Marija Ratković (Šabac 1982 – Šabac) dobila je nagradu “Laza K. Lazarević” Kulturnog centra Šabac za neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku za 2020. Posle studija arhitekture, završila je doktorske studije iz teorije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Piše za novine, pozorište, film i televiziju. Njen prvi film Punta Cana nagrađen je zlatnim priznanjem International Independent Film Award. Dobitnica je nekoliko nagrada za borbu protiv diskriminacije/društveni aktivizam. Foto: Aleksandar Ramadanović.
Ponekad se pitam, da li je Nina bila prva osoba u koju sam se zaljubila? Do tada sam već bila zaljubljena u Stefana, Miroslava, Sašu, Andriju, Dobricu iz škole, ipak sam bila već šesti. Ne mogu da kažem da je Nina prva, ali nekako i jeste. Čini mi se da sam se jedino u nju zaljubila jer je jedino Nina bila magična. Kao anđeo u zavesi, u isto vreme tako nešto izuzetno i tako blisko i obično.
Kad se zaljubiš i ne znaš da se zaljubiš dok se ne dese strašne stvari. Meni se sve to desilo odmah. To leto na moru. Ne znam koje godine. Lažem, znam, istetovirala bih taj broj sada na ruci. Bila je tačno dvehiljadeprva godina kada sam imala dvanaest i upoznala Ninu Dedijer. Kao škola, tako sam zapamtila. Pisali smo imena u pesku iza pošte u donjem selu.
Sedele smo na plaži satima. U prvo vreme ja se nisam kupala zbog glupe posekotine na nozi, a ona je izbegavala sunce zbog opekotina. Njena koža je ona vrsta bele kože koja se na suncu transformiše u zagasito braon, boju starog zlata. Moja koža se pretvarala u boju kakao testa za kolače. Verovatno najtamnija boja koju beli ljudi mogu postići. Na prvi pogled toliko toga nas je razdvajalo. Ona je bila plava, ja crna. Ona je bila tako nežna, ja sam bila prosta, ili ako ne baš prosta, onda svakako ne tako aristokratskog držanja. Mada, te površne spoljašnje razlike, koje su me u prvo vreme potpuno opsedale, zapravo su se pretvorile u neverovatno kratko, ali nerazdvojno prijateljstvo, neki potpuno harmonični sklad.
Zato što je tako izuzetna, bila sam ubeđena da ona nikad neće biti moja drugarica. Ali sam se prevarila. Izgleda da je ona isto imala neke odvratne drugarice kao ja, tamo u Zagrebu ili Frankfurtu, ili odakle je već dolazila. Ovamo u selu, bilo je isto puno dece, ali oni su bili ružni, oni su bili nemirni okretni i prosti, nisu bili predivni kao ona, i naravno da se nikad ne bi družila sa njima. I ja sam u odnosu na nju delovala kao ulični pas.
Sve u vezi sa Ninom me je uzbuđivalo – od načina na koji govori, zagrebački sa blago primetnim nemačkim akcentom do gestikulacije koja je uvek bila odmerena i dostojanstvena. Sa druge strane, bila sam ubeđena da previše mlatim ionako predugačkim rukama. Bila sam prosto mršava, Nina je bila atletski građena. Ona je imala široka ramena i uske kukove, a njene butine su bile ravne i skladno su se slivale u dobro razvijene listove. Moje noge su bile tanke a kolena izražena, dok listove skoro da i nisam imala. U to vreme, sopstvena stopala i šake su mi se činile ogromnim, dok je sitno lice provirivalo iz uvek zamršene kose, koja nikada, ali nikada nije posvetlela na suncu. Ako sam ja bila senka, ona je bila svetlo.
Ona je bila moja potpuna suprotnost i pogrešno je bi bilo reći da sam želela da budem kao ona. Ona za mene nije bila devojčica, jer nije bila slična meni. Ona je bila nešto drugo. A šta je to drugo, to nisam znala.
Što sam mislila da je anđeo, raspalo se već prvog dana kada me je pogledom ubedila da pobegnemo od roditelja.
– Možemo li Marija i ja na sladoled? – pitala je s predumišljajem, jer je dobro znala da naše očeve mrzi da idu oko kilometer i po do jedine poslastičarnice na ostrvu. Majke su odavno bile zauzete razgovorima.
-Da idete po suncu? – dobacio je moj otac strogo, ali Ninin ćale je bio gotovo neprijatno oduševljen idejom da se izgubimo na kratko, tutnuvši nam odmah po novčanicu u ruke.
Put nisam znala, išla sam za njom. Kao kozica je grabila gore i gore po peščanim obroncima, krčeći put kroz trsku i kupine. Nisam verovala da je ovo gospodsko dete tako spretno u divljem rastinju. Kada smo konačno izbile skoro do vrha ostrva, okrenula se ka meni bez ijedne ogrebotine, podjednako pribrana i divna kao kada smo krenule i izdeklamovala mi naizust svoj plan.
-Slušaj, mi nećemo sada ić na sladoled. Idemo na groblje da pušimo, a onda idemo u Ambis. Sve ću ti pokazati. Jedva sam čekala da dođeš.
-Ali mi se i ne poznajemo.
-Kad sam te videla kak lažeš, znala sam da nećeš izdati.
-Kako to misliš, da lažem? – presekla sam se.
-U sobi. Nije bilo nikakvoga pauka. Slagala si. Znam vidjeti kad netko laže.
Spustila sam glavu, na trenutak spremna da joj kažem sve. A onda sam je pogledala zajapurena i odlučno slagala:
-Soba je odvratna. Nisam mogla da podnesem da ležim na krevetu. Tamo kao da je neko umro. – Ona me je gledala razrogačenim očima
-Kako si znala? Moja baka je umrla. Kad nisi tu, tamo ja moram spavati. Mrzim je. Ti si vještica. a onda je počela da se smeje, iako sam očekivala da će zaplakati. Povukla me je za ruku i rekla da nećemo pušiti, jer idemo pravo u Ambis.
Ambis je nešto najstrašnije što sam do tada videla. Spustile smo se uskom stazom nizbrdo držeći se za ruke, nisam ni gledala okolo. A onda je puklo predamnom: gotovo potpuno ravne stene i jedna litica visoka sigurno pet metara sa jedne i duplo više sa druge strane. Kao vanzemaljski brod delimično nasukan na kopno. Skoro na silu me je odvukla do ivice i rekla oduševljeno:
-A sada – skok! – na šta sam se ja instinktivno povukla unazad. Trudila sam se da ne vidi da su se moja kolena tresla, pa sam čučnula da vezujem pertlu koja se nije ni odvezala.
-Glupo je. – Odvratila sam ne podižući pogled.
-Kak želiš, sama ću – i počela je da se skida tu predamnom, pripremajući se za skok. Sva sreća te smo bile na nižem kraju Ambisa.
Bilo je sigurno podne, i od vrućine mi se već vrtelo u glavi, ali Nina je bila stvarna. Skinula je belu majicu ispod koje nije ni imala kupaći kostim, a zatim se sagla da skine teksas šorc, odbacivši japanke negde usput. Ostala je u koralno crvenim gaćicama, koje su kao praćka odletele i ja sam nehotice pogledala za njima. Stajala je gola, spremna da skoči dok su joj se kao persijskom hrtu u trku poznavala sva rebra. Nisam videla ni jednog čoveka ni životinju lepu kao što je ona bila tad. Da budem iskrena, ni nju nisam videla kako treba, jer mi je sunce sijalo preko trepavica pravo u oči. Stavila sam ruku nad obrve, da se zaklonim od sunca.
-Si sigurna? – Pitala me je poslednji put, ja sam klimnula glavom u znak da neću i ona je u dva koraka bila u vazduhu. Ostala sam u šoku.
Skupila sam snagu da se pridignem i dođem do ivice, očekujući da je prosto nestala. Ona se iz vode smejala i mahala.
-Ne budi curica! – Jedva sam je čula od vetra. U meni se tad slomilo sve. Patike su mi se potparavale, kosa mi je bila usijana od sunca, a kratka crvena suknja se zalepila. Počela sam da se skidam kao da trgam kožu sa sebe. I stala sam tako gola na ivicu, pokušavajući da ignorišem neverovatni strah koji sam osećala, a koji je činio da mi se kolena sudaraju. Ali Nina to nije mogla da vidi. Ili sam bar ja mislila da ne može.
-Dolazim! – Rekla sam kao da to nije ništa, kao da sam jedna od onih veselih i neustrašivih devojčica kakve žive u svetu u kom živi Nina. I jednostavno sam krenula u prazno bez jasne ideje šta će sa mnom biti.
Čim sam zakoračila, shvatila sam da je to greška. Ne znam koliko se dugo pada sa visine od pet metara, jer život svakako nije uspeo da mi prođe pred očima, ali izgubila sam ravnotežu, okrenula se jednom kao morska zvezda u vazduhu i sa potpuno izbezumljenom facom upala u vodu, desetak metara dalje od Nine. Dok sam se borila za vazduh, i pokušavala da izbacim iz pluća vodu koju sam udahnula kada sam širom otvorenih usta upala u more, ona se stvorila pored mene.
-Znala sam! – Pobedonosno je izjavila, dok sam ja mislila kako je nemoguće da je u pravu, jer samo minut pre ovog užasnog skoka, bila sam sigurna da neću. Bilo mi je mučno i odvratno što je bila u pravu. A onda me je dodirnula po desnom obrazu, koji je brideo kao da me je ošamarila, i nastavila
-Mi smo iste, vidjećeš! – Onda sam utrnula i više se ne sećam ničega tog dana. Ne sećam se kako smo izašle na obalu, da li smo tu ostale sat ili sedam sati, ne sećam se da li su nas tražili ili smo se vratile. Sećam se samo da sam tog dana verovala da smo iste. Potpuno sam bila opijena idejom da sam ja nešto isto kao ona, pa makar to bilo nešto jako glupo kao čučanje u prašini, laganje roditelja, sakrivanje ispod kreveta ili seckanje kose u kupatilu. Mislila sam da je to to, jedna jedina osoba, koja me je videla golu. Ona je ja i ja sam ona, mi smo iste i mi smo carice. Ostali su ostali.
Danas kad mislim o tome, ja ne znam da li sam bila zaljubljena u nju. Jer ako sam bila zaljubljena u nju, onda sasvim sigurno nikad nisam bila zaljubljena ni u kog drugog. Taj osećaj u desnom obrazu, u tom Ambisu u kom smo mogle umreti zajedno, jednostavno nikada više nisam osetila. Ali možda to nije zaljubljenost, možda je to samo osećaj života, osećaj da je život prolazan, da možeš umreti tu sad na moru, i da ćeš nekad kasnije umreti bez obzira na to da li si tada skočio. Ali da možeš da izabereš. I ja sam izabrala da skočim. Možda smo samo u tome bile iste. Što smo skočile, i rizikovale svoje male nezapočete živote, da bismo bile zajedno. Možda do tad i nismo bile iste, ali tad smo postale.
Naše prijateljstvo trajalo je sigurno četiri godine. Uglavnom smo se viđale na letovanjima. Između toga dopisivale smo se gotovo svakodnevno. Ona je na neki način bila jedina prijateljica koju sam imala i koja je znala sve o meni. Pisale smo jedna drugoj o školi, nekada smo pisale na engleskom, da vežbamo, uglavnom, danas teško mogu da se setim bilo čega važnog iz naših pisama, ali iz tog perioda i inače ne pamtim puno stvari. U školi sam bila povučena i ljubomorno sam čuvala naše prijateljstvo od svih drugih sa kojima sam imala samo prazne i površne odnose. Nekada bih joj slala pesme koje sam volela, nekada sitne poklone. Sećam se da je ona meni jednom za rođendan poslala narukvicu i da sam je nosila ponosno kao verenički prsten. To je bila neka končana narukvica u roze i zelenoj boji.
Jednom me je naterala da ostanemo i gledamo zalazak sunca na zlatnim stenama kod Ambisa, iako je dolazak do tamo bio prekomplikovan da bismo se vratili po noći. I ja sam pristala. Dok se sunce utapalo u moru, na najlepšoj strani ostrva, gde kad je vedro može da se vidi Italija, nisam mogla a da ne osećam glad. Nina je gledala sunce i kao da nije videla ništa drugo. Sunce i Nina. Kao prvi put kad sam je videla ošamućena, belu kao anđela. Tada mi se javila sumnja.
Šta ako ipak nismo isto? Šta ako ona može samo tako, da postoji, a ja stalno tražim nešto čega bih se plašila. Meni je muka, tresu mi se noge, spava mi se, ispuštam stvari, lažem, plašim se, onda opet lažem, baš mi je bilo odvratno što ne mogu samo tako da postojim i radujem se suncu. Ili da se jednostavno skinem i skočim. Što ja moram da mislim o ježevima, o smrti, o gladi i gde ćemo da spavamo i zašto je samo meni hladno kad zađe sunce? Jedno je bilo sigurno, Nina ne zna da ja nisam kao ona. Tako da sam nastavila da ćutim iako me je izjedalo to što nisam znala kako da se vratimo kući kad konačno ova predstava sa zalaskom sunca bude gotova. Sunce je čak počelo da me nervira. Nina se utom pomeri i pozva me da sednem bliže.
-Sedi tu, sad, kad sunce zađe biće hladno.
-Znam rekla sam – i stavila ruku na njeno koleno – Volim te.
-Zašto me voliš?
-Jer je i tebi hladno.
-Jeste hladno, svima je hladno, ne voliš valjda sve. – Stresla se na tu rečenicu.
– Hoćemo kući?
-Nećemo ovde ostati! Počeće da nas traže. Idemo!
Sama sam sebi bila odvratna. Nina je zaista bila prečista duša. Ona me nikad ne bi ostavila u mraku. Ne znam kako sam to mogla da pomislim. Jako sam se ujela za usnu.
Išla sam za njom po mraku kao duh. Od prvog puta, Nina je uvek nosila nešto belo, nešto sjajno, nešto što je vrlo korisno kad se ide po mraku, dok sam ja večito birala tamne i neprobojne komade koji odbijaju svetlost. Ili se utapaju u mrak, kako god. Hodala sam preko kamenja i trske, krivila sam noge, zadobijala modrice i ogrebotine svaki put kada sam je sledila. I istovremeno nisam videla da sam i ja njoj potrebna, jer sam imala utisak da me uopšte i ne vidi. Ali činjenica jeste, da ona sve ove ludosti, od prvog skoka u Ambis, preko zalazaka sunca na najudaljenijim plažama, do veranja po ostrvu i plivanja od obale nikad nije radila bez mene. Bila je prva, tačno za onoliko vremena koliko je meni trebalo da se predomislim i pođem za njom. To mi se ukazalo tek godinama kasnije, a tada na ostrvu, bila sam užasno nesrećna što je nikad nisam odvela negde ili iznenadila. Samo sam je pratila, a u tome nisam videla nikakvu sreću. Jedina sreća je bila u tome da sam pored nje. Da mogu ono što i ona. A Nina nije videla ništa od toga. Za nju, mi smo bile iste.
-Ponekad sam uverena da možeš da čitaš misli. Samo dođeš i kažeš nešto o čemu ja razmišljam – rekla mi je iznenada dok smo koračale.
-Kao malopre za kući.
-Mene nervira što mislim o tome.
-Mislim i ja.
-Zašto onda ništa ne kažeš? – pitala sam je gotovo očajnički.
-Zato što je lepše ovako. Osim toga… Verujem ti.
Deo mene je poželeo da vrisne “Zašto onda ja ne mogu da verujem” a deo je išao za njom kao duh. Ona se nikad ne bi osvrnula da vidi da li sam tu. Jer ona veruje. Toliko me je nervirala ta činjenica, imala sam utisak kao da me uzima zdravo za gotovo. Neka mala verna Makica ide i lomi se iza, ti samo idi napred, ne okreći se. Poželela sam da padnem i strmeknem se u neku provaliju, samo da je izneverim, samo da ne bude tako prokleto sigurna u to da sam ja uvek iza. A ona je sa osmehom grabila napred, nesputana sumnjom, strahom, nepoverenjem… To sve crno, to sam bila ja.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica