Ne znamo sastav onoga što jedemo, zašto su skupi prehrambeni prozvodi, meso, šta je u hlebu… Sve znamo o Putinu ili masonima, ali šta je u pašteti koju razmazujemo na hleb deci za doručak, ili nedajbože u viršli – jok. Korzo Dvogled i Tibor Jona.
Kad pomislimo šta sve ima u hrani koju jedemo!
Nedavno su se pojavile (još) dve vesti koje su nas navele da se zapitamo – znamo li šta jedemo i ko nas kao potrošače štiti? Ali ne na papiru, u Službenom glasniku, nego zbilja, na terenu. Naime, verujete li vi da je u čajnoj kobasici meso koje bi tu trebalo biti ili ko drugo, jeftinije? Kako nastaje mleko koje kupujemo u prodavnicama? Ko bi trebalo da nas razuveri ili potvrdi da smo u pravu kada sumnjamo u kvalitet hrane koju kupujemo/jedemo?
Prva vest stiže sa subotičkog buvljaka odakle saznajemo da je u Mađarskoj hrana značajno jeftinija nego u Srbiji, te da veliki broj građana pazarom u Segedinu špara značajnu količinu novca. Tamo kupljena hrana često se i preprodaje na buvljaku, daleko od rashladnih vitrina ili drugih preduslova za bezbednost hrane.
Druga vest se nedavno pojavila na društvenim mrežama kao video snimak koji pokazuje alarmantne slike, navodno, iz pogona u kojima nastaju suhomesnati proizvodi jednog domaćeg proizvođača. Proizvođač, istine radi, tvrdi da snimak nije nastao u delu za proizvodnju već u delu za odlaganje otpada. Bilo kako bilo, cene pojedinih mesnih prerađevina toliko su niske da se čovek pita šta se sve u trpa kad je tako niska cena moguća.
I treća vest s početka godine.Tada je objavljeno da domaći proizvođači više neće moći da uvoze meso najlošijeg kvaliteta i koriste ga u proizvodnji! Nije tajna da se ovakvo meso uvozi u stotinama tona i prerađuje u za našu hranu. Možda nam od ovakvog mesa neće pozliti, ali – imamo li pravo da znamo šta jedemo ili baš sve kod nas mora biti u sferi kockanja?
Kad smo već u temi, prisetimo se, kao četvrte vesti, kontroverze od pre koju godinu koja je nastavak prethodne, treće priče. Tada su se mediji bavili pitanjem zašto jedan domaći proizvođač reklamira svoje suhomesnate proizvode kao da su sa izvesne planine, kada meso nabavlja mahom sa drugih kontinentata.
Ove nedelje pročitali smo i petu vest da je u najluksuznijem zimovalištu Srbije, na Kopaoniku, pronađeno sedam kilograma sira isteklog roka trajanja i izvesna količina mesa sumnjivog porekla. Treba li da verujemo da su to jedinih sedam neispravnih kilograma sira u Srbiji? Na kraju krajeva, ako Kopaonik nije bezbedan ni za bogate koji mogu da priušte odlazak tamo, čemu da se nada sirotinja sa buvljaka?
A sećate li se i skandala sa lešinama ukvarene piletine koje su kradene sa smetlišta i preprodavane na pijacama u Srbiji? Ili skorašnjeg trovanja sušenim mesom divlje svinje? Ili onog crvljivog mesa što ga je jedna građanka kupila u mega/giga trgovačkom lanacu? Ili onda kad je silan svet pomro od rakije Zozovače? Ili kad su se deca otrovala hranom u vrtiću? A hleb koji leči dijabetes i uopšte, kako vam se čini hleb koji svakodnevno kupujte? Primerima nema kraja! Sakupite sve na gomilu i dobićete sliku apsolutnog haosa koji vlada na tržištu hrane u Srbiji, haosa koji niko, što je najtužnije, izgleda nema nameru da rasčisti. Ne znamo šta jedemo, zašto je to toliko skupo, niti kakvog je kvaliteta. Sve znamo o Putinu ili masonima, ali šta je u pašteti razamazujemo – jok.
To neće biti tema predizborne kampanje, čuće se tek po koja reč u elektronskim medijima, inspekcije i ministarstva će se kleti da rade svoj posao u skladu sa materijalnim mogućnostima koje su jedva ako li… i tolika. I to je to. A mi ćemo na stolu imati hranu sumnjivog porekla, kobasice koje to nisu, vodene šunke, viršle od bogtepitačega, mleko obrano po ko zna koji put i sl.
Ne znam da li ste primetili da se od nedavno sir feta domaćih proizvođača više ne zovu feta. To je zbog toga što u Evropi postoje pravila o tome šta se sme zvati fetom, a šta ne. Vrlo jednostavno, kada kupite fetu vi ste sigurni da ste kupili sir od ovčijeg mleka napravljen u Grčkoj. Tačka!!!
Zašto Srbija ima tako nisko mišljenje o svojim građanima i nema potrebu da ih zaštiti pravilima koja propisuju šta se sme zvati sirom, a šta bi moralo biti označeno kao proizvod nalik siru, šta je kobasica, a šta mesna prerađevina od mehanički odstranjenog mesa lešina nalik na kobasicu? Zašto građani imaju tako nisko mišljenje o sebi i ne zahtevaju da ova pitanja budu pitanja kojima se bavi društvo? Zoran Đinđić je u jednom bio u pravu. Ako ne možemo da pobedimo svetsku zaveru protiv nas, da izađemo na kraj sa svetskim ekonomskim krizama, zašto ne možemo da popravimo sat ispred opštine ili uvedemo pravila da se proizvodi, barem kada je hrana u pitanju, moraju nazivati pravim imenom? Zar to ne bi i omogućilo onima koji zaista prave kobasicu, sir ili sok da to i naplate? Na kraju krajeva, možda je sve ovo izmišljotina, možda jedemo najkvalitetniju hranu na svetu? Možda nas samo treba razuveriti? Da li je moguće uspostaviti sistem koji će informisanjem sprečiti šarlatane da šire dezinformacije?
Da li je zaista nemoguće voleti svoju zemlju pa uvesti takve deklaracije na kojima će pisati kvalitet sastojaka po unapred utvrđenim merilima? Kakva je uloga udruženja potrošača u ovom procesu i šta im je sve potrebno da bi se efikasno borili protiv nesavesnih proizvođača hrane? Ko im to brani? Da li je sadašnja kontrola proizvodnje adekvatna trenutku? Da li je sistem inspekcijske kontrole podložan korupciji, već korumpiran i u kojoj meri? Kao zemlja koja se kune u kvalitet hrane, kako to da se taj kvalitet čuva tek tako ovlaš? Ili ukratko, kada ćemo moći da znamo šta jedemo i kojeg je naša hrana porekla? Pitanje je koje prevazilazi gurmanluk i dotiče se najpre zdravlja, ali i samopoštovanja, a potom i brige za one oko nas. Ne samo naše porodice, već i onih siromašnijih koji nisu u stanju da biraju šta će jesti, a koji zbog toga ne smeju jesti hranu koja narušava zdravlje.
Film Soylent Green sa Čarltonom Hestonom vodi nas u post apokaliptični svet i kojem sirotinja jede neku vrstu krekera koji se, kako se ispostavlja, prave od ljudi. Da li Srbija mora biti na nivou filmske distopije iz holivudskog filma ili ipak zaslužujemo da znamo barem šta je to što jedemo? Ako već ne znamo te komplikovane stvari na primer zašto je pao helihopter…
PROČITAJTE I: balkon-bez-olimpijskih-matematicara, bilbord-teror, srbija-ne-pusi-u-2016