Somerset Mom (1874-1965) britanski romansijer, dramaturg, majstor priče, jedan od najpopularnijih pisaca svog vremena. Njegovo najznačajnije delo je roman „O ljudskom robovanju“ (Of Human Bondage, 1915), za koji se smatra da je autobiografski. Dramski tekstovi –  „Krug“ (The Circle), „Bolji među nama“ (Our Betters), „Večna supruga“ (The Constant Wife)… Vikend priča „Bekstvo“. Prevod: Dragana Simeonović (iz njene neobjavljene zbirke koju čini 12 Momovih pripovedaka, uglavnom do sada neobjavljenih u Srbiji). Fotografije: Skulpture Olge Jančić, Zepter muzej, stalna postavka, Beograd.

Olga Jančić, Opstajanje, 1990, bronz

Oduvek sam živeo u uverenju da kad žena jednom odluči da se uda, ništa osim trenutnog bekstva ne može da spase onoga koga je nameračila. Ali nije uvek tako, jer jedan moj prijatelj, videvši neizbežnu preteću mrežu pred sobom, ukrcao se na brod u izvesnoj luci (uzevši samo  četkicu za zube kao prtljag, toliko je bio svestan opasnosti i potrebe za hitnim delovanjem) i proveo godinu dana putujući svetom. Već kada je mislio da je bezbedan (žene su nepostojane, mislio je, i za dvanaest meseci i ova jedna potpuno  će me zaboraviti), iskrcao se u istu luku, a prva osoba koju je ugledao kako mu veselo maše bila je ista ona  mala dama od koje je pobegao.

Samo sam jednom poznavao čoveka koji je iz takvih okolnosti uspeo da se izvuče. Njegovo ime je bilo Rodžer Čering. Nije više bio mlad kada se zaljubio u Rut Berlou, a imao je dovoljno iskustva da ga učini pronicljivim, ali Rut Berlou je posedovala talenat (ili, treba li da to nazovem kvalitetom?) koji je većinu muškaraca ostavljao bez odbrane i to je bilo ono što je lišilo Rodžera zdravog razuma, njegove razboritosti i njegove očite mudrosti. Zaličio je, ustvari, postao je jedan u nizu  kegli. Ona je posedovala dar za patetiku. Gospođa Berlou, budući da je dva puta bila udovica, imala je divne tamne oči, najdirljivije koje sam ikad video, uvek su izgledale kao da samo što se nisu napunile suzama, nagoveštavale su da je svet za nju suvišan, i imali ste osećaj da su sirotići njene  patnje bile više no što bi iko tražio da se podnese. Ako biste bili kao Rodžer Čering jak, krupan druškan, sa puno para, bilo je skoro neizbežno da kažete sebi: moram stati izmedju životnih iskušenja i ove male bespomoćne sirotice, oh, kako bi bilo divno ukloniti tugu iz tih velikih i lepih očiju! Od Rodžera sam shvatio da su svi vrlo loše tretirali gospođu Berlou. Ona je u stvari bila od onih nesrećnih osoba kojima ništa, ni u kakvim okolnostima, nije išlo kako bi trebalo. Ako se udala, muž ju je tukao, ako je zaposlila agenta, on ju je varao, ako je angažovala kuvaricu, bila je pijanica. Nikad nije imala malo jagnje, a da  ono zasigurno nije uginulo.

Kad mi je Rodžer saopštio da ju je najzad ubedio da se uda za njega, poželeo sam mu sreću.

„Nadam se da ćete biti dobri prijatelji“, rekao mi je. „Ona te se pomalo pribojava, znaš, ona misli da si ti neosetljiv.“

„Stvarno, ne znam zašto bi to mislila. Ona ti se sviđa, zar ne?“

„Veoma. Imala je grozan život, sirota draga. Veoma je žalim.“

„Da“, rekao sam.

To je najkraće što sam mogao reći. Znao sam da je ona bila glupa, a mislio sam da je i spletkara. Bio sam i uveren da je bila tvrdokorna poput kamena.

Kad smo se prvi put sreli igrali smo  bridž i mada mi je bila partner, dva puta mi je sekla (adutirala) najbolje karte. Ponašao sam se kao anđeo, ali priznajem da sam mislio ako suze treba da navru u ma čije oči da bi to trebalo da budu pre moje nego njene. I kada sam na kraju večeri izgubio dosta novca, rekla mi je da će mi poslati ček – i nikada to nije učinila. Nisam mogao, a da ne mislim da je, prilikom našeg sledećeg susreta, trebalo da ja, a ne ona, navučem patetičan izraz lica.

Rodžer ju je predstavio svojim prijateljima. Darivao ju je divnim nakitom. Izvodio ju je ovde, onde i svuda. Njihovo venčanje je bilo objavljeno za najskoriju budućnost. Rodžer je bio veoma srećan. On se istovremeno predavao dobrom delu i činio nešto što je bila njegova volja. To je, za njega, bila vanredna  situacija i nije iznenađujuće da je bio donekle zadovoljniji nego što bi  dolikovalo situaciji

Olga Jančić, Odilaženje oblika II, 1990, bronza

A, onda, iznenada, on se odljubio. Ne znam zašto. Teško da se zamorio njenom konverzacijom jer ona nikada i nije imala neku konverzaciju. Možda je jednostavno taj njen patetični izgled prestao da pokreće strune njegovog srca. Oči su mu se otvorile i ponovo je bio onaj isti prepredeni svetski čovek kakav je i bio. U stvari je postao svestan da se Rut Berlou namerila da se uda za njega i on se svečano zakleo da ga ništa neće naterati da se oženi sa Rut Berlou. Ali, bio je u škripcu.

Sada, kada se dozvao pameti  jasno je video sa kakvom vrstom žene ima posla i bio je svestan da ako bi je zamolio da ga oslobodi da bi ona (na svoj optužujući način) podigla svoja ranjena osećanja na neumereni stepen. Pored toga, uvek je za muškarca teško da odbaci ženu jer su ljudi  skloni da misle da se loše poneo.

Rodžer je imao sopstveni način. On nije ni rečju ni gestom dao do znanja da su se njegova osećanja prema Rut Berlou promenila. Ostao je pažljiv prema svim njenim željama. Izvodio ju je na večere u restorane, išli su zajedno na igre, slao joj je cveće, bio je saosećajan i šarmantan. Odlučili su da će se venčati čim nađu odgovarajuću kuću jer je on živeo u samačkom stanu, a ona u nameštenom apartmanu. I krenuli su da traže poželjnu rezidenciju. Agencije su slale Rodžeru prodajne liste da razgleda i on je vodio Rut da vidi mnoge kuće. Bilo je veoma teško da se nađe nešto zadovoljavajuće. Rodžer se obratio na više agencija. Posećivali su kuće jednu za drugom. Temeljno su ih pregledali od podruma do tavana. Nekad su bile prevelike, nekad premale, ponekad su bile predaleko od centra događaja, nekad preblizu, ponekad su bile preskupe, a nekad ih je tebalo previše popravljati, nekad su bile zagušljive, a nekad previše izložene promaji, nekad su bile previše mračne, a druge turobne. Rodžer je uvek nalazio razlog zašto kuća nije podesna. Naravno da ga je bilo teško zadovoljiti, nije mogao da podnese da traži od svoje drage Rut da živi u kući koja nije savršena i savršenu kuću je hteo da nađe. Traženje kuće je zamoran i dosadan posao i Rut je počela da biva mrzovoljna. Rodžer ju je molio da bude strpljiva; negde mora da postoji baš takva kuća kakvu su želeli i treba im samo malo istrajnosti i oni će je naći. Pregledali su stotine kuća, popeli se uz hiljade stepenica, ispitali bezbroj kuhinja. Rut je bila iscrpljena i ne jedanput iznervirana.

„Ako uskoro ne nađeš kuću moraću da razmotrim svoj položaj. Jer ako nastaviš ovako nećemo se venčati godinama.“

„Nemoj tako da govoriš,“ odgovorio je, preklinjem te da imaš strpljenja. Upravo sam dobio sasvim novu listu od agencija za koje sam upravo saznao. Ima najmanje šezdeset kuća na njima.“

Ponovo su se dali u potragu. Obišli su još i još kuća. Dve godine su tražili kuću. Rut je postala tiha i podrugljiva, njene patetične lepe oči  su poprimile izraz koji je bio gotovo zlovoljan. Postoje granice ljudske izdržljivosti. Gospođa Berlou je imala strpljenje kao anđeo, ali se na kraju pobunila.

„Hoćeš li ti da se sa mnom oženiš ili nećeš?“ upitala ga je.

U njenom glasu je bilo neuobičajene oporosti, ali ona nije uticala na blagost u odgovoru.

„Naravno da hoću. Venčaćemo se onog časa kad nađemo kuću. Usput budi rečeno, baš sam čuo za nešto što bi nam moglo odgovarati“

„Ne osećam se dovoljno dobro da gledam više ni jednu kuću.“

„Sirota draga. Bojim se da izgledaš prilično umorno“.

Rut Berlou je legla u krevet i nije viđala Rodžera, a on je morao da se zadovolji time što bi je posetio da se raspita kako je, ili bi joj poslao cveće. Kao uvek, pažljiv i galantan. Svakog dana joj je pisao i govorio joj da je čuo za još jednu kuću za njih, koju bi trebalo da pogledaju. Prošlo je nedelju dana, pa mu je stiglo  pismo u kome piše:

„Rodžere, ne mislim da me zaista voliš. Našla sam nekoga ko je nestrpljiv da se brine o meni i danas ću se udati za njega. Rut.“

Odgovori je odmah, pismo je poslao po posebnom dostavljaču:

„Rut, tvoje vesti su me uništile. Nikada se neću oporaviti, ali, naravno, tvoja sreća za mene mora biti najvažnija. Šaljem ti na uvid sedam oglasa, stigli su mi jutarnjom poštom i siguran sam da ćeš među njima naći kuću koja ti odgovara.  Rodžer.“

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *