Gabriela Teglaši Jojkić (Novi Sad, 1961), balerina, prva solistkinja, pedagoškinja, koreografkinja, direktorka Baleta u Srpskom narodnom pozorištu 1999-2000. Autorka romana “Balet da li se to jede?” (Srpsko narodno pozorište, 2006, drugo izdanje Udruženja baletskih umetnika Vojvodine 2007). Zbog toga što sam život jeste svojevrsna priča, korzoportal/ Vikend priča, objavljuje Baletsko pismo broj 2 iz njene knjige “Pisma iz Portugala” (Udruženje baletskih umetnika Vojvodine, Novi Sad, 2018). Foto: Lična arhiva G. Tegleši Jojkić.
Gabriela Teglaši Jojkić
U pedesetoj godini dobih na poklon ponudu da predajem balet u jednoj stranoj zemlji – Portugal! Beše mi to kao rođendanska torta sa iskakanjem avionske karte iz nje i reših da tu šansu ne propustim.
Baletsko Pismo broj 2 Lagos, Portugal, utorak (terça-feira), 11. januar 2011. Temperatura pala na +14 stepeni.
Kada posle časa baleta vidim ta mala dečija ozarena lica, osećam se kao da me je sunce ogrejalo. Ti mali „miševi“, onako bebasti i zbunjeni, su toliko slatki da ne mogu da ostanem ravnodušna. Na časove ih dovode roditelji, braća ili sestre, bake ili deke i sačekuju ih. U svakoj baletskoj školi je tako i to su zadaci odraslih prema budućim malim balerinama. Ti mali u baletsku salu isprva ulaze bojažljivo. Samo nekoliko minuta kasnije, ako ih ne stavite na mesto ili im nečim ne zaokupite pažnju, počinju da pričaju, da se komešaju, a pogled im odluta nekud, u neki njihov maštarski svet i šanse da ih vratite nazad su male. Slatki su u tim roze trikoima (štramplicama), suknjicama i patičicama, a još uvek su trapavi i uglavnom smešni. Ima i onih koji su ozbiljni, važni što su tu, pa se sve prave kako već nešto znaju bolje od drugih. Tek ti što su slatki! Imaju oko 4-5 godina i deluju na osobe kao što sam ja, koje su u raskoraku između dece i unučadi.
Šta sa njima da se radi? Pa šta god talentovani profesor smisli. Sa njima je ovako: neko od svih njih nešto i zapamti, ali uvek ima onih koji „greše“. Bilo kako bilo, tim malim pilićima sve stoji. Svi se slatko nasmeju kada su javni nastupi. J
Sledeća grupa su oni malo stariji i oni već rade vežbe klasičnog baleta, po poznatom ruskom sistemu koji se zove Vaganova. I u toj grupi ima i ovih i onih, ali oni su uzrasta od 9-10 godina i već drugu godinu uče balet. Ozbiljniji su i prate muziku, sve ispravke i pamte zadate kombinacije. Svesniji su svog tela i mogu da razumeju šta im se kaže u cilju napredovanja.
U subotu sam predložila direktorki da napravim jednu koreografiju koju bi radili na kraju časa. Hoće, može, saglasna je. Ovde su česti nastupi u različite svrhe i raznim povodom, pa je dobro da imaju nešto već spremno kada ih kao Školu pozovu negde da igraju. Tih minijatura, koreografijica sam se ja naradila veliki broj. S obzirom da ne postoje velike igračke mogućnosti, a sve treba da izgleda uvežbano, potrebno je poprilično pokrenuti vijuge i raspiriti maštu da se napravi nešto što je prijemčivo oku gledalaca, a malim balerinama interesantno.
Na jedan subotnji čas je došlo tek njih desetak. I ovde je subota dan kada se manje radi, pa klinci to brzo ukapiraju. Juče su došli svi. Pročulo se da je profešora Gabi u subotu radila nešto novo sa onih desetak devojčica i dečaka, pa pohitali i ostali, rešili svi da dođu na čas. Puna sala đaka. Možda lukavo s moje strane, ali sam brojno prisustvo iskoristila da prođem sve elemente koji su obavezni i koje svaki čas klasičnog baleta nalaže. Huktali su i bilo im je prilično naporno, ali su stisli zube, sve lepo uradili i konačno dočekali poslednjih pola sata časa da nastavim sa koreografijom. Učenicima su te koreografije toliko osveženje da ne žele kući da pođu. Posle dugačkog klasa, u sporom tempu, sa mnogo stezanja raznih mišića, Štrausova muzika je zaista okrepljujuća za sve.
Ooooooo, i te kako prepoznam roditelje učenika, kakvi su i zašto su svoju decu upisali na balet. Ima onih koji su ih doveli da nauče nešto plemenito i lepo, a ima i onih koji su ih upisali u baletsku školu da im deca ne budu „na ulici“. Tu su i oni koji veruju da je njihovo, iako bucmasto čedo najveći talenat koji se pojavio u okruženju. Takvi se roditelji uvek posle javnih nastupa najviše bune što im dete nije igralo u prvom redu, ne znajući da se profesor-koreograf dobro pomučio da ga što bolje sakrije. Zbog svih. Publika ne voli da gleda punačke na pozornici i u baletu, a profesorima bude žao onih koji se bore sa viškom kilograma. Ipak, i to se nekako udesi bar dok traje školovanje. Najviše se radujem onim mamama i tatama koji u baletu vide tu krasotu. U njihovim očima se vidi da se dive toj umetnosti. U tišini se provlače kroz ulazna vrata, smerni su i učtivi, ne zapitkuju, samo posmatraju šta rade njihova dečica. Ne smetaju, divni su.
Što se tiče predavača, ima i ovde onih koji se prenemažu. Svaki čas su nešto bolesni, moraju baš u vreme časova negde da idu da nešto „jako važno“ obave, te ovo te ono. Nisu svi radi da rade sa temperaturom i glavoboljom, kamoli sa gipsom na nozi ili upalom pluća. A deca očekuju da im posvete maksimalnu pažnju. Pročitala sam da se odgovornost razvija oko dvadeset prve godine. Kod nekih se, čini mi se, ne razvije nikad. Ne mare za posao i kod takvih je stalno prisutna ona izreka: „Nije pos’o zec da pobegne“ ili „kako ćemo, lako ćemo!“ No pustimo njih. Hajde da radimo mi koji želimo, umemo i hoćemo.
Ima i đaka koji na kijavicu reaguju tako što se ne pojave nekoliko dana u školi. Ovde je manje takvih, nekako su svi gladni znanja koje im nudi ova Škola, pa se čak jako nerviraju kada ponekad stvarno baš ne mogu da dođu. Jave se direktorki uz izvinjenje.
Kažu da su suze zdrave ponekad. To kažu babe. Pa neka babe i plaču. Ja nisam za plakanje ako se ne mora. Naročito ne u baletskoj sali. I meni se dešavalo mnogo puta da zaplačem, ali sam na kraju ipak sebe više volela nasmejanu nego uplakanu.
Nije loše biti roditelj pre nego se rešite da se bavite pedagogijom i radom sa decom. Ne znam da li sam umela da razumem suze svoje kćeri, neka mi to ona jednom kaže, ali ovi mali pilići ne treba da plaču i tuguju zbog toga što ne umeju još da stegnu koleno ili pruže prste. A ima takvih pedagoga koji su u stanju da unize tu još malu, krhku i neformiranu ličnost. Mišljenja sam da im vređanjem samo nabijaju kompleks, a ta trauma posle desetak godina od istih tih klinaca napravi nove aždaje koje liče na njihove predavače. Može sve to i lepše i kroz smeh. Postižu se rezultati i na finiji način, a atmosfera u sali je neuporedivo prijatnija. Uostalom, da naglasim: balet nije obavezan za sve! Baletska škola nije osnovno obrazovanje za čovečanstvo.
Umorila sam se juče. Radila sam individiulno sa dve učenice koje spremam za takmičenje, pa puna dva sata sa srednjom grupom, a onda sam još davala nove kombinacije najstarijima. Što bi rekli „otpala sam!“ Kako i ne bi, kada svaku kombinaciju pokažem bar tri puta i sve zapravo. Sećam se pedagoga koji su dolazili u Novi Sad obučeni u civilnu odeću i samo rukama i rečima pokazivali kombinacije. I u njih sam gledala i divila im se kako su eto divni što žele da pomognu i premoste naš nedostatak pedagoga. A u stvari, kasnije sam saznala, dolazili da rade za „besan“ honorar uz fantastične uslove koje samo mi umemo da ponudimo svima koji nam pređu prag. Ja radim drugačije i posao shvatam ozbiljno. Ubacim se u treću brzinu pa sve pokazujem kao da sam i sama na nekakvom ispitu. Istežem svaki deo svog trošnog tela, skačem zajedno sa đacima i vrtim se kao da moram. Nemam pojma šta je bolje ili pametnije, tek znam da sam pokušala da sve to radim „sedeći i s pola noge“, ali to ne ide, to nije moja priča. Bolje mi je da pre spavanja mažem kreme za preporod stopala nego da pustim decu da nakaradno nauče nešto novo. Uvek sam bila mišljenja da deca zaslužuju da im se da najbolje. Najbolje od sebe. Kasnije, šta će ko uraditi sa svim ponuđenim je samo njihova stvar i njihov izbor. Kao profesoru klasičnog baleta, stalo mi je da ih naučim kako treba.
Na individualnim časovima gde se uvežbavaju varijacije sam malo više balerina. Tu im pomažem da stave na sebe po neki trik koji sam i ja, tokom igračke karijere krala od svih. Dolazila su u Novi Sad belosvetska imena, pa sam, kad god sam imala priliku, posmatrala kako to rade balerine iz velikih svetskih centara sa dugačkom tradicijom igranja baleta. Ima u baletu mnogo štoseva i prečica da se postigne bolji efekat izvođenja teških pokreta. Moglo bi se reći da je i balet „zanat“ koji sam dobro ispekla. U školi se do tih finesa uglavnom ne stiže, to se najviše uči u pozorištu. Ovde je jedna grupa, grupa „A“ i oni su najstariji. Napreduju velikom brzinom i skoro da su spremni za profesionalni baletski ansambl. I bukvalno su najstariji jer je u toj grupi jedan muškarac sa punih pedeset godina koji redovno pohađa časove i uči sve kao i devojke sa šesnaest, sedamnaest i osamnaest godina. Svaka mu čast. I za njega sam napravila solo koreografiju, jer trud treba nagraditi.
Donosim kući kostime od učenica. Znam da šijem, posla se ne bojim. Sednem kraj prozora, pa posle višeminutnog natezanja sa iglom koja ne dozvoljava koncu da uđe u ušicu, ipak pobedim. Ćoravim, ćoravim, ali zato udenem tri metra konca (koji se redovno zbog preterane dužine umrsi), pa krenem lagano da prišivam šljokice na kostim za varijaciju Kitri iz „Don Kihota“. Ide polako. Radim pažljivo, biram mesto i cenim razmak. Davala je direktorka mamama i babama da ušivaju, pa kaže tako zafrknu da posle niko ne može da ispravi upropašteno. Naoblačila sam se ja lepih i bogato ukrašenih kostima i nagledala vrednih ruku pozorišnih krojačica koje red po red tila, sjajnih traka i raznih ukrasa prišivaju na kostime balerina. A više od svega volim da balerine izgledaju lepo. Man’te me onih baleta u kojima su obučeni kao za pecanje (nemam ništa protiv pecanja, čak šta više), ali zna se kako se gde i u čemu ide. Nisam vam ja baš za te novotarije koje me poraze čim se zavesa otvori. Pojave se igrači u loše skrojenim kostimima bledunjavih boja sa frizurama koje to nisu i sve ukupno to nije nešto što mom oku prija. Tvrdi sam zagovornik klasike, klasičnog baleta, onih predivnih ukusno ukrašenih kostima složenih boja, iz kojih vire one božanstvene baletske noge u špic patikama. Te me slike greju. Zbog tih slika i volim balet. Pa čemu onda toliko oduševljenja prema tim genijalnim delima kao što su „Labudovo jezero“, „Žizela“, „Bajadera“, „Korsar“ ili „Don Kihot“? Pa zar nisu taj kostim i ta igra na vrhovima prstiju ono zbog čega milioni devojčica žele da igraju balet?
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica