Korzo Portal predstavljaće knjige u kojima se tretiraju fenomenologija grada/urbanizam/gradska kultura/subkultura. Prvi ciklus Knjiga posvećen je novosadskoj izdavačkoj kući Mediterran Publishing čija dva dela smo već preporučili vašoj pažnji. Treća je Smrt i život velikih američkih gradova Džejn Džejkobs. Odabrali smo deo Svrha trotoara: bezbednost.
Ulice u gradovima služe mnogo čemu drugom osim što obezbeđuju protok vozila, a gradski trotoari – delovi ulica namenjeni pešacima – služe mnogo čemu drugom osim što omogućavaju prolaz pešaka. Njihovo korišćenje je povezano sa saobraćajem, ali se ne može poistovetiti s njim, i oni su sami po sebi isto toliko bitni za pravilno funkcionisanje gradova kao i saobraćaj.
Gradski trotoar sam po sebi ne predstavlja ništa. On je prosto jedna apstrakcija. Dobija smisao tek u sprezi sa zgradama i drugim elementima u prostoru koji imaju različitu namenu i nižu se duž njega ili duž drugih trotoara u njegovoj neposrednoj blizini. Isto bi se moglo reći i za ulice, u smislu da se one koriste i u druge svrhe osim što se njihov središnji deo koristi za kretanje vozila. Ulice i njihovi trotoari, najvažniji javni delovi grada, su najvitalniji delovi grada. Na šta pomislite kad se pomene grad? Pomislite na ulice tog grada. Ukoliko su ulice zanimljive, onda je i grad zanimljiv. Ako ulice deluju dosadno, i sam grad izgleda dosadno.
I više od toga – ovde dolazimo do prvog problema – ako ulice nekog grada pružaju osećaj zaštićenosti od siledžijstva i ne pobuđuju strah, onda je i grad u velikoj meri siguran od nasilja i u njemu ne vlada strah. Kad ljudi za neki grad kažu da je opasan ili da je poput džungle, oni pre svega žele da kažu da se ne osećaju bezbedno na njegovim trotoarima.
No, trotoari i oni koji ih koriste nisu samo pasivni uživaoci bezbednosti, niti su bespomoćne žrtve izložene opasnosti. Trotoari, razne aktivnosti koje se dešavaju na njima, i oni koji učestvuju u tim aktivnostima, su učesnici u dramatičnoj borbi civilizacije sa siledžijstvom po gradovima. Osnovni zadatak gradskih ulica i trotoara jeste da sačuvaju bezbednost grada.
Ovaj zadatak je potpuno drugačiji od svake uloge koju na sebe treba da preuzmu trotoari i ulice varošica ili pravih predgrađa. Za velike gradove se ne može reći da su isto što i varošice, samo veći. Ne može se reći da su kao predgrađa, samo gušće naseljeni. Veliki gradovi se od varošica i predgrađa suštinski razlikuju, između ostalog i po tome što su gradovi prepuni neznanaca. U velikim gradovima – biti stranac je nešto mnogo češće od biti poznanik bilo kome. I to nije slučaj koji je češći na javnim mestima, već na sopstvenom pragu. Čak i oni koji žive jedni do drugih su jedni drugima stranci, što se može i očekivati zbog velikog broja ljudi na malom geografskom prostoru.
Džejn Džejkobs
Osnovna odlika uspešnog dela grada jeste da se čovek mora osećati bezbednim i siguranim među svim tim nepoznatim svetom. Pojedinac ne bi trebalo da ima osećaj da ga svi ti neznanci automatski ugrožavaju. Deo grada koji u tom pogledu podbaci nije uspešniji ni u drugim pogledima, te i sebi i gradu u celini nagomilava jednu nevolju za drugom.
Danas je siledžijstvo uzelo maha na mnogim ulicama grada, ili ljudi imaju takav osećaj, što je u krajnjem slučaju ista stvar. „Živim u divnom, tihom stambenom naselju“, kaže jedan moj prijatelj koji je u potrazi za drugim životnim prostorom. „Jedini uznemiravajući zvuk tokom noći je povremeni vrisak nekog koga su opljačkali.“ Ne moraju slučajevi nasilja na ulicama da budu česta pojava da bi se ljudi plašili ulice. Zato što ih se plaše, ljudi ih sve manje koriste, što ulice čini još nesigurnijim mestima.
Naravno, postoje ljudi opterećeni strahom, i takvi ljudi se nikad neće osećati bezbednim, bez obzira na realne okolnosti. No ovo je sasvim nešto drugo od straha koji zaposedne ljude koji imaju normalnu dozu opreza, koji su tolerantni i veseli, i koji time što izbegavaju da lunjaju kad se smrkne, ili izbegavaju pojedina mesta čak i tokom dana na ulicama gde bi mogli biti napadnuti, što možda niko ne bi primetio ili bi suviše kasno primetio, pokazuju samo da zdravorazumski razmišljaju.
Siledžijstvo i stvarna, ne umišljena nesigurnost, koji pothranjuju te strahove, ne mogu se svrstati u probleme svojstvene isključivo slamovima. Problem je mnogo ozbiljniji, zapravo, u delovima koji deluju kao „mirna stambena područja“,kao što je kraj iz kog odlazi moj prijatelj.
Siledžijstvo se ne može svrstati ni u probleme koji su rezervisani za starije delove grada.Taj problem dostiže najneshvatljivije razmere u nekim slučajevima u delovima grada koji su obnovljeni, uključujući tu i one koji važe za najbolje delove, kao što su stambeni kompleksi namenjeni slojevima srednje klase. Policijski načelnik jedne takve oblasti (omiljene i kod projektanata i zajmodavaca) je nedavno upozorio stanare ne samo da ne izlaze iz svojih domova kad se smrkne, već da nikako ne otvaraju vrata pre nego što provere ko je pred njima. Život ovde uveliko nalikuje životu tri mala praseta ili životu sedmoro male dece iz nekog trilera. Problem bezbednosti na trotoarima i na sopstvenom pragu je u istoj meri ozbiljan u gradovima koji su uložili svestan napor pri obnovi, kao i u onim gradovima koji su u tom pogledu nerešeni. Ništa opravdanije nije ni ukazivanje na manjinske grupe, ili na sirotinju, ili na otpadnike od društva kao na odgovorne za opasnost u gradu. Postoje ogromne varijacije u stepenu civilizovanosti i sigurnosti među takvim grupama i gradskim područjima gde oni žive. Neki od najbezbednijih trotoara u Njujorku, na primer, su upravo oni duž kojih živi sirotinja ili pripadnici manjinske grupe. Isto tako, neke od najopasnijih oblasti su baš ulice gde žive isti takvi ljudi. Isto se može reći i za druge gradove.
Duboke i složene društvene boljke leže uvek u korenu prestupništva i zločina, kako u predgrađima i varošicama, tako i u velikim gradovima. Ova knjiga se neće baviti razmatranjem tih dubljih uzroka. U našem kontekstu dovoljno je reći da, ako želimo da održimo gradsku zajednicu koja će biti u stanju da postavi pravilnu dijagnozu i da se nosi sa takvim dubljim društvenim problemima, polazna tačka mora biti, u svakom slučaju, jačanje svih raspoloživih snaga za održavanje bezbednosti i civilizacije –a u gradu te snage postoje. Izgradnja gradskih oblasti koje su pogodne za kriminal je idiotski potez. Upravo je to ono što mi radimo.
Prva stvar koju treba razumeti jeste da javni red – mir trotoara i ulica – u gradovima ne čuva prvenstveno policija, koliko god da je i ona neophodna. Čuva ga najpre jedna skoro nesvesno satkana mreža dobrovoljne kontrole i utvrđenih oblika ponašanja među samim ljudima, mreža koju samo oni lično mogu ojačati. U nekim gradskim područjima – stariji stambeni projekti i ulice sa velikim prometom stanovništva su često očigledni primeri – održavanje reda i zakona na trotoarima je skoro u potpunosti prepušteno policiji i specijalnim čuvarima. Takva mesta su prave džungle. Ne postoji dovoljan broj policajaca koji može da uvede civilizovanost tamo gde je ona napukla.
Druga stvar koju treba shvatiti jeste da se problem nesigurnosti ne može rešiti smanjivanjem gustine stanovništva u nastojanju da se karakteristike grada ponude kao karakteristike predgrađa. Kad bi to moglo odagnati opasnost sa gradskih ulica, Los Anđeles bi morao biti bezbedan grad, zato što on, površno gledano, zaista ima odlike predgrađa. On nema delova koji bi bili dovoljno zbijeni da bi se mogli svrstati među guste gradske četvrti. No, ni Los Anđeles se, kao ni bilo koji drugi grad, ne može oteti činjenici da biti grad znači biti dom za velik broj stranaca koji nisu svi fini. Broj zločina u Los Anđelesu je zaprepašćujući. Od sedamnaest standardnih metropola sa brojem stanovnika koji prelazi milion, Los Anđeles u tolikoj meri prednjači po stopi kriminala da predstavlja kategoriju za sebe. Ovo se naročito odnosi na kriminal vezan za napade na pojedinca – vrsta kriminala zbog koje ljudi strahuju od ulica.
Los Anđeles, na primer, ima stopu silovanja (podaci iz 1958) od 31,9 na 100.000 stanovnika, što je dva puta više nego u sledeća dva grada, a to su Sent Luis i Filadelfija; tri puta više od Čikaga(10,1) i četiri puta više od Njujorka(7,4).
U teškim povredama, Los Anđeles ima stopu od 185, dok Baltimor ima 149,5,a Sent Luis 139,2 (sledeća dva grada sa najvišom stopom povreda);u Njujorku je ta stopa 90,9, u Čikagu 79.Ukupna stopa za teži kriminal u Los Anđelesu je 2.507,6 na 100.000 ljudi, daleko više nego u Sent Luisu i Hjustonu, koji su sledeći sa stopama od 1.634,5 i 1.541,1,te u Njujorku (1.634,5) i Čikagu (943,5).
Razlozi za ovako visoke stope kriminala u Los Anđelesu su nesumnjivo veoma složeni, a jednim delom i nejasni. No, u jedno možemo biti sigurni: smanjivanje gustine stanovnika ne garantuje bezbednost kad je u pitanju kriminal, niti umanjuje strah od kriminala. Ovo je jedan od zaključaka koji se može izvesti za bilo koji grad, gde su pseudopredgrađa ili zastarela predgrađa idealna mesta za silovanje, prebijanje, presretanja i slično.
Sad dolazimo do jednog izuzetno važnog pitanja koje se odnosi na bilo koju gradsku ulicu: koliko zgodnih prilika ona nudi zločinu? Može biti da postoji određen broj zločina – koji se dešava u nekom gradu – koji će nekako pronaći način da se dese (što ja ne verujem). Bilo da je ovo tačno ili ne, različite vrste ulica su radikalno različiti miljei za siledžijstvo i strah od siledžijstva.
Neke gradske ulice uopšte ne pružaju mogućnost uličnim siledžijama. Izuzetan primer u tom pogledu su ulice bostonskog Nortenda. One su verovatno, u ovom domenu, bezbedne u najvećoj mogućoj meri. Mada su stanovnici Nortenda većinom Italijani ili su bar italijanskog porekla, ulicama ovog kraja tokom čitavog dana takođe fluktuira velik broj ljudi svih drugih pripadnosti i porekla. Neki stranci rade u samoj oblasti ili u obližnjem distriktu; neki dolaze ovde u kupovinu ili u šetnju; mnogi, uključujući članove pripadnika manjinskog stanovništva kojima su u nasleđe dopali opasni distrikti koje su prethodno drugi napustili, dolaze u Nortend da unovče svoje čekove i odmah obave celokupnu nedeljnu kupovinu u ulicama za koje znaju da im niko neće oteti novac, od momenta kad ga dobiju do momenta kad treba da ga potroše.
Američki grad
Frenk Hejvi, direktor „Nortend ujedinjenja“, lokalne kuće, kaže: „Živim u Nortendu dvadeset devet godina i za sve to vreme nikada nisam čuo da se dogodilo silovanje, pljačkanje, maltretiranje deteta,niti sam čuo za bilo koji drugi ulični kriminal u ovoj oblasti. Da se išta od toga dogodilo ja bih za to čuo i u slučaju da to nije stiglo u novine.“ Približno šest-sedam puta tokom tri protekle decenije napadači su pokušali da odmame dete ili kasno noću da presretnu ženu. U svim tim slučajevima taj pokušaj su osujetili, bilo prolaznici, bilo ljudi koji su to posmatrali sa prozora, bilo vlasnici tamošnjih prodavnica.
Istovremeno, na Elm hil aveniji u Roksberiju, delu centralnog Bostona, koji se svojim izgledom pre svrstava u predgrađe, ulični prepadi i večita mogućnost da se taj broj poveća, te odsustvo ljudi koji bi to eventualno videli i pritekli u pomoć žrtvama, navode oprezne ljude da se noću klone njenih trotoara. Nije nikakvo čudo što je zbog toga, i iz drugih razloga u vezi s tim (bezličnosti i sivila), veći deo Roksberija propao. Pretvorio se u mesto iz kojeg treba otići.
Ne želim da izdvajam Roksberi, niti nekad dobru Elm hilaveniju kao naročito ranjiva područja; njihova oštećenost, a naročito velika dominacija sivila, su uobičajene pojave i u drugim gradovima. No, ne treba zanemariti razlike u nivou bezbednosti u različitim delovima istog grada. Problemi Elm hila ne proističu zbog kriminala ili onih koji su diskriminisani ili zbog stanovništva pogođenih siromaštvom. Njegov osnovni problem je u tome što je fizički nesposoban da funkcioniše kao bezbedna, vitalna gradska oblast u celini.
Čak i u naizgled sličnim delovima, naizgled sličnih mesta, postoje drastične razlike u nivou bezbednosti. Incident u Vašington hausizu, u stambenom naselju u Njujorku, ilustruje ovo o čemu govorim. Stanari ovog naselja, u nastojanju da obeleže predstojeće praznike, održavali su na otvorenom proslavu sredinom decembra 1958, i postavili tri božićne jelke. Najveća jelka, toliko velika da ju je teško bilo transportovati, postavljena je i ukrašena u unutrašnjoj „ulici“ naselja, na glavnom šetalištu. Druge dve jelke, visoke manje od šest stopa[1], lagane za nošenje, postavljene su na mali prostor na spoljašnjim uglovima naselja, koji se graniči sa prometnim šetalištem i živopisnim ulicama starog grada. Prve noći, velika jelka sa svim ukrasima je ukradena. Dve manje jelke ostale su netaknute, sa kompletnim osvetljenjima i ukrasima, i dočekale su da ih premeste za proslavu Nove godine. „Mesto gde je jelka ukradena, koje je teoretski najsigurnije i najzaštićenije mesto u naselju je mesto koje je isto tako nesigurno i za ljude i za decu“, kaže socijalni radnik koji je pomagao stanarima. „Ljudi nisu ništa više sigurni na tom mestu od božićne jelke. S druge strane, mesto gde su druge dve jelke bile bezbedne, što je jedan ugao naselja od četiri takva ugla, predstavlja sigurno mesto i za ljude.“
[1]Stopa (angloamerička mera za dužinu) = 0,3048 m (prim. prev.)