Subotica je jedan od primera da adrese izuzetnih kulturnih događaja nisu samo u Beogradu ili Novom Sadu. Jedan od najviđenijih reditelja u regionu Andraš Urban uspeo je da koncipira san Pozorišta Kostolanji da Subotica ostvari međunarodni, regionalni festival savremenog pozorišta. Od 2009. to je Dezire central station festival koji u vremenu zidanja granica, ruši granice. Korzoportal na licu mesta.
Dezire central station festival ove godine ponudio je/doveo 14 predstava pozorišta iz Slovenije, Rumunije, Mađarske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i domaćih iz Novog Sada i Sombora. Ovogodišnji moto je Borderline što je psihijatrijski termin za osobe koje imaju problem identiteta, u umetničkom smislu to je svojevrni poziv na pobunu protiv crvene linije koje Neko postavlja mišljenju pojedinca.
Andraš Urban, direktor festivala
Direktor/reditelj Andraš Urban: Pokušavamo da napravimo festival na kojem će se predstaviti savremena pozorišta modernog, alternativnog ili eksperimentalnog karaktera u najboljem smislu reči, modernog u smislu doprinošenja nekom novom teatru. Dezire central station festival treba da bude evropska priča i kriterijum selekcije predstava je bilo ljudsko postojanje sa aspekta evropskog. To ne mora da znači da će se ovde pojaviti samo projekti iz Evrope, ali nama je bitno pronalažanje tog evropskog identiteta. Kod kreiranja programa ne pravimo razliku da li je u pitanju muzička predstava, dramska ili plesna, želimo da dovedemo kvalitetne izvođače u skladu sa budžetom koji nam je na raspolaganju.
Ime Andraš Urban dovoljno je cenjeno, pa mu se javljaju i oni sa preporukom koji bi želeli da učestvuju. Jednostavno je kad je osnova osmišljena. Zbog svega toga Dezire central station festival je drugačiji. Igor Burić, pozorišni kritičar: Razlikuje se najpre jer je i Subotica specifičan grad, nosi posebnu energiju multikulturalnog života. To nije fraza. Predstave se prevode na dva, tri jezika. Pored toga, ovde nema formalnosti, nema žirija, selektora, nema zvaničnika u onom sterilnom protokolarnom smislu. Ovde smo svi, govoreći žargonskim rečnikom – ekipa, zajedno smo ne samo u pozorištu nego i u momentima između predstava, u klubovima posle programa, tokom dana. Sem toga, stalno se traži karta više, pa i da se sedi na stepenicama ili klupi.
Korzoportal prenosi viđenje Subotičanina koji od 90-ih (ratnih) godina 20. godina ne živi u rodnom gradu, čiji je život/san – Pozorište. Karolj Rokai napisao je esej posle predstave “What is Europe?” koja je igrana na ovom festivalu.
Kruna Urban-Vegel poimanja pozorišta
Zadovoljan sam da sam imao priliku da vidim predstavu iako u Novom Sadu na Infantu, ne u Sarajevu gde je nastala. Ovo je okolnost samo geografskog značaja, jer treba znati da ona sigurno odiše drugim začinima, zvucima, naglascima i slikama na mestu nastanka. Bez obzira na ovu okolnost, u Novom Sadu sam video – biser Urbanovog teatra i šta više, ovo je najvredniji dragulj u kruni Urban-Vegel poimanja pozorišta! Zbog čega? Bez trunke okolišanja i kompromisa, momentalno, žestoko i silno utiče na duh i dušu, ali ni dugoročni uticaj na gledaoca nije od manjeg značaja. Predstava What is Europe? je sve što savremeno pozorište treba da poseduje. Ona otkriva i razbuktava skrivene misli, osećaje koje su univerzalne bez obzira na polnu, nacionalnu, versku ili političku pripadnost.
Da li nam je ta silno željena Evropa uopšte potrebna? Privlačne grudi Evrope ne zrače toplinom, ona nas doji toksičnim mlekom. Paralelno evro-skepsi naviru scene jugonostalgije u kojima budući gastarbajteri hrle ka Evropi, gde postaju glavna snaga zaprege koja vuče kola prosperiteta kontinenta. Postaju Evropljani koji bučno pevaju nemačku himnu dok u isto vreme sanjaju o bureku. Krv se, ipak, ne pretvara u vodu!
Jasno je da se autori What is Europe? živo sećaju tih godina, ali koncizno i konsekventno ne padaju u zamku bljutave i providne nostalgije. Na protiv, ponovo i gromoglasno postavljaju publici osnovna i sve do sada nerešena pitanja našeg nekadašnjeg bitisanja! Dame i gospodo, eto nam zadatka za nove analize! Ne, ne bismo trebalo da budemo reazočarani jer predstava ne nudi odgovor iz naslova Šta je Evropa? Možda i ne postoji pravi odgovor na to pitanje. I da indirektno odmah protivrečim sebi! Odgovor se verovatno krije u meni dragom baršunastom monologu „Volim te…” u kojem u perfektnom izvođenju akterka govori o Evropi, o ljubavi bez obzira da li je predmet ljubavi opak, pun grešaka i ogavnosti, i manjkavosti. Ljubav koja se ne može razjasniti i koja je u svima nama u nekim intimnim predelima duše. (Mislim na svoju bivšu domovinu u prošlim vremenima.)
Dakle, svako ima svoj odgovor, a katalzator izbijanja pravde na površinu svesti daje ova predstava – ali samo u slučaju da smo dovoljno hrabri da sami odgovorimo What is Europe?
Još nekoliko opažanja.Većini izvođača predstave ovo je prva prilika da rade na daskama koje život znače, ali svi suvereno vladaju zadatkom stvarajući kompaktnu grupu koja funkcioniše perfektno. Toliko dobro da bi im mogli zavideli i oni koji decenijama rade na pozornici. Andraš Urban je ovom prilikom više od reditelja – on je sveobuhvatni stvaralac teatra koji ima čarobnu moć da sa amaterima stvori predstavu koja je vrhunski profesionalno urađena. Kako sami akteri kažu – “Mi smo samo došli, sve ostalo uradio je Urban”.
Dezire central station festival završava se multimedijalnim projektom inspirisanim životom prvog subotičkog filmskog stvaraoca, Šandora Lifke – Lifkoptikum. Tako i dolikuje pravim gradovima, gradovima koji ne zaboravljaju, a takva je Subotica.
Već nestrpljivo, čeka se Dezire central station festival 2017, u Subotici, gradu na granici, bez granica.
Foto: Edvard Molnar
PROČITAJTE I: andras-urban-what-is-europe,viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, festival-evropskog-filma-palic, vikend-prica-porodicne-veze, ilidiko-erdei-cekajuci-ikeu