Vikend priča: Nezainteresovana

Vikend priča iz zbirke Lidije Dejvis „Ne mogu i neću“. Prevod: Ivana Đurić Paunović

Jed­no­stav­no me ne za­ni­ma da či­tam ovu knji­gu. Ni­je me za­ni­ma­la ni ona pret­hod­na ko­ju sam po­ku­ša­la da či­tam. Sve ma­nje i ma­nje me za­ni­ma da či­tam knji­ge ko­je imam, ia­ko, ve­ro­vat­no, ni­su lo­še.

Slič­no kao kad sam, pre ne­ki dan, otiš­la u dvo­riš­te s na­me­rom da po­ku­pim ne­ko granje i od­ne­sem ga na go­mi­lu u uda­lje­ni deo pro­plan­ka, od­jed­nom ose­ti­la da mi je neo­pi­si­vo do­sad­no da sa­ku­pljam to gra­nje, pa da ga on­da no­sim na go­mi­lu, i da se on­da opet vra­ćam kroz vi­so­ku tra­vu po još, da ni­sam to ni za­po­če­la da ra­dim, već sam se sa­mo vra­ti­la unu­tra.

Sad po­no­vo mo­gu ti­me da se ba­vim. Bio je to je­dan dan kad mi je bi­lo straš­no dosad­no. On­da je taj ose­ćaj pro­šao i ja sad opet mo­gu da sa­ku­pljam gran­či­ce i pru­će i da ih sta­vljam na go­mi­lu. Za­pra­vo, gran­či­ce sa­ku­pljam i u ru­ka­ma no­sim do go­mi­le, a ve­će gra­ne vu­čem, ne ra­dim obo­je u isto vre­me. Mo­gu ot­pri­li­ke tri pu­ta da odem ta­mo i na­zad pre ne­go što se za­mo­rim i od­u­sta­nem.

Knji­ge ko­je po­mi­njem tre­ba­lo bi da su so­lid­ne, ali jed­no­stav­no me ne za­ni­ma­ju. Zapra­vo, vr­lo je ve­ro­vat­no da su mno­go bo­lje od ne­kih dru­gih knji­ga ko­je imam, ali po­ne­kad me knji­ge ko­je ni­su to­li­ko do­bre in­te­re­su­ju vi­še.

Je­dan dan pre tog kon­kret­nog da­na, i dan po­sle nje­ga, bi­la sam sprem­na da sakupljam gra­nje i da ga no­sim na go­mi­lu. U stva­ri mno­go da­na pre tog da­na, i još mno­go da­na po­sle. Da li bih čak mo­gla da ka­žem: sva­kog da­na pre tog da­na, i svakog da­na po­sle nje­ga? Ne pi­taj­te me zbog če­ga me do­sa­da ni­je ob­u­zi­ma­la osta­lih da­na. I sa­ma se če­sto pi­tam zaš­to.

Kad o to­me raz­miš­ljam, raz­log je mo­žda to što na­la­zim iz­ve­sno za­do­volj­stvo u nasumič­no raz­ba­ca­nim go­mi­li­ca­ma gran­či­ca i pru­to­va ko­je su iz da­na u dan sve manje, ka­ko ih od­no­sim. Na­la­zim ne­ko za­ni­ma­nje, ma­da ne pre­ve­li­ko, vrlo ma­lo, za­pra­vo, ko­je se gra­ni­či sa do­sa­dom, u to­me da po­sma­tram ka­ko li­va­da pro­mi­če pod mo­jim no­ga­ma: tra­ve, polj­sko cve­će, i iz­met ne­kih ži­vo­ti­nji­ca. I on­da, ka­da stig­nem do sto­ga u dnu li­va­de, sle­di ono naj­bo­lje: od­me­rim na­ra­mak gra­nja ko­je dr­žim u ruci, ili pro­ce­nim te­ži­nu ve­li­ke gra­ne ko­ju vu­čem obe­ma ru­ka­ma, i on­da njim, ili njom, za­mah­nem naj­ja­če što mo­gu i ba­cim ih na vrh go­mi­le. Po­vra­tak pre­ko li­va­de je la­gan, ru­ke i ša­ke su mi slo­bod­ne, ka­kve ni­su bi­le dok sam iš­la pre­ma go­mi­li u nje­nom uda­lje­nom de­lu; po­sma­tram kroš­nje i ne­bo, po­sma­tram i ku­ću, ma­da se ona ni­ka­da ne me­nja i ni­je za­ni­mlji­va.

Ali na po­čet­ku tog da­na ni­sam ose­ti­la ni naj­ma­nje za­ni­ma­nje za po­sao, iz­ne­na­da me je ob­u­ze­la pot­pu­no ne­ve­ro­vat­na rav­no­duš­nost, sa­mo sam se okre­nu­la i vra­ti­la unutra. Zbog če­ga li sam se za­pi­ta­la zaš­to sam uopšte i že­le­la da oba­vim taj po­sao, i dru­gim da­ni­ma, kao i šta je ono pra­vo: bla­ga za­in­te­re­so­va­nost dru­gim da­ni­ma, ili ova suš­tin­ska do­sa­da sa­da. I to me je na­te­ra­lo da se za­pi­tam da li za­i­sta ima raz­lo­ga da mi taj po­sao bu­de to­li­ko do­sa­dan sve vre­me, da vi­še ni­ka­da i ne po­mi­slim na njega, kao i da li sa mnom neš­to ni­je u re­du kad mi ni­je do­sa­dan sva­ki put.

Ni­su mi do­sad­ne sve do­bre knji­ge, do­sa­di­li su mi sa­mo ro­ma­ni, i pri­če, čak i do­bre, ili one za ko­je se zna da su do­bre. Ovih da­na dra­že su mi knji­ge ko­je sa­dr­že u se­bi neš­to stvar­no, ili ba­rem ono za šta nji­ho­vi au­to­ri mi­sle da je stvar­no. Ne že­lim da mi do­sa­đu­je tu­đa maš­ta. Maš­ta ve­ći­ne lju­di ni­je za­ni­mlji­va – mo­že­te na­slu­ti­ti oda­kle au­to­ri­ma ova ili ona ide­ja. Po­sle sa­mo jed­ne pr­o­či­ta­ne re­če­ni­ce mo­že­te po­go­di­ti šta sle­di. Sve de­lu­je to­li­ko na­su­mič­no.

No, isto ta­ko je isti­na da me po­ne­kad ob­u­zme do­sa­da zbog mo­jih vla­sti­tih sno­va, i sa­mog či­na sa­nja­nja: evo me opet, ova sce­na ne­ma ni­ka­kvog smi­sla, si­gur­no to­nem u san, ovo je san, opet ću po­če­ti da sa­njam. Po­ne­kad mi je do­sad­no i sa­mo razmišljanje: Evo još jed­ne mi­sli, bi­će mi in­te­re­sant­na, ili mi ne­će bi­ti in­te­re­sant­na – ne opet to! Za­pra­vo, ne­kad su mi do­sad­na i mo­ja pri­ja­telj­stva: Ah, pr­o­veš­će­mo ve­če za­jed­no, raz­go­va­ra­će­mo, pa ću ja oti­ći ku­ći – opet to!

U stva­ri, ni­su mi do­sad­ni sta­ri ro­ma­ni i knji­ge pri­ča, ako su do­bri. Sa­mo sa­vre­me­ni – i do­bri i lo­ši. Imam uti­sak kao da go­vo­rim: Mo­lim vas, poš­te­di­te me svo­je maš­te, umor­na sam već od va­še ži­ve maš­te, ne­ka sad ne­ko dru­gi uži­va u njoj. Ta­ko se ne­ka­ko ose­ćam, ovih da­na ba­rem, mo­žda će pro­ći.

www.geopoetika.com

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica