Sentandreja nije samo prošlost! Gradić u Mađarskoj, u blizini Budimpešte, pitom, na obali rukavca Dunava, procvat doživljava od 18. veka. Znatan udeo u napretku gradića imali su Srbi, vredni preduzetnici koji su se ovde doselili sa patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem u 17. veku. Ostavili su graditeljsko, duhovno i kulturno nasleđe. Sentandreja zbog toga do danas izaziva i nostalgična sećanja. No, mi ćemo u sadašnjost!
Glavni trg u Sentandreji
U rano nedeljno junsko popodne dočekalo nas je sunce, da bi ga malo zatim potisnulo olovno sivo nebo koje je slutilo ili kišu, ili oluju. Nije nas to omelo da počnemo šetnju. Sentandreja je zavodila krivudavim uličicama, bujnim cvećem, razgranatim krošnjama, Dunav je ovde samo rukavac, mali i zelenkast, podseća na Tisu, pa smo Danja i ja stalno govorile – Dunav zvani Tisa. Lepši je nego naš novosadski, ogroman i uglavnom muljav. Odosmo pravo na glavni trg. Okružen je restoranima, radnjicama, neizbežnim bankama, tu se uz Blagoveštensku crkvu nalazi zgrada nekadašnje preparandije, učiteljske škole (posle je premeštena u Sombor). Ovo otmeno zdanje renovirano je i koristi se za povremene izložbe i svečane događaje. Vlasništvo je Budimske eparhije Srpske pravoslavne crkve. Na prvom spratu, u svakoj od tri prostorije dominiraju kaljeve peći koje više liče na skulpture, nego na grejna tela. Jedna je od žolnai porcelana, ili keramike, nisam sigurna! Podsećaju na bogatu, baroknu prošlost.
Nebo pred kišu
Moja saputnica i cimerka Danja nikada nije bila u Sentandreji, pa sam preuzela ulogu vodiča uz napomenu da moja ruta neće biti istorijska, da podatke o ovom mestu može da pročita na internetu, u knjigama, takođe i o važnim Srbima koji su ovde rođeni i predstavljali našu kulturnu elitu i kasnije, u drugim gradovima kuda ih je put nosio. Jakov Ignjatović jedan je od njih, njega sam se setila. Moja putanja značila je tumaranje bez cilja, zastajkivanje gde poželimo, malo fotografisanja i kad se zanemoća – sedenje u neturističkom kafiću, biramo onaj gde se čuje mađarski, domaći.
Osvajale smo Sentandreju dok je sve sivlje nebo obećavalo izvesnu kišu. Zagledale smo izloge malih specijalizovanih radnji gde se prodaju srebrni nakit, slike, svilene bluze i haljine ručno oslikane, lavanda, šunka i crvena, mlevena papirika, kolači… Danja je govorila – Ovde je kao na moru, miriši Mediteran…
Sve od lavande
Sentandreja je gradić bez automobila, pešačka zona obuhvata nekoliko ulica, pa se saobraćajni zvuci ne čuju. Mlade porodice sa decom opušteno šećkaju i guraju kolica. Bicikl je dozvoljen, iako ga nije baš lako voziti uzbrdo-nizbrdo po kaldrmi ili gruboj kocki. Ulice su uglavnom tako popločane, kaldrma je originalna, davnašnja. Ovde nisu poželjne cipele sa štiklom!
Ono što je najlepše u Sentandreji je što nije veštački, jednoobrazno ušminkana. U najvećoj pešačkoj ulici nalaze se i vrhunski uređeni lokali, ali i oni koji čuvaju duh mesta. Kiša je još pretila, a mi nabasasmo na Trg Vuka Karadžića. Usred, da kažem Mađarske, 20 kilometara na sever od Budimpešte… Stvarno su u Sentandreji Srbi ostavili trag kulture, iako je danas svega desetak porodica. Nije naša prošlost uvek ratnička, zaključujemo ne bez zadovoljstva.
Trg Vuka Karadžića u Sentandreji
Sentandreja je u Mađarskoj gradić obeležen kao centar likovne umetnosti, pa se često organizuju likovne kolonije, izložbe. Ovde je nastao recept za spravljanje čuvenog, skupog marcipana – smese od kuvanog badema i šećera, nezaobilazan sastojak u kolačima koje nude finije poslastičarnice širom Evrope,
Poslastičarnica i oznaka za Muzej marcipana
A onda smo, sve bežeći od kiše, zanesene mirisima ogromnih krošnji i cveća svih vrsta, nabasale na mesto gde ćemo se odmoriti – kafić smaknut sa turističke rute.
Kafić sa dušom
Zatim je pala kiša. Sentandrejske kišne kapi imaju miris kao da silaze iz oblaka sa pučine. Beše li ovde Panonsko more?
Bojana Karavidić
PROČITAJTE VIŠE NA: