Viktorija Aladžić decenijama istražuje arhitekturu 19. veka u Subotici, posebno secesiju koja ovde  ima najreprezentativnija arhitektonska ostvarenja. Aktivna je u građanskoj inicijativi Nasmeši se Subotici čijim zalaganjem je ovaj grad, jedan među 22, postao deo evropske mreže gradova secesije. Oštra je kritičarka ad hok promena urbanističkih planova u korist investitora.Vanredna je profesorka na subotičkom Građevinskom fakultetu Univeziteta u Novom Sadu. Korzoportal prenosi njen tekst koji je objavljen u Kulturnom dodatku Politike 5. juna 2021. Foto: V. Aladžić.

Gradska kuća u Subotici u stilu secesije, građena od 1908. do 1912.

Uređenje gradova u 19. veku koje je iznudilo naseljavanje u procesu industrijalizacije bilo je motivisano estetskim jednako kao društvenim i sanitarnim motivima. Raščišćavanje slamova, probijanje širokih bulevara, obezbeđivanje vodovoda i kanalizacije te gradnja privatnih i javnih građevina nacionalnog, dinastičkog i kulturnog značaja stvorila je urbane sredine kao svojevrsna umetnička dela. Prestonice Evrope dobile su svoj monumentalni izraz a iz njega stajali su čvrsti moralni stavovi, koji su najčešće u stvarnom životu bili zaboravljeni ali su kao manifest bili ispisani u umetničkim kreacijama monumentalnih objekata, kao i urbanih kompleksa. Umetničko delo na kraju ne svedoči o moralu njegovog stvaraoca već o ideji šta bi taj moral trebalo da bude i šta je ono čemu bi trebalo da težimo.

Urbanistički kompleksi kao bulevari evropskih metropola postali su fokus građanskog, nacionalnog i ponekad carskog ponosa. Subotica, kao i mnogi drugi manji gradovi, razvijala se prema direktivama iz prestonica: prvo po direktivama iz Beča od strane administracije carice Marije Terezije, a kasnije pod uticajem administracije iz Budimpešte. Pored toga postojala je i snažna želja i posvećenost lokalnog stanovništva da se stvori sopstveni karakter, da se izgradi sopstveni moralni izraz, da se naselje koje je nastalo spontanim naseljavanjem Srba, Bunjevaca, Mađara, Jevreja i Nemaca pretvori u grad vredan ponosa. I ta, toliko puta kritikovana i omražena, troma ali dostižna habsburška administracija uspela je da stvori klimu međusobnog poštovanja i uvažavanja među građanima Subotice. Uspela je, pre svega, da neuke ljude nakon doseljavanja u 18. veku najpre nauči da se bave ravničarskom poljoprivredom. Zatim, da stvori snažnu građansku klasu koja je nakon uspostavljanja dvojne Austro-ugarske monarhije postigla da razvoj svog grada dovede do nivoa trećeg po veličini grada u Ugarskoj, grada koji je krajem 19. veka brojao više stanovnika od Beograda, Zagreba ili Bratislave. Taj nagli razvoj iznedrio je urbani kompleks centra Subotice, zaštićeni kompleks Ulice Braće Radić, kao i zaštićenu prostornu celinu banje Palić. Negde je danas prepoznata jedinstvena vrednost subotičkog urbanog jezgra. Ipak, pod pritiskom investitora i gradske uprave, koja budući razvoj Subotice prepoznaje samo u investitorkom urbanizmu, u 20. veku lagano se rascepkavaju nivoi zaštite. Zanemaruje se i otkida jedna po jedna građevina sa liste zaštićenih objekata i proglašava pogodnom za rušenje da bi se omogućila izgradnja višespratnih objekata što bliže samom centru grada. U široj zoni gradskog centra, pak, vrši se zamena prizemnih individualnih kuća višespratnim objektima pod parolom savremenog razvoja. No to nije oplemenjavanje (džentrifikacija) slamova u pravom smislu reči, ako slamove shvatimo kao arhitekturu nastalu od kartonskih kutija i raspoloživih materijala kako bi se stvorio kakvo takvo sklonište za najsiromašnije slojeve stanovnika.  Zone u kojima je planirano da se individualne prizemne kuće zamene objektima maksimalno dozvoljene spratnosti, zapravo su kvartovi mirnih ulica individualnih kuća sa velikim baštama. Ove kuće podlegle su procesu zastarevanja, ali zastarevanja koje je bilo posledica zakonskih ograničenja a ne siromaštva građana. Veliki delovi grada su još od urbanističkih planova šezdesetih godina prošlog veka bili planirani za rušenje kako bi se zamenili kolektivnim stanovanjem i ta tendencija naglašena je i u današnjim planovima. Vlasnici ovih kuća bili su zbog urbanističkih planova uskraćeni u mogućnostima rehabilitacije ili rekonstrukcije na svojim parcelama. Ovim postupkom veliki delovi grada su počeli da odumiru čekajući decenijama na izgradnju objekata kolektivnog stanovanja.

Izgradnja objekata velike spratnosti u kvartovima sa prizemnim kućama u Subotici

Ono što se ne vidi u proturanju planova rušenja i potpune zamene postojećih kvartova novim jeste da su ovi delovi grada, vrlo malim urbanističkim intervencijama uređenja ulica i komunalne infrastrukture, mogli oplemenjavanjem postati elitne zone objekata niske spratnosti sa dovoljno zelenila koji ne odudaraju od karaktera Subotice. Ono što će grad dobiti zamenom ovih zona višespratnom izgradnjom biće saobraćajno i komunalno zagušeni kvartovi bez zelenila i slobodnih površina za njihove stanovnike i to će definitivno ruinirati šarm i identitet grada. Subotica će postati urbani haos.  

Rezultat razvoja koji se danas sprovodi više izgleda kao nanos bujice koja nosi sve pred sobom i gomila smeće: ostatke rasturenih kuća, polomljeno drveće i sve drugo što je usput pokupila na neočekivanim mestima, zajedno sa ruiniranim dušama stanovnika koji su imali svoje kuće na udaru podivljale reke. Takva je današnja arhitektura Subotice, sve je nabacano zbrda zdola, nema sagledavanja celine, nema uklapanja novog objekta pored postojećeg, nema poštovanja suseda, nema poštovanja urbane matrice i pravila građenja iz nekog ranijeg uređenijeg doba, nema poštovanja postojećeg zelenila, okruženja, prirode. Nema više ideje lepog i skladnog. Lepota i umerenost su proterani iz gradogradnje. Danas graditeljskoj mašineriji više nije važno da li je nešto lepo, umereno, skladno. Računa se samo visina objekata i površina kvadrata koji mogu da se naguraju na nekom mestu. Važan je samo nečiji profit. Mi nepobitno danas živimo u nemoralnoj kulturi smeća. Okružuje nas smeće novoizgrađenih objekata, smeće reklama i bilborda, smeće proizvoda kratkog trajanja potrošačke industrije, smeće na ulicama, u prirodi, smeće od televizijskih programa i društvenih medija, smeće u vodi, morima, rekama, hrani, vazduhu.

Dočim, u Subotici u 19. veku postojao je Odbor za ulepšavanje grada koji je pažljivo analizirao svaki projekat koji je bio podnet uz molbu za dobijanje građevinske dozvole. Projekti koji nisu odgovarali očekivanom i odgovarajućem nivou lepote i kvaliteta nisu mogli dobiti građevinsku dozvolu. Postojao je jasan koncept kako grad treba da izgleda i tog koncepta čvrsto su se držali svi. Pri tome izgrađeno je pored mnogobrojnih raskošnih palata i nekoliko veličanstvenih secesijkih objekata koji, danas sa sigurnošću možemo reći, prevazilaze značaj nivoa nacionalnog i predstavljaju deo svetske kulturne baštine kao što su sinagoga, gradska kuća, Rajhlova palata i kompleks objekata na Paliću. Ako mi danas ne umemo ostvariti urbane komplekse takve lepote i uređenosti kakve su mogli naši preci, naša je obaveza da po svaku cenu čuvamo ta malena ostrvca lepote i reda pred navalom rušilačkih efekata koruptivnog investitorskog urbanizma. Napokon, upravo je lepota umetničkih dela i lepota urbanih kompleksa ono što nas inspiriše da budemo bolji kao ljudi.

Naslov i oprema teksta korzoportal

PROČITAJTE I: intervju-viktorija-aladzic-razumevanje-grada/, sinagoga-u-subotici-obnovljena-bastina/, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl/, foto-esej-the-way-we-were-posveta-koju-sam-izgrebala/,prokuplje-visevekovna-proslost-zapisana-u-graditeljskom-nasledju/, ada-medica-sacuvano-beogradsko-rajsko-ostrvo/, trst-kafei-istorija-grada/

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *