Branislav Petrović (Bjeluša kod Užica, 1937 – Beograd, 2002) srpski pesnik i novinar. Njegova ljubavn poezija, pesma „Kako Ana rešava ukrštene reči“. Foto: Jelena Kovaček Svetličić
Kako Ana rešava ukrštene reči
Kakve su njene namere,/kad sve druge sahranjuje,/samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga/da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika,/al, znam:/niko ne može/žešće da opravda vazduh/od njene tamne kože.
Kad ana plače!/(o ne lažem vas)/to je lepše/od voća!/Od kiše!/Od… rakova na žaru!/Od… čega god hoćete!/Od ptice u galopu!/pa nisam ja valjda vica radi/prokockao celu evropu!
A kad se svlači!/Slobodan i proklet prisustvujem/(a ne znam kako da preživim)/najvećem čudu u svetlosti!/Zaklinjem se:/da bih tebe ogrejao,/Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje!/Kad objavljuje rat! Kad se smeje!/Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!/Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!/Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!/Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka!/Kad je grčka azbuk!a/Kad sanja cveće!/Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka/uvek će moći vatru da zameni:/zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!/Pa rumeni!/Pa kad se vokali spoje!/Dragi Bože,/usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!/Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!/Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,/il neke druge vulkane,/mogu da se zakunem/u sve što imam,/i nemam,/da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere/kad sve druge sahranjuje/samo mene oživljava -/ima li Ana/stvarnog razloga/da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi/svi već znaju:/ona poljupcem može od svake bolesti da izleči!/Ali ja nju naj, naj, naj volim/kad spaja svetlosti,/kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra!/A meni izgleda kao da svet stvara!/Ko Vergilijev najmlađi konj:/u jednoj ruci drži svet,/a drugom ga osvetljava!/Traži se, na primer, reč, koja može vodu da pije,/samu sebe da izgovara,/da gori,/da leti, i da spava./Neka reč/koja nije kao ostale reči:/reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama:/voda otiče za svojim obalama:/Ana, naga,/na mom dlanu,/večnost osmišljava!/(A mogla bi baš nju briga da se razboli/ili da spava.)/I dok je tako/opasnu/držim u zagrljaju/reči se/reči se/same rešavaju!
Kakve su njene namere/kad sve druge sahranjuje/samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava?!