Miodrag Majić (Beograd, 1969), sudija Apelacionog suda u Beogradu. Piše prozu. Vikend priča „Bitno i nebitno“ iz njegove zbirke „U ime naroda“ (Lyceum Iuris, Subotica, 2019). Ilustracija: Izložba „Krugovi“, Lazar Marković, KC Novi Sad.
– Okrivljeni, da li priznajete da ste izvršili krađu?– Koju?
– Ove dve kobasice, što navodi tužilac.
– Priznajem, poštovani sude… Bio sam gladan…
– U redu. Danka, stavite ovako… „Okrivljeni u potpunosti priznaje da je oduzeo tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist…”
– Izvinite… Hteo biʼ još nešto da kažem…
– Samo ako je bitno. Potrebno je da razlikujete bitno od nebitnog, da ne gubimo vreme!
– Pa… Mislim da je bitno.
– Hajʼte onda… Mada, već kasnimo…
– Bio sam strašno gladan!
– Dobro, to smo već čuli. Je lʼ ima nešto što je bitno?
– Je lʼ to nije bitno?
– Šta?
– Pa… to da sam bio mnogo gladan i da sam kobasice uzʼo zbog gladi.
– Nema potrebe da ponavljate ono što ste rekli. Gladni ili siti, ukrali ste ih. Da li se kajete?
– Kajemo se. Naravno da se kajemo. Ali…
– Unesite u zapisnik da se okrivljeni kaje. Šta „ali”?
– Tri dana nisam ništa jeo… Bio je onaj mraz za Svetog Jovana, pa ljudi nisu izlazili iz kuće ni đubre da bace, kontejneri prazni… A umrla je gospođa Soka iz prizemlja koja mi je, kada hrani mačke, ostavljala hleb u kesi… Ničeg nije bilo da se jede te nedelje. Samo sneg i pikavci.
– Pobogu, je lʼ Vi razumete srpski? Koliko puta ponavljate jedno te isto? Odgovarajte na pitanja koja Vam postavljam, i nemojte da mi pričate priče.
– Oprostite… Mislio sam da je to bitno.
– Šta?
– Pa da ništa nisam jeo. Ni mokru koru hleba. I da kobasice ne bi uzʼo da nije bilo tako. Ne znam da li ste to nekad doživeli…
– Pustite Vi mene. Ne sudite Vi meni, nego ja Vama i nemojte da me prekidate. A ako baš želite da znate, ni ja od jutros ništa nisam jela, pa ne kukam.
– Izvinite… Ja ne znam tu proceduru, samo sam želeo da Vam objasnim zašto sam pojeo… I, mislio sam da je bitno… Ali, eto i Vi kažete da ste gladni pa ništa…
– Je lʼ molite za sebe što blažu kaznu?
– Šta da molim?
– Da Vas blaže kaznimo. Da ne idete u zatvor.
– A je lʼ to bitno?
– To je bitno, ne bih Vas pitala da nije.
– Onda molim. Vi najbolje znate. Ja ne znam da razlikujem šta je bitno… Samo sam bio gladan, i uzeo sam…
– Dosta više! Sedite.
– Razumem.
– Osuđujem Vas na novčanu kaznu od sto hiljada dinara. Umesto zatvora, dobili ste blažu sankciju. Platite to, i slobodni ste. Prihvatili smo da ste delo učinili u posebnim okolnostima, iako za to i nema baš nekih dokaza. Izašli smo Vam u susret. Da li ste razumeli?
– Razumeli smo… Samo…
– Molim Vas, nemojte opet… Pre pola sata je počela pauza, a mi još uvek–
– Neću, nego… Ne znam da li je i to bitno, ali…
– Šta sad „da li je bitno”?
– Ja ne mogu da platim tu kaznu.
– Kako to mislite?
– Tih sto ʼiljada… Ja tolʼke pare nikad nisam vidʼo u životu…
– Molim?
– Ja nemam ni dve hiljade… Ja nemam ništa, sudijo! Ne znam da li razumete?
– Gospode Bože! Zamajavate me nekakvim pričama, a najbitniju stvar, da nemate da platite, niste mi rekli! Sada moram da menjam zapisnik. Je lʼ vidite šta radite?
– Pa kako nisam rekʼo? Rekʼo sam da sam uzʼo kobasice jer ništa osim pikavaca nije bilo… Jedino što nisam znao da razdvojim bitno od nebitnog… Izvinite…
– Ništa… Ako nemate da platite, onda mora zatvor. Danka, prepravite samo zadnji red: „…pa ga sud osuđuje na tri meseca zatvora!” Je lʼ sad u redu?
– Jeste! Hvala sudijo! Bolje zatvor. Vi najbolje znate šta je bitno… Šta ja znam…
– Znamo. Zato smo tu… Doviđenja.
– Doviđenja.
– Danka, pomerite mi, molim Vas, sledeći pretres za pola sata, jer ću da se srušim. Od jutros sam samo onu Vašu kiflu stavila u usta. A ovaj zapeo o kobasicama i gladi kʼo u inat.
(29. jul 2018)
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica