Spomen – zbirka Pavla Beljanskog obeležila je šest decenija od smrti darodavca/ diplomate/kolekcionara čije ime nosi ovaj legat. Kustoskinje su Milana Kvas i Angelina Rodić. Dokumentarna izložba „Slike su moj život“ otvorena je 5.avgusta i trajaće do 14. septembra 2025. Foto: korzoportal
Darodavac Pavle Beljanski svoju zbirku umetničkih dela 20. veka poklonio je srpskom narodu posebnim Ugovorom o poklonu sa Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom 1957. godine. Njegova kolekcija se nalazi od 1961. u Novom Sadu u namenski projektovanoj zgradi arhitekte Iva Kurtovića. Taj Ugovor je ključna tačka na izložbi Slike su moj život za korzoportal kaže kustoskinja Milana Kvas – „Ono što je četrdeset godina sakupljao, Beljanski je izuzetno pazio i stoga je lično napisao tekst Ugovora o poklonu. Stoga smo ga akcentovali na izložbi, jer je na toj osnovi ovaj legat neizmenjen, neokrnjen nastavio da živi. Ovo je jedan od najočuvanijih legata ne samo kod nas nego i u Evropi.“
Milana Kvas o koncepciji izložbe Slike su moj život – “Govor iz prvog lica omogućen je uvidom u štampu pogotovo kada je Zbrirka otvorena, imamo njegove intervjue u kojima izlaže pogled na umetnost, Zbirku, umetnike i slike, na osnovu snimka iz 1961. godine vidimo i čujemo Beljanskog kako govori, kako izgleda, tako da je ovo njegova svojevrsna autobiografija.“
Drugi segment je “govor” posetilaca koji smo najviše bazirali na prvoj knjizi utisaka Spomen – zbirke koja je izložena, a saradnjom sa Zavičajnom zbirkom Gradske biblioteke u Novom Sadu skenirali smo je i posetioci mogu čitati na tač skrinu utiske i čestitke Beljanskom na otvaranju Zbirke u kojoj je izložena njegova kolekcija koju je godinama stvarao. Na osnovu već viđenog i onoga što publika nije imala prilike da vidi, pokušali smo da zaokružimo priču o značaju slika za Beljanskog. Zbog toga je naziv izložbe Slike su moj život.”
Na izložbi Slike su moj život izložene su samo dve slike – jedna je “Portret Pavla Beljanskog” Zore Petrović iz 1943, druga je “Bačka” Milana Konjovića koja je nastala na vest o smrti Beljanskog 14. jula 1965. godine za samo nekoliko dana, uz reči “Slava Pavlu Beljanskom”. Milana Kvas dopunjuje “da je sam naziv slike simoboličan, jer je Beljanski poreklom iz Bačke. Njegovi preci su generacijma bili sveštenici u Gospođincima, tamo je podigao porodičnu grobnicu u kojoj je i sahranjen”.
Milan Konjović, “Bačka”, 1965.
Pavla Beljanskog i Milana Konjovića vezivalo je mnogo toga, moglo bi se reći da su bili prijatelji. Tako je kolekcija Beljanskog prvi put prikazana 1945. zahvaljujući Konjoviću kada je izložena u Gradskom muzeju Sombor i Gradskoj bibloteci čiji je upravnik bio Konjović.
Izložba Slike su moj život je svakako prilika za nova istraživanja mladih istoričara umetnosti “da kroz stalnu postavku i izložbenog dokumentarnog materijala dobiju inspiraciju za širi društveni kontekst nastanka zbirke, a mogu da se zapitaju šta je danas sa kolekcionarima slika, da li danas osmišljavaju svoju kolekciju formirajući je pre svega na vrednosnim kriterijumima kako je činio Pavle Beljanski i što je još važnije, da li žele da je poklone na korist narodu”, zaključuje Milana Kvas.
Milan Isaković uz “Portret Pavla Beljanskog”, Zora Petrović, 1943.
Na otvaranju izložbe bio je Milan Isaković, unuk Pavla Beljanskog, koji je rekao – “Za mene je emotivan momenat samo kada se podsetim koliko je Beljanski voleo slikarstvo i u svakom času sastavljao i menjao svoju kolekciju da bi bila ovakva kakva je danas.”
Dizajnerka izložbe Slike su moj život Dragana Vilotić uspela je da galerijskom prostoru uz muzejske artefakte, odnosno printovima novinskih članaka i fotografija, udahne epohu šezdesetih godina 20. veka, istakavši dragocenu ulogu kolekcionara/darodavca Pavla Beljanskog.