Korzoportal objavljuje deo iz novog romana Srđana V. Tešina (Mokrin, 1971) – “Moje” (Arhipelag, 2019). Tri odustanka od poezije ispunila su uzbudljivu i nesmirujuću priču ovog romana koji autor naziva autofikcijskim. Foto: „Tri boje cveta“, korzoportal
Moja majka Milica bila je pesnikinja. Iza nje je ostalo pregršt neobjavljenih pesama. Pisala je krišom čak i kad je prestala da piše. Objavljivala je poeziju, retko, doduše, u ondašnjoj književnoj periodici i dobijala nagrade; pisala je ljubavnu i socijalnu liriku, o čemu svedoči poema „Crvene grive“, naročito pesme „Vetar“, „Ječam“ i „Trag jeseni“, ali i druge koje su posthumno do mene stigle – ogrnute požutelom fasciklom iskrzanih krajeva – u više različitih varijanti. […]
Među daktilopisnim verzijama poeme o konjima „Crvene grive“ moje majke nalazili su se i listovi indigo papira s prepoznatljivim logotipom hemijske industrije Karbon iz Zagreba. Ona ih je koristila kada je, u više primeraka i u više varijanti, na pelir papiru prekucavala svoju – čini mi se ipak ne u potpunosti i konačno uobličenu – nesuđenu i neviđenu zbirku pesama. Koliko znam, ona u to vreme nije posedovala vlastitu pisaću mašinu. O tome nisam ranije razmišljao: gde je mogla i od koga to, u kasno leto 1963. godine i nakon završetka školovanja, u siromašnom Mokrinu da pronađe i pozajmi slobodnu mašinu za pisanje? Kako god, kada sam spojio njenu nasilno razdvojenu literarnu zaostavštinu – onu koju su činile prastare sveske i notesi, kao i poema o konjima i poezija sela otkucana na pisaćoj mašini, sa onom rasutom i haotičnom, mahom rukopisnom građom pronađenom u njenom radnom stolu u Kombinatu – listove indigo papira sam izvadio iz fascikle, jer sam smatrao da im tu nije mesto. Kako sam na svojoj portabl pisaćoj mašini i sam prekucavao pesme, počeo sam, u nedostatku novca, malo-pomalo, da koristim taj prepotopski indigo iskrzanih ivica. Bio je izuzetnog kvaliteta i dobro me je služio. Tek nedavno sam postao svestan toga da sam svoje pesme pisao, u pravom smislu reči, preko pesama svoje majke! Indigo papir je zapamtio njene pesme o crvenim grivama, vetru, ječmu ili tragu jeseni. Čudnom igrom sudbine, moja poezija, koju sam pisao na Karaburmi, pomešala se s njenom. Rekao bih da sam se, na neki dublji ali svakako simbolički način, povezao s njenom pritajenom lirikom. Indigo papir tako je postao palimpsest koji krije moje zaboravljene stihove ispod kojih se kriju zaboravljeni stihovi moje majke. Nekom pravom pesniku bi sve ovo bilo dovoljno da napiše pesmu o tome kako je smrt umetnika zaista nemoguća.