Dragana V. Todoreskov (Novi Sad, 1975 – živi u Novom Sadu). Zbirka priča „U čekaonicama – istorija ženskih mentalnih poremećaja“ (NO rules, Beograd, 2023) prva je pripovedačka, u nizu prethodnih knjiga i ogleda koje piše kao književna kritičarka. Priredila je, između ostalog, sabrane pesme Nenada Mitrova „Prozno bilje“ i Antologiju dobitnica nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja „Ako sam ja ona“. Članica je žirija za nekoliko književnih nagrada. Foto: Manja Holodkov
Sad vidiš da ne mogu da ustanem
ni da se očešljam
ni da obujem bele cipele.
Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.
Miroslav Antić
Monika je čekala i čekala. Tamara se nije pojavila ni tog prepodneva. Prošlo je više od mesec dana kako je nema. Monika se plašila svojih misli, plašila se glasova u svojoj glavi koji su joj govorili da se nešto strašno dogodilo njenoj drugarici, njenoj jedinoj drugarici. Tu, ispred crkve, okupljali su se isti ljudi, ista deca, iste žene, i činilo joj se da je svi, baš svi, posmatraju sa podsmehom. Činilo joj se da svi znaju više nego ona. Sa druge strane, možda njihovi pogledi nemaju veze sa Tamarinim izostancima. I ranije su joj se rugali i izbegavali je. Jedna žena ju je gađala praznom konzervom. Dečak od otprilike osam godina šutnuo ju je onog dana kada se upiškila. Iz obližnjeg butika pretili su joj policijom. Svega se toga nejasno seća, bila je pijana i jedva se dovukla do kuće. Ako se kućom može nazvati ona tamnica u kojoj spava i tuguje, u kojoj je takođe prezrena.
Ima ona strica u Italiji, samo ne zna kako da sa njim stupi u kontakt. Zna da su tamo bolji uslovi za posao, i sada, kada Tamare nema, ništa je više ne vezuje za ovaj grad pun smoga i očajanja, pun uzdaha i osude. Nema razlike između periferije i centra, iako je centar popločan i obuća se ne može uprljati kao u kaljugama Vidovdanskog naselja. Zvuk ženskih potpetica odzvanja pločnikom. Na Vidovdanskom naselju takvih dama nema, samo poneka devojčica od osam, devet godina obuje mamine štikle u nedostatku druge obuće. Šeta zamišljajući kako je već porasla i kako je došlo vreme da se uda.
Svugde je isto, i svugde je hladno. Ili pretoplo. Ili vetrovito. Ili kišovito. Ili je pločnik prekriven bljuzgavicom. Svugde su ljudi zli i nasilni. Začas planu, začas opsuju, i na tuču su spremni. Deca se odmalena uče da podnose udarce, da varaju i lažu. Neka od njih izrašće u spretne lopove. Drugi će biti zaustavljeni pendrekom ili nožem. Nema ničega pod kapom neba novosadskog što Moniku uveseljava, posebno otkad Tamara ne dolazi.
Sedne tako ispred crkve i zaplače se. Ne zna zašto plače. Zna samo da se plačljiva rodila, da su u njenom detinjstvu, posebno otkad je Seka umrla, periode iznenadne i ničim prouzrokovane sreće smenjivali sivi dani, jedan kao drugi, teški kao olovo, beznadnežni kao pakao gde odlaze naše duše posle smrti ako smo u životu bili nevaljali i ako nismo slušali roditelje, stariju braću, muža, svekra i svekrvu, ako nismo poštovali kuma, ako smo krali i lagali. Ako smo se švalerali. Pakao je sigurno sastajalište stanovnika mâle na Vidovdanskom naselju. To kaže i otac Mladen, koji je, doduše, pušta da boravi unutar crkvene porte, ali kome Monika baš i nije simpatična.
Ni danas nije isprosila gotovo ništa, jer plače, ali ne zbog kazne koja je čeka kod kuće. Ne, plače iz navike, samo što je razlog više za suze briga za Tamaru, koja se nikako ne pojavljuje. Oseća je da je sama na svetu zvanom Novi Sad, i to joj je produbljuje tugu.
Iz crkve izlaze otac Mladen i još jedan čovek. Pogleda ih je molećivo, ali njihove oči ispunjene su osudom i prezirom. Pričaju o vinu i votki, i to prilično glasno. A kada bi nju, Moniku, video kako se pijana batrga, otac Mladen bi vikao: Poganiš ovo sveto mesto, veštice bestidna! Gubi se da te moje oči ne vide!
Ima samo jedno mesto, kafana Kapidžik, gde primaju nju i Tamaru. Dobra konobarica, debela Saška, skuva im kafu i donese rakiju, a ako nemaju da plate, kaže: Ajd’ uživajte, devojke, kuća časti. Rakiju im plati ponekad i Dunja, tužna žena što sedi za šankom i pije na eks. I onaj tamburaš, Brana, što joj kaže kumo. Tu je i Lazica koga svi zovu doktor, iako je advokat, ali on nema para da časti, i sam se grebe. Nekad traži cigaretu od Tamare i Monike, i one mu daju.
A jednog jesenjeg oktobarskog dana, bio je sedmi oktobar, mogla bi da se zakune u Sekin grob, taj datum je zapisala na poleđini računa, počela je kiša da pada, i Tamara joj je rekla: Ajde u Kapidžik, oću celu kafanu da častim. Danas mi je rođendan. I stvarno, svi su gosti popili dve ture na Tamarin račun. Posle je odgurala Tamaru do taksija i pomogla joj da se smesti. Njena kolica je pažljivo sklopila i zamolila taksistu da ih stavi u gepek. I mahala je, dugo je mahala, čak i onda kad se Tamarin potiljak više nije video. Možda je Tamara i stigla kući dok je Monika stajala i mahala. Lep dan! Šta smeta ako je pokisla, nije joj prvi put!
Ali Tamare nema pa nema. Da barem nekako dođe do njene adrese! Ili do broja telefona, pa da je pozove. Obišla je sva poznata mesta u centru gde se prosi. I ništa. Da kažeš da je zima, pa da ne može da se vozi po snegu! Ali je proleće, topli su dani! Bez ijedne reči da tako nestane! Ne, to ne liči na Tamaru.
Monika je pretužna. To znači: suze, reka suza, more suza, ležanje u krevetu, Nikolin bes, psovke, šamari, a onda rakija, reka rakije, more rakije. Sve što zaradi, on da za rakiju. I opija Moniku, poji je, kako bi ustala i krenula u prošnju. Daje joj flašu i kaže: evo ti, i nemoj slučajno da cmizdriš, ima da te nema ako…Ako. To ako joj je nekad ledilo krv u žilama.
A opet, znala je da mu uzvrati, da ga ošine, šutne, čupa za kosu. Znala je da se tuče sa njim svakodnevno. Sobica je bila bojno polje. Tukla se i sa svekrom dok je bio živ! Ali je znala po ceo dan da ljubi Nikolu, da se umiljava, da mu dâ da joj radi ono što mu najviše prija, čak da ga izaziva. Da peva, igra, zove komšije, da se smeje, smeje do suza… I ti dani nizali su se: red batina, red besa, red veselja, red smeha. Na ulici se smeje i srećna je, a ne zna zašto. Hrani tuđu decu. Umiva prljave Cigančiće. Zasmejava Tamaru. Gura je satima po centru. Mora da bude u pokretu. Izmišlja poslove. Trči na Najlon pijacu da kupi polovne krpice, bojler, kašike, čaše, sve što joj treba ili ne treba. Kuva po dva ručka na dan, najčešće krompir čorbu i nasuvo sa sirom. Pita svekra šta bi da jede. Sprema sobicu, menja posteljinu i peškire, još neuprljane. Češlja se kako Nikola voli. I ruž stavi na usne, i karike u uši. Divi se samoj sebi i jede na silu, samo da se ugoji i da joj se guza poveća.
Sad joj je svejedno. Neće se braniti. Neka je prebije. Neka ubije boga u njoj. Neka je sve boli.
Jer, duša je boli, a za dušu nema leka.
Mama je govorila da je Monika luda. Njene suze lečila je batinama. Nije mogla da dočeka da je uda. Samo da je se reši. Ni u san joj ne dolazi.
I bolje!
Prodala me budzašta, gadura!
Samo, ne bi Nikola mogo mnogo ni da plati. Da nije mene, sa kojom bi se oženio?! U udžerici sa mamom i tatom. Nije ni lep. A pijan je bio i ko momak. Smrdilo mu iz usta.
Ali, i takav joj je dobar kad je vesela, kad dođu oni dani, kad može sve, kad voli sve ljude oko sebe, kad joj rakija ne treba.
E, al ti dani prođu. Samo mi nešto kvrcne u glavu. I ondak… Svi da me manu, pa da ležim i drečim. Eeeej, živote, moja tugo.
Jednom je ispričala Tamari kako se oseća. Šta radi kad je vesela, a šta kad je plačljiva. I kako se smenjuju ta raspoloženja. Luda sam, eto šta je, reče na kraju ispovesti.
Sećam se iz rata, poče Tamara, kad smo jedne noći ušli u B. Nastao je haos. Rokali smo se da ne veruješ. I tako, osvojimo grad, kad stiže naredba: da se sve pročešlja i očisti! Mi se rasporedimo i krenemo, ja sa dva ortaka. Pala noć, ne vidiš prst pred okom, a zima stisla. Neka magla, onako teška, spustila mi se na grudi, ne mogu do daha da dođem. Da se ugušim! I ovi moji šta će, odvedu me u bolnicu. Kad tamo, red do izlaza. Izvadimo puške i repetiramo. Odma nam naprave mesta da prođemo. Znaš kako se kaže: sila Boga ne moli. I mi pravo kod dežurnog. Kad tamo, sede čovek i žena, ona ima ono njihovo na glavi, sede tako i plaču oboje. Moj drugar kaže: Ajde vi, Balije, lepo napolje! Al meni nešto bilo žao. Ne volim kad vidim da žensko plače, a kamoli muško. Priđem i pitam: Koja muka, jarane?
On kaže: Evo, rode, ne znam što ću s ovom mojom ženom. Ostala bez lijekova, pa ludi. Nemam mira ni noću ni danju. Ćas je vesela, pa me tjera da šećemo, a gdje da šećemo kad je rat?! Izgubi razum, pa krene tako ulcom, zove da izvineš, ćetnike da piju kavu kod nas, pa im prića kako smo se u đamiji vjenćali! I tako nekolko dana. A onda joj se smraći pa plaće, plaće po cio dan, ko da je odojće, ne mogu je smirit.
Ja pitam: kakva je to bolest? I tu doktor, koji se krio iza paravana, izađe. Usrao se čovek, al kad je čuo razgovor, smirio se malo. A ko da bi ja pucala na beli mantil, ili na bolesne ljude? Ne, to radila nisam! I počne da mi objašnjava. Uglavnom, to se nekako zove, al’ da me ubiješ, ne znam kako. Znam samo da mu je glas drhtao dok mi je objašnjavao, reko sad, ako i ovaj počne da plače, odo ja iz ove ludare, pa taman umrla od srčke!
Setila se dana kad je upoznala Tamaru. Sedela je na klupi u porti crkve, nedaleko od radnog mesta, tiho plakala i cugala rakiju, kad je začula oca Mladena kako viče: Mrš napolje, antihriste! Ovde si našla da prosiš!
Žena u kolicima je pokušavala da se spusti niz stepenik, ali joj to nije polazilo za rukom. Monika je pritrčala i odgurala je napolje. Zatim je nastavila da trči gurajući Tamarina kolica, brzo, samo što dalje od svešteničkog gneva.
Eeeeej ti, dobro je, stani!
Bile su već na sredini Zmaj Jovine ulice kad je Monika stala.
Di ćeš da te vodim?, upitala je Tamaru.
Vrati me natrag, sad ću da mu se najebem majke!
Jesi luda, da te ispendreče panduri!
Ne bojim se ja njega! Tukla sam ja i jače! Šta misliš, gde mi je noga?!
Di je da je, sad nisi baš da se biješ! Ajde, potegni malo iz flaše!
Tamara je zbunjeno pogleda.
Ajde, Ciganka sam, al se perem. I školu sam malo učila. Umem da čitam. Oćeš da ti pročitam šta piše na ova vrata?!
Ajde baš da vidim.
Piše: ak-se-so-a-ri. To ti ono: rukavice i šalovi.
Daj rakiju!
Gde je Tamara? Kao da je u zemlju propala. Sad više ništa nema smisla.
Obesiće se noćas, rešila je. Prekratiće muke. Otići će kod Seke, makar je u paklu našla!
I Seku si ubila, matora veštice! Terala je da se kurva, svodila je pijanicama i ološu. Nije čudo da se navukla na drogu!
A bila je tako lepa, ta Monikina Seka. Velika sestra. Stavljala joj je ruž na usne i govorila: Lutkice mala!
Odjednom je nestala. Kao i Tamara. Samo što je Monika tada bila mala. Ali je plakala kad su joj rekli da se Seka više neće vratiti. I dan-danas plače. A kad je srećna, ode na njen grob i priča joj, priča joj sve, o sebi, o Nikoli, o Tamari, o poslu. Seka joj ništa ne kaže. Ali, važno je da sluša.
Ako skupim pare, spomenik ima da dignem. Samo za mene i Seku. Možda primim i Nikolu. A i ti ako oćeš, kaži,poverava se Tamari.
Meni će dići moji saborci. Napisaće: Ovde počiva Tamara Stojanović, Srpska junakinja što nogu svoju za Srpsku slobodu dade! Slava Srbiji!
To je baš lepo, da l’ si zapisala?
Jok, dok me pamet služi, ništa ne zapisujem.
A di su ti saborci?
Eee, pravo pitanje… Neki su se dobro snašli. Neki su se odselili. Neki se kriju.
Od koga se kriju?
Od haške pravde.
Šta je to?
Nisi čula za Haški sud?
Nisam.
E, pa mrzi me da ti objašnjavam.
Kako je Tamara pametna, misli Monika. Nema šta ne zna.
Samo da pregura ovu noć. A sutra, rano, ustaće i popiće kafu sa Nikolom. Krenuće pre njega, da ne posumnja. Ali, neće u centar. Vratiće se kući. Kuku za šunku ima. Uže ima. Sve je tu. Cugnuće malo rakije da odagna strah.
Baš je juče čula neke devojčice koje su zastale kraj nje:
Ajmo u crkvu da upalimo sveću za Srpkinju.
Dal’ si realna?! Žena se roknula! ’Nači ne pali se sveća za te samoubice!
Ali bila je bolesna…
Nemoj me zezati?! Rakčina ili tako nešto?!
Msm, bila je u depresiji. To je bolest.
Pa to ti kažem, žena je realno prsla i predozirala se. Ono, ostavila oproštajno pismo. I sad da joj ja palim sveću?! Osim toga, sećaš se kako je likuša smarala?
Ni sveća, ni očenaš, pomisli Monika. Alšta me briga kad neću biti živa. Eto i ta Srpkinja se ubila sa lekovima. Al’ vidiš, kažu da je to neka boles, to kad oćeš da se ubiješ. Pa sad, kad Srpkinje boluju, što ne bi i mi Ciganke?!
Samo još ovu noć da pregura… Ionako je navukla bes kolega i koleginica. A da je Tamara tu, niko ne bi smeo da je psuje, ni da je gađa konzervama, ni da je šutne. Pa šta ako se upiškila?! Bilo joj je hladno i opila se. Nikog nije dirala, samo je pevala, pevala je Pira mange korkorooo, Kaj sem devla kororooo. Dobro, možda je bilo malo glasnije. Ali, bože moj, pa to je pesma! Nikog nije klela!
Na ciganskom zna samo da peva, mama je nije učila da priča. A Nikola, tek taj ne zna ništa. On ni nije pravi Ciganin, ima zelene oči. Mama mu je bela, pobegla za njegovog tatu, pociganila se, njeni je se, nornalno, odrekli! Zato oni sa komšijama pričaju samo srpski. Poneka reč ciganska samo se provuče. I pesme, uvek pesme! One su na ciganskom!
Uskoro će mrak, ali ostaće ona još ovde, na radnom mestu. Ne spava joj se. Gledaće da noćas, u krevetu, ostane budna, pretvaraće se da spava, a biće sa svojim tužnim mislima, sve do jutra. Pušiće, pušiće mnogo, to su joj poslednje cigarete u životu, pa joj se može. Nekad se pušilo i u autobusima, pričao joj je svekar. I u čekaonicama. Odeš kod doktora kad se ubodeš na trn, on u jednoj ruci drži cigaretu, a drugom ti čisti ranu. Kakvo je to vreme bilo! Sad se svi ljute kad zapali cigaru. Posebno ovi iz butika preko puta crkve. Kažu, smrdi im njena krdža. I ona im smrdi. Ali to nije tačno, ona se kupa, iako je Ciganka. Samo je tog dana smrdela jer se upiškila. Jer je niko nije pustio u ve-ce.
Još ovu noć… A sutra, sutra će je možda i sahraniti. I to pored Seke. Šetaće zajedno po paklu. Tamo je vrućina. I đavo je tamo! Šta ima veze?! Kao da ima razlike između pakla i njenog života!
Ajd’ još po sata, misli Monika. I spusti glavu u krilo da prolaznici ne vide da plače. Jer, kad je vedra, ume da bude i mila, i slatkorečiva, pa isprosi dosta novca. Ali ako plače, zaobilaze je. Niko ne vole drečkave devojke, govorila je mama, ta veštica, ta zla žena. Nada se da je neće sresti tamo gde bude otišla. A ako je sretne, pljunuće je! Života mi, ima da je pljunem i da joj kažem…
Monika, ti opet plačeš?!, čuje poznat glas. Podigne glavu: Tamara! Tamara je tu! Vrisne od sreće: Pa di si ti?! Svaki dan te čekam! Ala si me zabrinula!
Bila sam kod jednog mog… Saborca. Da vidim za penziju. Pa ostala u selu, čašćavali se! Biće, biće nešto!
Monika je ljubi u topao obraz, skače oko kolica! Kakva sreća, misli, došla mi je drugarica, sad i d’umrem, ima ko da me žali.E, al baš nećeš d’umreš, Monika! Nećeš, nećeš. Ni sutra, a ni prekosutra.
Ajd’ da ti pričam šta sam smislila, kaže Tamara. Ajd’ u Kapidžik. Al’ ne mogu da dočekam! Čula sam sve o tvojoj bolesti, taj moj saborac se seća šta je onaj doktor rek’o! Zna koja je to bolest i zna da može da se leči! Samo moramo da idemo po uput! Pa kod psihijatra!
Šta je psihijatar?
Onaj što leči živce! Daće ti lek da ne plačeš više!
Ju, pa da l’ je to moguće?!
Nego šta! I slušaj dalje! Aj’ kreni, šta si se ukipila?! Ja u kolicima brža sam od tebe! Daklem, kad dobijem penziju, mogu da živim bez prošnje. I ti ćeš da dođeš kod mene.
Ju, a šta da kažem Nikoli?!
Šta te briga za Nikolu?! Neće te naći!
Pa dobro ondak, a kad će to biti?
Uskoro, ne brini ništa! Još ovu noć, i još jednu, i još jednu. I tako mesec-dva. Leto će, pa ćeš lako pregurati! Još ako dobiješ lekove… Čim legne penzija, doseliš se kod mene, Monika! Mene mora neko da pazi, nisam više mlada. A znaš da nemam nikog.
Samo tebe.
Oprema teksta korzoportal