Hamlet je po 14. put stupio na Dubrovačke letnje igre. Ovogodišnji je u režiji Paola Mađelija, a Hamlet je u glumačkom izvođenju Frana Maškovića. Premijera je bila 27. avgusta 2019, slede reprize. Piše: Ana Tasić. Foto: Marko Ercegović
Hamlet na ruševinama Evrope
Svako vreme ima svog Hamleta. U njemu su različiti trenuci u istoriji nalazili svoje crte, ali je uvek jedno bilo važno, kako je pisao Jan Kot, da se preko Šekspirovog teksta dođe do savremenog iskustva, do našeg nespokojstva i osetljivosti. Mađelijev Hamlet je politička i porodična tragedija, melodrama i crnohumorna farsa. Radnja se odvija u savremenom militarizovanom društvu gde su izbrisane granice između normalnosti i ludila. Ovo je, inače, četrnaesti „Hamlet“ u sedamdesetogodišnjoj istoriji Dubrovačkih letnjih igara. Trinaest je igrano na tvrđavi Lovrjenac, što je i ovaj put slučaj, dok je samo jedan izvođen na ostrvu Lokrum.
Hamlet Frana Maškovića je savremeni intelektualac lišen iluzija u svetu osvojenih sloboda, prema kojima ne zna kako da se odnosi. Živi u društvu utopljenom u zločin, korupciju, glad za vlašću, ne nalazeći način da mu se odupre. Ne vidi izlaz i zato priželjkuje smrt. Mađelijev Hamlet nije mladi, već zreliji pobunjenik, onaj koji ima veću odgovornost i svest o svojim delima. Mašković nastupa prodorno, vrlo izražajno, dok sama njegova fizička pojava donosi odgovarajuće hamletovsku prozirnost, nestabilnost. Tanak i lelujav, on tačno oblikuje Hamletove unutrašnje bure koje ga lome, dovodeći do nerazaznavanja granica između stvarnosti i imaginacije, normalnosti i ludila.
Na početku predstave, sa visokih bedema Lovrjenca, tog dubrovačkog Gloub teatra, kako se o njemu pisalo, od Klaudija (Milan Pleština) i Horacija (Ermin Bravo) saznajemo o Hamletovoj smrti i haosu u zemlji. Saznanje o smrti na početku, u izvesnom smislu dovodi do njenog obezvređivanja. Ne ide se ka njoj kao klimaksu, jer se ona već dogodila, što je relativizuje. Drugim rečima, nije smrt tragedija, tragedija je život u svetu ispalom iz zgloba (dramaturgija i adaptacija Željka Udovičić Pleština).
U predstavi je izražena komunikacija sa gledaocima, što je u punom duhu elizabetanskog pozorišta. Likovi grobara, Domagoj Janković, Matija Čigir, Bernard Tomić, Karlo Mrkša, Pavle Vrkljan, na samom početku nas dočekuju na ulazu, izražavajući nam saučešće (verovatno zbog stradanja naših života). Kasnije nam iz gajbica za voće i povrće nude lobanje, kako bismo se upoznali sa našom budućnošću, što ima i blag, apsurdno komičan, i svakako provokativan smisao. A likovi grobara su itekako šekspirovski, morbidno veseli, groteskni u svojoj srži. U tom smislu je tipična scena razdraganog pevanja vedrih pesmica o prolaznosti, dok zakopavaju mrtve, na vrhu Lovrjenca.
Režiju karakteriše vizuelna impozantnost i ambijentalna razgranatost (kostimograf Leo Kulaš, scenograf Lorenco Banci). Radnja se multimedijalno prostire, često u veoma poetičnom ruhu, što je prepoznatljivo za Mađelijev autorski rad. Na sceni se suptilno i višenamenski koriste crno-beli snimci koji se projektuju na zidine tvrđave (video Ivan Marušić Klif). Od jednostavnih prizora lobanja, do videa koji nam otkrivaju dešavanja izvan scene, važna za razumevanje psiholoških značenja likova. Od frustrirajuće neostvarenog odnosa između Ofelije (Anđela Ramljak) i Hamleta, preko Gertrudinog (Nina Violić) lutanja u sobi ogledala koje efektno izražava njenu izgubljenost, do prizora Ofelijne smrti. Naročito je poetski jak snimak Ofelijinog bezglavog tumaranja po dubrovačkim stenama i njenog utapanja u more, praćen svedenom klavirskom muzikom koja se uživo izvodi (kompozitor Ljupče Konstantinov). Nakon ovog filma, njeno telo na nosilima unose na scenu, da bi zatim grobari, sa vrha tvrđave, bacali zemlju lopatama, kao i lobanje koje se razbijaju u paramparčad. Ove scene donose posebnu scensku snagu, osećanje prolaznosti i metaforički odraz Hamletovog viđenja čoveka kao kvintesencije prašine.
Mađelijeva predstava je svevremena i savremena u značenjima. Originalni Šekspirov tekst je ispoštovan, ali su u njega uključeni i drugi tekstovi. Na primer, početak komada „Hamletmašina“ Hajnera Milera ubačen je u četvrom činu predstave, nakon Polonijevog (Nikša Butijer) ubistva. Milerov citat o bivšem Hamletu na ruševinama Evrope ovde je u funkciji odražavanja Hamletovog silaska sa uma, ali i dekonstrukcije Šekspirovog teksta kojom se direktnije stiže do duha našeg vremena. Miler je objavio da je „Hamletmašinu“ (1977) napisao kako bi ubio svoju opsesiju „Hamletom“. Ova Šekspirova tragedija koja je obeležila i istoriju Dubrovačkih letnjih igara, konstantna je opsesija u istoriji i sadašnjosti pozorišta, ali i kulture uopšte. Opsesija koju je očigledno nemoguće ubiti, jer ona ne prestaje da se iznova i uvek vraća.
Kritika je objavljena u Politici 2. avgusta 2019.
Oprema teksta korzoportal