Joana Karvocini (Καρυστινή Ιωάννα, Krit, 1952 – Atina, Andros), autorka priče „Gospođa Kataki“ bavi se karikaturom, piše scenarije i sarađuje s vodećim grčkim, evropskim/američkim novinama, odnosno televizijskim kućama. Njena prva zbirka priča bila je „Gospođa Kataki“ (1995) od kojih su neke od priča priređene za pozorište. Prvi roman“Mala Engleska“ objavila je 1997. Nagrađivana, prevođena na evropske jezike. Ova Vikend priča iz Antologije savremene grčke ženske priče (Karpos, 2010) poslednja je u ciklusu posvećenom ovim pričama na korzoportalu. Prevela: Tamara Kostić – Pahnoglu. Foto: Lidija Srebotnjak – Prišić
Na kraju, toplo se zahvaljujemo neumornoj gospođi Kataki, koja već trideset godina stavlja svoj poslatičarski talenat u službu novogodišnje igranke našeg udruženja.
Ja sam jedna vrlo dosadna osoba.
Na žalost.
Moje prezime, Kataki, čujem samo u januaru, mom mesecu, četiri ili pet puta.
Pet puta.
Posebno mi se sviđa da se ovogodišnjeg januara sećam sa svim detaljima.
Prethodili su mu neuobičajeni događaji.
Celokupni Upravni odbor i ja lično, kao predsednik udruženja roditelja i staratelja gimnazije našeg grada, zahvaljujemo od srca gospođi Kataki što je bila tako ljubazna i dobra da nam pokloni tri vasilopite (vasilopita – tradicionalni kolač, slatko testo, sa novčićem skrivenim unutra, seče se prvog januara ili tokom celog januara, a smatra se da će onaj u čijem parčetu se nađe novčić, imati sreće cele godine , prim. prev).Kiša je padala kao iz kabla.
Stajala sam sa Magdulom iza stakla u sobi za primanje, sve spremno, da skoknemo preko puta, na božićnu proslavu u školi.
Sedmi decembar.
To se ovde dešava veoma rano, jer i mi koji ostanemo, za Božić idemo u Atinu.
Samo mačke idu po ulicama.
Mačke…
Ma kakva proslava.
Haos.
Neka vreva.
I džinovski talasi.
Kažu, od `39. nismo imali takvo nevreme.
Dvanaest bofora.
Sunčanik sa Panahradosa je odleteo.
Luka uništena.
Dok smrskan.
Voda je nadirala, talasi kao breg za bregom, i razarala.
Pena se presipala po nebu.
Letelo je drveće i prazni džakovi cementa.
Iskusili smo Drugi dolazak.
Licem prema moru tonule su kuće.
Lelisova…
Brodići i ribarski čamci, krak-krak, lomili su se kao da su od kostiju.
Zlo se stišalo posle dva dana.
I petstotine metara od obale posvud su bile razbacane plave i crvene daske.
Crvene daske…
Cipele su tonule u pokrivače od algi, prilepljene za uglove ulica i trotoare.
Tokom nevremena mogli su se videti ljudi na terasama ravnih krovova, na prozorima, na zvonicima, kako, kao ludi, fotografišu.
Bofori.
Za trbonju iz Kodaka bili su to zlatni dani.
Sumnjiv.
Veoma sumnjiv.
Jaka zima u decembru pogurala je sve javne manifestacije u januar. Za posle desetog. Po povratku na ostrvo i naš način života.
Naš način života…
Dakle, pale su mi na gomilu narudžbine za najizuzetniji januar u mom životu, s obzirom da sam ove godine navršila tridesetogodišnjicu.
Januar i neka je hvaljen Gospod.
Peti januar u Rafini.
Osvetljen „Eptanisos“, jedan višespratni hotel.
Okolo tama i pustoš.
Kafane, agencije, sve zatvoreno.
Petoro-šestoro ljudi, rasutih po pristaništu, zavijeni u svoju tamu.
Još ni pola sedam.
Subota u zoru.
Januar, moj januar, rekli smo to na početku.
Zima u punom jeku.
U prostoriji za sedenje na pramcu mrtvilo.
Prazne stolice.
Neki pospani mornari.
Štimer klavira, kud si se uputila, za pite ,(misli se na vasilopitu – kolač, a ne pitu – prim. prev). zadirkivao me i nestao u sopstvenom zevanju.
Temos, zet prodavca lutrije, dremao je.
Čudovište.
A ipak, sve mu ide od ruke.
Samo Nana, koja je uvek besprekorna, ništa ne primećuje.
Baš je guska.
Blizu bara Nondas.
Nije više prav kao strela, prođe i njegovo.
Kraj.
U džemperu boje višnje i sa svilenim šalom, pričao je dvema vremešnim plavušama, meni nepoznatim, o krstarenju po norveškim fjordovima.
I njega je mrzelo da priča, i njih da slušaju.
Džabe mu džemper boje višnje.
Ničim nije mogao sakriti žutilo oka, Nondase, budalo. Uhvatio si me kako te gledam i odmah okrenuo lice, jer se nisi sećao, a kada i jesi, moga imena.
Ni mog prezimena, ti…
Vreme je prolazilo i konobaru koji je stajao za kasom, bilo je hladno.
Novoprimljen.
Obrazi mermerni, ruke neizrađene.
Na palubi kod krme narandžaste i plave plastične stolice skroz mokre od neprestanog rominjanja.
Moj kišni mantil je lepršao.
Eubeja se približavala, kamena i ledeno je, za ime boga, prostri najlon, rekao mi je Takis, prva i poslednja reč na celom putovanju.
Brat od strica.
U naručju, kao na tronu, držao je svoju predebelu kučku, braon dlake, naduvenih očiju.
Koko je dobila mučninu dole u brodskom dnu.
Svake godine Takis – da ga ne nazovem blesavim – uzima nedelju dana odmora i vodi Koko na njeno ostrvo, da se okoti tamo gde je na poznatom.
Na imanju.
Unutar ograde sa kum-kuatima.
Voće kum-kuat.
Od sve rodbine ja podnosim najveći teret.
Drugi, sa roditeljima svojim ili svojih supružnika, koje su godine sustigle, mala deca, karate, koledži, novorođeni jarići.
Januar.
Uostalom, ja nisam u stanju da kažem ne, kakvo ne, ne govorim ni da, tako retko me uopšte nešto pitaju.
Jednostavno mi saopšte.
Sad više i ja izbegavam da mnogo govorim.
Svi me smatraju veoma dosadnom osobom.
I u pravu su.
Božić svake godine provodim u ulici Drosopulu. Kod Flore.
Ima Flora koristi od mene, ostavlja mi decu.
Satane.
Izlazi svako veče sa Jorgosom, jer je funkcioner PASOK-a.
Zabava, buzuki, karte.
I ja imam koristi od Atine, obavim Papanikolau test i kontrolu očiju, koje su već u vrlo lošem stanju.
Koristi od mene ima i Takis.
Ima jednu dušu na brodu, dok prevozi životinju na ostrvo, koji se kroz debele oblake pojavio postepeno, siv i mekan, kao krzno.
Brod je za tili čas istovario, natovario, krenuo.
Izgubio se.
Leti gomila turista.
Automobilske sirene, svađe oko parkinga.
Restorani sa svetlima posvuda i kasetama Pariosa. „Bolja je samoća“ i ne možeš iglu da spustiš.
Ima života. Pokreta. Novca.
Ne sviđa mi se kupanje i buka, stidim se i zbog viška kilograma u donjem delu…
Nemam kola, da se prevezem na udaljenija mesta.
Sardele u tiganju, Magdula i ja na kuhinjskoj verandi i čekanje.
Moj mesec je, već smo to više puta rekli, januar.
Januar i neka je hvaljen Gospod.
I kao svake godine, maestro i članovi opštinskog hora, ne zaboravimo da toplo zahvalimo gospođi Kataki, koja je pripremila izuzetnu vasilopitu, umešenu sopstvenim rukama.
Na severnim vratima terase iz hotelske trpezarije improvizovano zakucane trake od šperploče za ojačanje stakla.
Grozan prizor.
Jedan zaboravljeni fikus u saksiji, žutog i prašnjavog lišća, nezaliven od isteka letnje sezone, krajem septembra.
Kada se turistički objekti na brzinu zatvaraju, restorani sklanjaju naslagane stolice u jedan natkriljen prostor, ostrvo se skuplja, skuplja i postaje ponovo jedna kapljica.
Jedna kapljica.
Za klavirom, u svom najboljem odelu, okruglast i stidljiv, pomoćnik direktora Elektrodistribucije.
Nema više od četrdeset osam, pedeset godina.
Do sada nije dao povoda ogovaranjima.
Na širokom, belom platnu – da ga ne nazovem krpom? – Vaso je kaligrafski napisala, po mom mišljenju osrednje, Srećna Nova godina.
Ispod krpe, blagajnik iz banke Agrotiki, namćorast zbog čira, rekla bih.
Doktorka pedijatar s novom minđušom.
Prodavac boja, još jedan bezbojan lik.
Vlasnici radnji u glavnoj trgovačkoj ulici, poređani u dva reda na drvenom postolju, prema glasovima.
Prema glasovima…
U svakom slučaju, doterani.
Sa širokim kravatama boje nara.
Svi.
Muškarci i žene.
Božićne pesme, nemačke mislim i razne druge strane, jedne te iste toliko godina, i ja sam ih naučila napamet, zvučale su već izanđano, više od dvadeset dana posle praznika.
Izanđano…
Na bini su se poklonili najbolji glasovi grada.
Falševi su odozdo aplaudirali.
To se dogodilo i prilikom sečenja pite u Gerontološkom centru, najkraća ceremonija, i prilikom sečenja pite u Domu mornara.
Domu mornara…
Više mi ne smeta da mesim i za njih, bez naknade, javna je tajna da moj suprug živi u duplom braku u Čileu.
U Valparaizu.
Uputimo na kraju i uobičajene reči zahvalnosti gospođi Kataki, koja već tačno tri decenije stavlja svoj pečat na praznične proslave našeg ostrva svojim neponovljivim domaćim vasilopitama.
Moj trenutak.
Svi su mi aplaudirali dok sam jurila iz susedne prostorije, gde sam čekala da čujem znak.
Hitra, uprkos jastučićima na guzi, sivi blejzer, iz ulice Ermu, osvežen sa malo somota na kragni, broš na reveru, tek ošišana kosa i Magdula za mnom.
Na drvenom poslužavniku ogroman kolač.
Posut šećerom u prahu.
Šećerom u prahu.
Trideset godina, to je i te kako isproban recept.
Nana, žena onog brbljivca Temosa, i Dijamanda, obavezale su me, kao uvek, stavljajući parčiće na salvete i deleći prvo zvaničnicima.
Nešto zbog mog uzbuđenja, nešto zbog ledenog vetra od vrata koja su se stalno otvarala i zatvarala od tolike dečurlije i kasno pristiglih, ponovo me obavio beli oblak. Šećer u prahu snežio mi je po odeći. Zamaglio mi je i naočare. Jedva sam videla.
Pekle su me oči. Obrisala sam koliko toliko stakla jednom salvetom.
Pogledala sam unaokolo.
Svi su imali u rukama salveticu, elegantnu, žućkastu, s grančicom jelke i crvenom mašnom.
Crvena mašna. Ulica Fokionos Negri.
Prisutno poznatih sto pedeset osoba.
Bez izostanaka.
Direktor Narodne banke.
I Jonske takođe, sa Nicom i zaovom.
Predstavnici Lučke policije.
Nastavničko osoblje.
Iguman Svetog Nikole sa svojim slikarom Belgijancem.
U engleskom kaputu, finom komadu, bila je Irini, nekako smušena, defekt jedva da joj je bio skriven.
Fotis sa ćerkom, odličnom učenicom, kao što sam i ja bila odlična.
Mihalis i Pepi.
Nondas sa vremešnim plavušama, s kojima je bio u društvu u „Eptanisosu“.
Crkvenjak s porodicom.
Takis, koji je pokušavao da udomi štenad svoje Koko.
Blesavac, sa skupom toaletnom vodom.
Leonis, vlasnik kioska brze hrane, spreman da se žrtvuje za PASOK.
I svuda prisutan gradonačelnik koji me pozdravio rukovanjem i rekao doslovce, nemaš ni malo sreće, draga moja, da novčić ne padne tebi sada kad navršavaš tri decenije.
Opet je dobila popadija.
Kao prošle godine u Domu mornara i kod Filharmoničara.
Puca od sreće Beti, svi kažu.
Puca joj i dekolte, kažem ja.
Postavili su mi poznata pitanja o prašku za pecivo.
Dala sam poznate odgovore.
Celog januara supruge raznih predsednika stezale su mi ruku i davale poklončiće za tridesetogodišnjicu.
Korpicu sa raznim proizvodima iz bodi šopa.
Atinske praline.
Ekstravagantni broš.
Šest pari dobrih hulahopa.
Uvek su mi potrebni.
Magdula ih uništava.
Pomoćnik direktora Elektrodistribucije svirao je na klaviru Plave letnje oči, kao dve kapi Egeja (Μάτια μπλε καλοκαιρινά, σαν δύο στάλες Αιγαίου).
Pored njega je beležnik pevušio pogrešni tekst.
Oko njih ostali su u jednoj ruci držali svoje parče pite, a u drugoj kup fotografija, koje su išle iz ruke u ruku u sali, u kojoj su se skoro smrzavali.
Jaki vetrovi.
More podivljalo.
Pena koja guta igralište.
Pola čamca popeto na Anastasulinu pergolu.
Planina polomljenih dasaka koje je more sakrilo u šupljini u stenama, blizu Nikine picerije.
Nondasov brodić orahova ljuska izvrnuta na bok u nabujaloj vodi.
Brda algi kod pansiona za izdavanje, frau Lili i Arhipelagos.
Gigantski eukaliptus leži na šljunku, ispred Unije zemljoradničkih zadruga.
Jedno kuče, vlasnika benzinke pumpe, rekla bih, udavljeno svojim lancem oko jednog mermernog stuba.
Jednog mermernog stuba…
U mom mesecu su i mnogi imendani.
Joanisi, Andoniosi, Atanasiosi, dosta da se izabere poslanik, što se kaže.
Decembarsko nevreme pomerilo je igranke, pa smo ih imali jednu za drugom.
Jedanasetog januara izviđači.
Četrnaestog januara roditelji i staratelji.
Šesnaestog Gerontološki centar.
Dvadesetog Dom mornara.
Dvadeset prvog Mornarički klub.
Dvadeet sedmog Kleantisove novine.
On lično – da ga ne nazovem džentlmenom – napisao je i odštampao na prvoj strani gore desno.
Gospođa Kataki, trideset godina nesporna kraljica vasilopite.
I ispod vrlo laskave reči.
Sa ukusnim humorom.
U to se razumem.
Novčić, jedan stari srebrni dolar, dobila je Mimi.
Duša Nove demokratije.
Neviđeni fanatizam.
Međutim, ljudi su se već bili zasitili kolača.
Gledala sam moje različite salvetice, gustiozne, iz raznih skupih prodavnica papirne robe i tržnih centara u Atini, ostavljene u pervazima, na podijumu hora koji je upravo bio završio nastup sa istim programom, u saksiji usamljenog fikusa.
Fikusa…
S njima bačene i fotografije nevremena.
Načete kriške pite.
Neko ih je izmrvio ne bi li pronašao novčić.
Neko je griznuo zalogajčić.
Deca su samo olizala šećer u prahu.
Poznatih sto pedeset postalo je sto, sedamdeset, pedeset.
Ostalo je nešto malo poslednjih.
Sedela sam skrajnuta.
Za klavirom je pomoćnik direktora Elektordistribucije svirao Αh, Anula, od snegova (Αχ, Αννούλα, του χιονιά).
Privukli su blizu njega stolice, beležnik koji je opet grešio reči, popadija i lekar iz Doma zdravlja, ćelavko.
Vekrelis, ako se dobro sećam.
Mitilinjanin.
Do sada nije dao povoda za ogovaranje.
Ah, Anula, od snegova
Neću više biti s tobom
Devetoga decembra
Kada imaš, Ana, imendan.
Marios Tokas, s njim sam u toku, nikad nije dao povoda za ogovaranje, on pravi vanredno lepe pesme.
Opustila sam se malo na stolici i počela u sebi da pevušim stihove.
Znala sam ih, ali falširam.
Pola sata kasnije severac je oslabio.
Gospođo Kataki, razume se da smo Vas već sada angažovali za januar dogodine, doviknuo mi je beležnik, stavljajući šal.
Popadija je zatvorila klavir i navukla rukavice. Muž joj je na recepciji bio nespokojan i nervozan.
Pokupila sam tepsiju i otresla prah.
Dodirnula sam u džepu poklon od novina, jednu tešku srebrnu potkovicu, amajliju za novu godinu, i izašla napolje.
Napolje…
Pomoćnik direktora Elektrodistribucije, zadignute kragne, silazio je žurno prema mestu gde je uvek parkirao auto.
Nije mi ponudio da me za dva minuta odbaci do kuće.
Pretprošle godine u januaru, uvek u januaru, januar i neka je hvaljen Gospod, da ne ponavljam isto, posle igranke izviđača, sala se ispraznila od dece, zvaničnika, roditelja.
Društvance oko klavira palo je u sevdah.
Kakva šteta što smo se rastali, kakva šteta,
Kakav smo veliki zločin počinili…
Napolju je neprekidno rominjala kiša.
Čim je spustio poklopac i ustao, poslednji, ja sam diskretno čekala sedeći uz ivicu podijuma, sa tepsijom na kolenima i beležnikovom kravatom boje nara preklopljenom odozgo.
Uvek je skida kad se prihvati pesama, ostavlja je gde bilo.
Pored mene Magda.
Magda…
Veoma mi je žao, gospođo Kataki, što ne mogu da Vas ispratim do kuće, ali ne puštam u auto mačke.
Veoma mi je žao, gospođo Kataki, što ne mogu da Vas ispratim do kuće, ali ne puštam u auto mačke…
Oprema tekta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica