Jelena Jablanov Maksimović (Bor, 1973), profesorka nemačkog jezika, u Beogradu se 15 godina bavila međureligijskim i međuetničkim dijalogom u Srbiji i regionu. Od 2017. godine živi na Malti, a leta i zime provodi u Horgošu. Piše oduvek i prozu i poeziju, od nedavno objavljuje na svom blogu i društvenoj mreži Fejsbuk. Sanja o jednom vinogradu, plovidbi Tisom i slobodi duha. Vikend priča korzoportala. Foto: Jelena Jablanov Maksimović
Dugačak hodnik bio je prazan, bez ijednog komada nameštaja. Levo od ulaza bila su tri velika prozora, na podu ispod njih uvek gajbice i korpe sa sezonskim voćem, i pesak iz vinograda. Onaj beli, najfiniji. Miris jabuka, koje je baba Vida zvala „Cigančice“, ostao mi je zauvek u nozdrvama i danas kada čujem reč „jabuka“ pojavi se niotkuda. Nisam ih jela više od tri decenije. Ne znam ni da li još uvek postoje. Soba u kojoj smo uvek spavali bila je na kraju tog dugačkog hodnika. Imala je dva prozora: istočni, koji je gledao „nadvorište“ i južni, koji je gledao „naulicu“. Ovaj drugi imao je bele šalukatre koje će moja majka prilikom selidbe poneti za Paraćin iz nepoznatog razloga, a ja ih vratiti trideset godina kasnije s jasnim razlogom: da se namontiraju ponovo.
Levo od vrata bila je braon kaljeva peć, pored nje, a ispod istočnog prozora jedan krevet, ispod drugog prozora drugi krevet, desno od vrat kredenac rezede boje i četvrtasti visoki sto sa donjom policom. Na stolu je stajao bokal sa vodom, prekriven šustiklom, i čaše, ako noću budemo žedni. Slična kompozicija stoji na frižideru u trpezariji dok ovo pišem. Ja sam spavala u krevetu ispod prozora “doulice”. Čelo nogu bila je velika ikona Sv. Trojstva: Otac, Sin i Sveti Duh, predstavljen kao golub. Pre nego što ugase svetlo i završe svoje razgovore majka i baba Vida, mogla sam da posmatram tu ogromnu sliku lepih boja. Otac je imao dugu sedu bradu i dugu sedu kosu i ulivao mi je poverenje. Sin mi je bio takođe drag, ali sam tog Oca uvek nekakao više volela. Istu takvu ikonu ću kupiti skoro 40 godina kasnije u jednoj staretinarnici u Kanjiži, jedva je uglaviti u gepek i pričati sa njom na putu do Horgoša. Sita sam se isplakala tom prilikom i ne znam kako sam se uopšte dovezla do kuće. Ridala sam naglas, ispovedajući Ocu sa sedom kosom i bradom sve što mi je tada ležalo na duši…
U toj sobi bila je i mala ikona Sv. Nikole koju je baba Vida imala kao uspomenu na svoju porodicu i devojačku slavu. Sećam je se kao kroz maglu. Majka kaže da je tu bila i Sv. Lucija, koja je ostala kada su se baba Vida i deda Sava vratili iz izbeglištva u Srbiji (gle čuda, izbeglice su bili u Paraćinu, gde sam živela mnogo godina kasnije), a za to vreme u njihovoj kući bila je smeštena neka mađarska porodica, takođe izbeglice, pa je babi bilo žao da baci sliku svetiteljke, ma čije vere bila. Majka kaže i da je babi bilo mnogo žalije to što su joj Kuću prekrečili u zeleno, te ju je jedva vratila u belo.
Ne sećam se tih priča. Sećam se ikone Sv. Jovana iz velike svečarske sobe. Sobe u kojoj se slavila krsna slava otkako je kuća napravljena, 1926. godine. Ta tanana figura sa isto tako tanušnim krstom bila mi je uvek lepa, ali i nekako previše krhka, pa mi nije delovala moćno kao onaj Otac. Moje predstave o Gospodu su se dugo zasnivale na tim prvim ikonama koje sam kao dete gledala i upijala. Jedva sam ih zamenila nekim drugim predstavama, a kasnije spoznajama. Sećam se i tankih knjižica o duhovnom životu koje je baba-teka Judita iz Novog Kneževca dala mojoj majci, ali sa napomenom da se baš ne hvali istima naokolo. Čuvam ih kao najveće blago. Ne hvalim se istima ni dan-danas.
Dakle, Sv. Jovan se u ovoj Kući nije slavio više od trideset godina. Kad sam postala vlasnica Kuće počela sam da mesim kolač, jer je to bilo prvo šta mi je palo na pamet kad sam uzela ključ u ruku. Isto tako nisam mogla da dozvolim da se Sv. Jovan ne slavi u mom okruženju, a to je i majkina devojačka slava i budi mi uspomene iz Pomoravlja, gde su moja tri ujaka slavila i imala drugačije ikone i drugačije običaje. Slavila sam u spomen svih onih koji su u ovoj Kući slavili i poštovali Sv. Jovana, u spomen svih mojih uspomena iz detinjstva, i mog oca koji je ovu kuću voleo više nego ijednu drugu, šta ću shvatiti mnogo godina posle njegove smrti. Ove godine sam prvi put ovde na dan Sv. Jovana. Radosna i plačljiva, ganuta do dna svog bića, a opet poletna kao devojčica. Sa svojim sam ćerkama, koje su zaljubljene u ovu Kuću i njen duh, iako to od njih nikada ne bih očekivala niti ih opterećivala najintimnijim snovima moje duše, i majkom, koja takođe nosi sećanje na baba Vidu, koja se sad raduje što će svečarska soba da bude puna kao onomad, i što ćemo pominjati sve njih žive u Gospodu a naizgled mrtve. Stiže i kuma iz Beograda. Kao u onoj pesmi.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica