Maro Duka (Hania na Kritu, 1947), jedna od najuglednijih grčkih književnica. Piše romane i kratke priče. Objavila je 12 knjiga. Prevođena na evropske jezike i turski. Nagrađena najuglednijim književnim priznanjima u Grčkoj – „Nikos Kazancakis“, Nacionalna književna nagrada. Vikend priča „Kare fiks“ je iz Antologije savremene grčke ženske priče (Karpos, 2010). Prevod: Tamara Kostić Panhoglu. Foto: Izložba Dragane Kojić – skulpture od keramike, Mali likovni salon KC Novi Sad
Kroz Propileje na Univerzitetu videla je nekoliko grupa – poznatih, sa plakatima podrške babicama; još malo i razapeće šator na travi. Otkud im volja, uz sunce u zenitu! – pomislila je u neverici. I ako babice štrajkuju, šta se oni mešaju, ispred univerziteta? Na prvoj trafici je stala i telefonirala Pelopidasu, svom vereniku. Rekla mu je za venčanicu koju je naručila – tkanu, sa fantastičnim pticama izvezenim na grudima. Pelopidas se obradovao.
Klio je produžila, neodređenih osećanja; u njoj neko treperenje i sigurnost u hodu, svesna da je lepa devojka i da će se ciklama boja na vezu na venčanici uklopiti sa njenim bojama i sjajnom kosom, potpuno ravnom – od kad ju je po prvi put ispeglala po modi iz Vest Sajd Stori – koja je uvek izazivala divljenje, a Pelopidas je nežno zvao „moja Huanita“.
Približavajući se autobuskoj stanici, kupila je sladoled u kornetu. Dok se osvežavala, odlučila je da uzme taksi – danas se baš zamorila, celo jutro od izloga do izloga. Ali posle venčanja će se smiriti. Zatvorila je oči. San joj je bilo putovanje u srce Evrope. I eto, trebalo je da medeni mesec provedu u nevinim švajcarskim predelima.
Trebalo bi, pomislila je, da kupi još dve tri haljine za put. Zamisli da imaš haljine od tamno plave do tirkizne, i od badem-bele do ljubičaste u svim nijansama. Majka je govorila da je Klio nezasita. Ali šta je ona mogla da razazna, osim boja koje postoje? Retke nijanse koje je Klio otkrila u skupim buticima, bile su njenoj majci nepoznate. Jer oduvek kupuje materijale i šije kod krojačica i insistira na neupadljivim aristokratskim kombinacijama sive i maslinaste.
Nikad Klio nije zamišljala da je potrebna tolika procedura da se neko venča. Juče su joj dva ujaka poslala tepih za dnevnu sobu. Ispravno je njena majka govorila: „Bliski rođaci, naravno, daju skupe poklone. Ostali sa džezvama i tiganjima, samo ti prave belaj“. Popodne će trebati da odvoji neke poklone, da ih upakuje i možda kasno uveče da ih prenesu u njihovu kuću, na Trgu Amerike.
Dok je otvarala kapiju, saplela se, i istog trenutka prosulo joj se iznenađenje po očima. Površno je profilozofirala šta se čoveku iz čistog mira može desiti. Ali u to doba godine, sa rascvetalim ružama i mirisom pomorandži, njihova bašta prosto insistira na radosti.
Istuširala se i potom malo prilegla da odmori oči. Otvorile su se, odmorne, u nevinoj nedoumici. Primetila je da je bilo dovoljno da malo odspava, pa da se dvostruko otvore.
Obavijali su je oblaci, Pelopidas je stezao u zagrljaju, između njih jedno dundasto anđelče nalik erosu, koga je nekad videla naslikanog, ali sada, u snu, bilo je njihovo dete. Osetila je da su se podigli u vis, leteći na tepihu koji su priložili ujaci, u jednoj kare fiks apoteozi. Onda je iznenada, kao da je tepih bio balon i izduvao se, čula kako vazduh izlazi i uzbunila se. Probudila se s osećajem da je lagano pala, i pošto je znala da u snovima postaješ pero, a da to ipak nisi, opipavala je telo u strahu da se povredila
Ustala je i skuvala kafu. Posmatrala je kaktuse raširene po kuhinjskom pervazu, razmišljala kako ne treba da zaboravi da sipa malo vode u saksijice i u istom trenutku nešto kao gorčina ili bes, ali stari nagomilani bes, uzburkalo se u njoj. Čula je oca kako suvo kašlje u kupatilu, potom je došao i stao ispred nje, s onim njegovim očima koje su ti odmah pripisivale neku cenu, uvek nižu od tvoje stvarne vrednosti. I nije da je Klio odrasla sa bon fileom, ali nabujala je u devojku, a da to nije ni primetila, imala je sve što je htela, završila je mirno Arsakio (elitna srednja škola, prim.prev) od kuće u Arsakio, iz Arsakija na francuski, i natrag. Otac je zakopčavao svoje kratke pantalonice i ređao joj pritužbe, danas je, kaže, izgubio celo pre podne u katastru, i ćerka treba da zna da je to bio posao njenog zaručnika, a ne njegov, da sad juri unaokolo, ostavljajući radnju bez nadzora u rukama prodavaca, i kakav je to mladićev odgoj kad je juče izjavio da u crkvi neće nositi kravatu? Klio ga je ćutke slušala i zamišljala Pelopidasa, namrštenog, u kancelariji nad računima. U to vreme je ranije uvek zvao telefonom, da je podseti koliko je voli. I ranije su za Klio popodneva bila lepa, jer je čekala da joj se Pelopidas javi.
Majka je prišivala čipku na jastučnice. Kasnije je trebalo da dođe i jedna porodična prijateljica da prišiva čipke. Klio se toga gnušala. Zato se zatvorila u sobu da otpakuje poklone, da malo ismeva malograđane i njihov ukus. Njoj se ne sviđa porecelan, sviđaju joj se glina i staklo. Narodna umetnost, to joj se sviđa. I antikviteti. Napraviće kuću na kojoj će joj svi zavideti. Sa umetničkim predmetima, odabranim komadima. Zamislila je svoju kuću sa slikama poznatih slikara i policu od danskog drveta koja zauzima celu stranu zida. Ali za sada, bar u sledećih pet godina, trebalo je da budu strpljivi. Nije bilo mogućnosti za takvo opremanje. Njen otac nije voljan da im da na raspolaganje više od sedamdeset – osamdeset hiljada drahmi, to im je saopštio: ne dozvoljava mu njegova finansijska situacija, nema zlatni rudnik, neprestano im ponavlja kao pesmicu, imajući ideju da je zajedljiv.
Ušla je u kupatilo da šnalom podigne kosu visoko. Čulo se crevo u bašti, otac je zalivao cveće. Kad su ga hvatale lutke, jasno je pokazivao antipatiju prema Pelopidasu. Jer njegova jedinica je mogla da se uda i za industrijalca – ne za nekog ko se izdržava od plate i jedina mu je perspektiva da postane državni službenik. Kao otac, on je prvi imao dužnost da zacrta budućnost svoga deteta. Ali žena ga nikad nije ostavljala bez odgovora, bila je ćerka bogatog Atinjanina, sa večnim osećajem da je doživela nepravdu u životu, imala je tolike kvalitete, ali završila je udata za provincijalca, koga joj je odabrao njen otac. Govorila je neka je grom ubije ako bude pravila prepreke sreći svoje Klio. Pa neka je Pelopidas siromašan službenik kod privatnika, među njima su postojala osećanja – a kad njih ima, sve se postiže.
Majka i majčina prijateljica rekle su „zdravo“. To je bio Pelopidas, bledunjav, povučen mladić; Klio ga je poljubila, skuvala mu kafu. Posle su svi zajedno seli u trpezariju. Upoznala ga je na jednoj zabavi, čim su se pogledali u oči, kasnije joj je govorio, duboko u sebi je nešto osetio. Razmenili su telefone i još od njihovog prvog sastanka počelo je Pelopidasovo duboko ispovedanje, a Klio se našla u položaju saosećajnog slušaoca. Pričao je naročito o detinjstvu: depresivni oporavak. Bez majke, stigao je tada u Atinu na studije i trebalo je uporedo i da radi, finansijsko stanje njegovog oca nije bilo od pomoći, niti je bilo pomoći od maćehe koju je u međuvremenu stekao, tako da, ako je imao nečeg da se seća, to je bilo tužno, završio je Visoku trgovačku školu, a onda za knjigovođu, i ako bi i naišao na neku devojku, to su bile beznačajne ljubavne avanture. A onda je Klio rekla: koja je razlika što je uvek imala sve što je poželela? Sve je bilo drugorazredno i trećerazredno. Imala je i debeli očev prst koji se tiranski u sve mešao – govorila je nasumično sve što joj je padalo na pamet: kako je nekad njen otac izvadio opasač i izmodrio je od batina, i kako nekad nije hteo da joj kupi bicikl; sve to jer je trebalo da se u nesreći izjednači sa Pelopidasom, i instinktivno je postigla zadivljujuću ravnotežu.
Njen otac, prekrštenih nogu, malo malo pa je pućio usne, sa već standardnim izgledom zaklane životinje koja je ipak na kraju prihvatila svoju sudbinu. Majka je davala znake da nije u redu da se pokazuju u lošem svetlu pred teta Lelom, njenom prijateljicom. Pelopidas je menjao temu razgovora, osmehivao se nekako idiotski, iznenađen, sve mu je to padalo teško. Još malo pa će ga nazvati lovcem na miraz. Nikad ih nije svario, tu rasu koja je sa nekim zgužvanim hiljadarkama – mada je kupovina trosobnog stana na Trgu Amerike, kao miraza za Klio bila dobrodošla– mislila da može da komanduje svetom. Klio se ubrzavao puls, toliko da nije mogla izdržati, izrazila je svoj bes, teta Lela je otvoreno stala na stranu dece, za ime boga! Ne treba da zaborave da su i oni bili mladi.
Kad su ostali sami, iznervirano je komentarisala različite detalje. Problem je konkretno bio: šta će biti sa automobilom. Daće im ga, ili neće. S obzirom da je otac kao smetnju naveo to da automobil pripada porodici i da nema nikakvog prava da im ga oduzme. Ovo ti dajemo, ono ti ne dajemo, ovo ti kupujemo, ono ti ne kupujemo. Već je zažalila što je pristala da uzme i najmanju sitnicu. Ali posle se zainatila. Da im uzme što više može, kad imaju, da im uzme. A ne da samo pričaju: mi, sve što imamo, za našu ćerku jedinicu imamo. Jer, šta Klio i Pelopidas s tim da rade, kad napune pedeset godina. Sada im treba, da malo uživaju dok su mladi. I s obzirom na to koliko ih uznemiravaju u ovom periodu, osećaju da su ih izbrisali kao ljude. Klio je uspaljeno gestikulirala, a Pelopidas je dolivao ulje na vatru, odobravajući, ne previše zainteresovano.
Razgledali su i razvrstavali poklone. Samo do sada tri kompleta za sladoled, i to sličnog oblika. Kriva je međutim njena mama što se ne dogovara s rođacima, da znaju šta će ko doneti. Tako će većinu, gomilu stvari, morati da vrate u radnje, da odaberu nešto drugo, možda korisnije, ili na kraju krajeva lepše na izgled.
Približila mu se nonšalantno, pa šta s tim? Je l` možda vode ljubav? Pelopidas joj je već ranije naglasio da mu je neprijatno da to rade u njenoj sobi. Nije moguće da u njenoj sobi vode ljubav, slušajući kako u susednoj prostoriji ostali razgovaraju. Pokušala je da mu promeni mišljenje, dođi blesane, zašto da se sada boji njenih roditelja? Kao da se neće venčati za petnaest dana? Ili misli da su se njeni najeli bunika, pa ne shvataju da ona i Pelopidas već imaju potpun odnos! Pokušala je da ga ubedi. On je mlako reagovao, toliko da je iznervirao, pa ga je ostavila.
Mislili su da odu u biokop, ali osetili su se umornim. Počeli su tako beznačajan razgovor, ovo i ono o njihovim prijateljima. Pričali su o putu u Švajcarsku, on bi više voleo da otputuju u London, ali ne insistira baš toliko, dovoljno je što će biti s njom. Kaže joj, mogu sutra da odu do njegovog stana. Ne, odgovara Klio, bolje bi bilo da do dana venčanja ne vode ljubav, da bi se javilo neko interesovanje. Pelopidas je odlučio da ignoriše njene obrve, koje su se podigle, pune insinuacije. Već je bio upoznao. Pošto su se dogovorili da se venčaju, bio je opušten i ostavljao za sebe suštinu: svoj mir – bio je zadovoljan.
U razgovoru su opet došli na temu dece, koliko ih Klio obožava. Ali Pelopidas ih ne obožava. Njegov stav je da treba bez dece da uživaju u životu. Uvek ga je mučila politika. Prijatelji su govorili: žene i politika! Još kao studenti, dok su tumarali po jeftinim tavernama, s brojanicama u rukama, i analizirali goruće teme. Prvi put kada je poverio Klio svoje snove da se uključi u politiku, ona se nije usprotivila. Malo je samo pomerila snove, na bolje. Samo dok se skuće. Samo dok Pelopidas postigne profesionalni uspeh. Zar ne vidi? Uspešni u poslu, uspešni su i u politici. Sve partije ti otvaraju vrata, dovoljno je da budeš uspešan u poslu. Uviđa naravno. I u svemu tome šta smeta jedno dete? Dva, tri deteta? Međutim, Pelopidas uvek ima neku nedređenost u rečima, neku sumnju u glasu. Klio uopšte ne sumnja da on namerno grči usne. Tako joj se i na početku veze predstavio kao neizlečivo nesrećan, tako je i o njihovom braku filozofirao egzistencijalistički. Što se tiče dece, u njenim je rukama bilo da zatrudni, zar nije imala mnogo primera da se dešava da najbolji očevi postanu oni koji su protiv svoje volje postali očevi!
Kad je pre već deset sati, a da nisu ni primetili? Zapakovali su nekoliko poklona, ali bilo je kasno da ih prenose na Trg Amerike. Više im je odgovaralo da malo gledaju televiziju. Pušili su, umireni, jedno pored drugog, otac joj je malo-malo zevao, a majka je prišivala čipke i pričala priču njene majke, koja se takođe odnosila na završnice – kako nazivaju ovaj noćni rad. Između je upadala tišina – blum, se čuti, kada se na televiziji smirivala akcija u policijskom filmu, i kad bi se desilo da njena majka udeva iglu, a otac zatvori usta, tada se soba opasno smirivala, primećivao je umorni Pelopidas, neki prazan umor u njemu, iritirajući.
U vreme jela opet su se iznervirali, kada je njena majka uvredljivo dobacila da je ta veridba zamorila. Jeli su bez reči, opuštenih lica, nalik na maske, sve neko dvosmisleno škripanje stolicama, sve neka antipatija na njihovim licima. I da Klio nije bila Klio, možda bi i zaplakala. Međutim, prelazeći pogledom preko bucmastih lica svojih roditelja, gurnula je Pelopidasovu nogu pod stolom.
Na kapiji, dok su govorili jedno drugom lakunoć, toliko nežno da je Pelopidas uplašio, nekako zvanično saopštio joj je da je dovoljno bio strpljiv godinu dana do sada, dovoljno, takvu atmosferu dovoljno je podnosio. Moli je da ga razume, neće dolaziti u njenu kuću, osim u vanrednim, posebnim slučajevima. To što se svakodnevno, konstantno svake večeri događalo, doslovce ga je iscrplo, više je voleo da večerava van njihove kuće. Dosta je više, rekao je i poljubio je. Potom ga je Klio videla kako trči da stigne poslednji autobus, i ni jednom nije okrenuo glavu, trčao je, učinilo joj se, kao da odlazi.
Očistila je lice mlekom za čišćenje, lagano namazala noćnu kremu, oprala zube, uzdahnula kao da duva da otera ružne misli i legla. Nije mogla da zaspi. A i kako bi! Ostaju još bombone, pozivnice, zahvalnice rođacima za poklone. Ostaje nameštaj koji treba srediti, treba okačiti zavese, kupiti lustere. Već se dva meseca, pomislila je, po ceo dan bavi pripremama za venčanje. A ipak još uvek kao da se nalazila na početku.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica