je. „Želiš li možda perle?“
„Ukoliko imaš pertlu viška, bilo bi lepo.“
„Nadam se da je to pravi čovek za tebe“, rekla je Doroti, kao i uvek bez imalo takta. „Dala bih sve da se zaljubiš i napustiš onu ružnu kuću i dođeš da živiš u nekoj obližnjoj ulici. Zamisli samo kako bi sve bilo drukčije za mene. Ti bi takođe bila i veselija kad bi imala muža koji ti je drag. Ne kao onaj prethodni… Pretpostavljam da nikad neću prestati da sanjarim i nadam se“, dodala je nervozno jer je shvatila, ali kao i uvek prekasno, da je njenoj sestri mrsko da razgovara na tu temu.
„Nemoj da misliš“, počela je slabašno, „da sam ja ovde srećna sve vreme. Nisam, doduše, ni tako ozbiljna i zvanična kao ti, naravno…“
„Ne razumem o čemu govoriš“, rekla je Alva Peri uvijajući se nestrpljivo. „Izlazim samo na večeru.“
„Volela bih da smo bliskije“, zakukala je Doroti. „Tužna sam ponekad noću u ovoj sobi“
„Ne verujem da ti možeš baš previše da se rastužiš“, jetko odgovori gospođa Peri.
„U redu. Ali kad već izlaziš, živni malo.“
„Živnula sam“, odgovori gospođa Peri
Surprise, kombinovana tehnika, 2018
•••
Gospođa Peri zatvori za sobom vrata restorana i prođe celom dužinom prostorije zavirujući u svaki separe u potrazi za svojim pratiocem. On očigledno još nije bio došao, pa ona izabra prazan separe, uvuče se u njega i sede na drvenu klupu. Nakon petnaest minuta, posumnjala je u to da će se on pojaviti i potiskujući duboku bol koju joj je ta misao zadala, usredsredila se u potpunosti na jelovnik, pa je uspela da izbaci gospodina Drejka iz glave. Dok je čitala jelovnik, odvezala je ogrlicu od perli i stavila je u tašnu. Pozvala je konobaricu i naručila svinjetinu kad je gospodin Drejk stigao. Pozdravio ju je sramežljivim osmehom.
„Vidim da ste naručili večeru“, rekao je uvlačeći se u separe. Gledao je zadivljeno njenu haljinu boje lavande, koja joj je isticala bele grudi. Više bi mu se dopalo da je bila gologlava jer je voleo žensku kosu. Ali imala je neugledan, crni filcani šešir, koji je nosila uvek, po svakom vremenu. Gospodin Drejk se s velikim zadovoljstvom prisetio pečenja krompira i sedenja ispred vatre i bio je uzbuđen što je ponovo vidi, čak i više nego što je mogao da zamisli.
Nažalost, činilo se da ona nema nikakvu želju da razgovara, pa se i njemu samom naprečac svezao jezik. Obedovali su a da nisu progovori nijednu reč. Gospodin Drejk naručio je flašu slatkog, crvenog vina i pošto je popila dve čaše, gospođa Peri konačno progovori: „Mislim da te u restoranu uvek prevare.“
Bio je zahvalan što je išta rekla, iako to što je rekla nije bilo nimalo prefinjeno.
„Pa, obično je tako kad izađemo među svet, za manje porcije plaćamo više“, rekao je na svoje veliko iznenađenje pošto je sebe oduvek smatrao vukom samotnjakom i u skladu s tim se i ponašao. Osećao je da mu je po tome gospođa Peri slična, ali ga je obuzela čudna želja da provodi vreme s njom u gomili ljudi.
„Zar ne mislite da u tome ima istine“, upitao je oklevajući. Na licu mu se pojavio ljubopitljiv, iskrivljen osmeh, a glavu je držao u grotesknom, uzdignutom položaju koji je odavao napetost.
Gospođa Peri omazala je tanjir komadom hleba. Pošto nije imala običaj da pije, tek jednom u nekoliko godina, vino joj je vrlo brzo udarilo u glavu.
„U koje vreme autobus prolazi ovuda?“, pitala je glasom koji je postajao zametno glasan.
„Raspitaću se ukoliko hoćete. Ali postoji li razlog zašto želite da saznate baš sada?“
„Moram stići kući ranije kako bih mogla ujutru da ustanem.“
„Podrazumeva se, naravno, da ću vas odvesti kući svojim kamionom kad budete hteli da pođete, ali nadam se da želite još da ostanete.“ Nagnuo se napred i napeto proučavao njeno lice.
„Mogla bih da odem kući odmah sad“, odgovorila mu je mrzovoljno. „Otići sad ili kasnije potpuno je svejedno“.
„A ne, nije“, rekao je istinski povređen pošto više nije bilo zabune oko toga da je izrazito neprijateljsk raspoložena prema njemu. Osećao je da je po svaku cenu mora zadržati i zadobiti njenu naklonost. Vino je svakako podstaklo tu iznenadnu agresivnost pošto inače nije bilo u njegovoj prirodi da načini napor i posegne za onim što želi. Govorio joj je ozbiljno i bez daha.
„Želeo bih da zajedno provedemo veče zabavljajući se, možda čak i čitavu nedelju“, nervozno se uvijao na klupi. „Znam sve restorane duž puta i sale za ples u zemlji. Svoj sam gospodar i niko me ne može sprečiti da uzmem odmor kad god hoću. Prošlo je mnogo vremena otkako sam bio na odmoru – poslednji put kao školarac na letnjim raspustima. Nikada nisam bio u tim objektima pored puta, ali znam sve gazde, uglavnom sve, jer živim ovde ceo život. Postoji jedna sala za ples na samom jezeru. Znam gazdu. Tamo možemo da siđemo s puta i šetamo oko jezera, ako vam to deluje prihvatljivo.“ Lice mu je bilo crvenije nego ikad i privremeno ga je napustilo rezervisano i oprezno držanje od prethodne večeri. Izvesne osobine gospođe Peri koje je na početku samo nejasno naslućivao, sada su, pojačane njenom ljutnjom, gromko odzvanjale u njemu, bacajući mu čitavo biće nazad u zaboravljeno stanje nemoći. Iz minuta u minut, u gospodinu Drejku sve više je rasla žudnja da dobije makar jednu ljubaznu reč.
Gospođa Peri je sedela i pila vino sve brže i brže, a njena ozlojeđenost povećavala se sa svakom narednom čašom.
„I ja znam sve gazde plesnih sala u zemlji“, rekla je. „Moja sestra Doroti Alvarez ih dovodi u kuću na pivo kada su na odmoru. Nemam potrebu da upoznajem nikoga niti da odlazim na nova mesta. Ja čak i ovo mesto znam odavno. Nekoliko puta sam večerala ovde s mužem.“ Pogledala je oko sebe. „Sećam se njega“, rekla je, pokazujući rukom na vlasnika, koji je upravo izašao iz kuhinje.
„Nismo se dugo videli. Kako ste?“, viknula mu je.
Gospodin Drejk je oklevao šta da učini. Nije uviđao da je gospođa Peri dobrano pijana. U svakoj drugoj prilici bilo bi ga sramota i požurio bi da je izvede iz restorana, ali mislio je da će tako pijana biti pristupačnija i ništa mu drugo nije bilo važno. „Ostaću s vama dokle god to budete želeli“, rekao je.
Njegove reči zavrtele su joj se u glavi. „Šta vi, u stvari, nameravate?“, upitala ga naginjući se s mukom preko klupe.
„Ništa nečasno“, rekao je. „Baš suprotno, nešto krajnje časno ako prihvatite.“ Gospodin Drejk bio je toliko pometen da nije najjasnije shvatao šta govori, ali gospođa Peri je njegove reči razumela kao bračni predlog, čemu se on nesvesno i nadao. Gospođa Peri je, međutim, čak i tu uzbudljivu ponudu sagledala kroz maglu svoje ozlojeđenosti.
„Pretpostavljam“, rekla je smešeći se neveselo, „da vam je potrebna dama da vam gnječi krompir tri puta dnevno. Ali ja nisam gnječilica za krompir-pire i nikad nisam ni bila. Radije bih“, dodala je podižući glas, „radije bih da on gnječi krompir za mene u velikoj restoranskoj kuhinji.“ Klimnula je u pravcu vlasnika, koji je ostao da stoji ispred kuhinjski vrata kako bi mogao da motri na gospođu Peri. Ovog puta se iscerio i namignuo.
Gospođa Peri je počela da pretura po torbi u potrazi za maramicom, napipala je sestrinu ogrlicu od perli, izvukla je i stavila u svoj pire. „Nisam gnječilica za krompir“, ponovila je i onda se, bez upozorenja, izvukla iz separea i oteturala kroz prolaz. Izgubila se na tamnosmeđim stepenicama u stražnjem delu restorana. I gospodin Drejk i vlasnik pretpostavili su da je pošla u ženski toalet.
A zapravo, gospođa Peri nije bila u potrazi za toaletom već pre za mestom gde može da se osami. Popela se na sprat, krenula niz hodnik i snažno gurnula vrata s leve strane, pa ih za sobom zatvorila. Stajala je nekoliko minuta u potpunom mraku, a potom je, osetivši da joj je očešala čelo, silovito trgla uzicu i sobu je osvetlela gola sijalica koja je visila s plafona i koju zamalo nije otkinula zajedno s nosačem.
Stajala je u podnožju bračnog kreveta s visokim viktorijanskim uzglavljem. Osvrnula se oko sebe i ugledala stolicu pored malog prozora, prišla joj, gurnula prozor da bi ga otvorila, podmetnula drvce da se ne zatvori, i onda sela.
„Ovo je savršenstvo“, rekla je glasno, zureći u ružnu malu sobu. „Ovo je nesumnjivo dar od Boga.“ Stiskala je isprepletene šake dok joj zglobovi nisu pobeleli. „O, kako mi se dopada ovde! Dopada! Dopada!“
U zanosu je izbacila ruku na prozorsku dasku ne primećujući da kiša sipi, pa joj je rukav haljine boje lavande uskoro bio potpuno natopljen.
„Smiluj mi se!“, rekla je cereći se. „Pada kiša. Ljudi koji večeraju nemaju kišu, ali ja je imam, i dopada mi se.“ Dobroćudno se smešila kiši. Sedela je napola usnula, sve sigurnija kako uopšte ne mora da se vrati u restoran da bi došla do svoje sobe. „Čitavog života ostavljala sam vrata otvorena“, promrmljala je dubokim glasom, „tako da mogu da se vratim“.
Nekoliko trenutaka potom rekla je: „Tamo sam.“ Izraz pakosnog trijumfa izobličio joj je lice i ona uz malo napora ispravi leđa. Dugo je ostala obuzeta tim fantaziranjem, ali onda je postepeno ono počelo da bledi i na kraju se raspršilo. Kada je sklonila hladnu, drhtavu ruku s kiše, suze su joj se slivale niz obraze. Ne prestajući da plače, uspuzala se na veliki bračni krevet i zaspala, lica okrenutog nadole i sa šeširom na glavi.
Vlasnik se u međuvremenu tiho popeo stepenicama, nadajući se da će naleteti na nju pri izlasku iz toaleta. Bio je polaskan pažnjom koju mu je poklonila i prosudio je da će u njenom sadašnjem pijanom stanju biti lako da ukrade poljubac, a možda i više od toga. Kada je ugledao snop svetlosti ispod vrata svoje spavaće sobe, oblizao je donju usnu i nasmešio se. Spustio se na vrhovima prstiju niz stepenice, smišljajući usput šta da kaže gospodinu Drejku.
Restoran se ispraznio, a gospodin Drejk hodao je gore-dole prolazom kada je vlasnik sišao.
„Zabrinut sam za damu s kojom sam došao“, rekao je gospodin Drejk pohitavši ka njemu. „Plašim se da se nije onesvestila u toaletu.“
„Onesvestila se, to je tačno“, počeo je vlasnik, „ali u spavaćoj sobi gore. Ne brinite zbog toga. Moja ćerka će se pobrinuti za nju ako se bude osećala loše kad se probudi. Poznavao sam njenog muža. Ni na koji način joj sada ne možete biti od pomoći“. Stavio je ruke u džepove i dostojanstveno pogledao u gospodina Drejka.
Nedorastao tako delikatnoj situaciji, gospodin Drejk je izmirio račun i otišao. Uspentrao se u svoj sveže ofarbani crveni kamion i seo ucveljeno slušajući kišu.
Mickey, you so fine, kombinovana tehnika
…
Sledećeg jutra gospođa Peri probudila se malo nakon što je svanulo. Zahvaljujući odličnoj telesnoj konstituciji nije se osećala previše loše, ali ostala je da leži nepomično još dugo zureći u zidove koji su je okruživali. Polako je shvatala da se soba u kojoj leži nalazi iznad restorana, ali nije znala kako je tu dospela. Sećala se da je bila na večeri s gospodinom Drejkom, ali ne i mnogo od onoga što mu je rekla. Nije joj palo na pamet da okrivi njega za trenutne okolnosti. Nije pala u histeriju zbog toga što se našla u nepoznatom krevetu jer, iako je bila veoma napeta i nervozna žena, njena osećanja bila su duboka, i samo su je određene stvari istinski dirale.
Osetila se srećnom i pomislila je na svog ujaka koji se onesvestio na nekoj konvenciji pre petnaest godina. Šetao je gradom celo jutro nemajući pojma gde se nalazi. Nasmešila se.
Još malo je odmarala, a potom ustala iz kreveta i popravila odeću. Izašla je u hodnik, pronašla stepenište i počela da silazi isprekidanog daha i uz lupanje srca, jer je silno želela da se što pre ponovo nađe u restoranu.
Bio je preplavljen svetlošću,i dalje se osećao miris mesa i sosa. Prošla je pomalo nesigurno prolazom između separea i stolova. Svi stolovi su bili goli i očišćeni. Pogledom je nervozno tražila separe u kojem je sedela, ali nije mogla da se odluči koji je. Svi su bili isti. Na trenutak, ta anonimnost samo ju je još više raznežila.
„Džon Drejk”, prošaputala je. „Moj dragi Džon Drejk.”
1946
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica