Američki pesnik Bob Perelman, „Virtuelna realnost“, prevela Dubravka Đurić.
Prošlo je već četiri sata kada smo
primetili da su nam stopala podignuta iznad
pedala za gas i da ih dodiruju samo povremeno.
Radiji su u našim kolima izlagali
Telo naše pesme, obeleženo
Smetnjama koje je uzrokovala oluja na Pacifiku. Spolja
je bila postavljana scena za priču
o našem životu: Cesta br. 80 pored
Imerivila – nasip, pročelje puta, zaliv, brda,
Bilbordi koji se menjaju svakih par meseci
Bila je to sadašnjost – ništa joj nije
protivrečilo – ali
je izgledalo kao da se ona nakratko zaustavila, nemarna pomisao,
sa pozadinom koju je nemoguće zadržati
u fokusu. Nismo bili zadovoljni
izborima, ni rečima ni stanicama, a
naša želja se napućila u uglovima
našepesme, gde se
samo svesno čvrsto držala zasićenog ritma ili basa
ili improvizacije u glasu
dok je on isticao pompezne trenutke
stihova prekoplaninskog masiva.
Bilo nas je previše i naša
putanja je ometala pregovore oko svake
sledeće stope. Nada koju smo polagali u automatsko pisanje,
u slobodno okretanje točka u
naracijiu verljive mogućnosti, bila je
samo sporedni proizvod palog
lišća upotrebljenog u reklamama i
nanošenog sporim pokretima na bočne strane dok
je BMW sateran u čošak dalje od nas
na oko pedese tmetara. Sve smo snimili,
ali kasete bez natpisa su se prelivale
u nedavno snimljene
sekvence. To je doprinelo priličnoj
nasumičnosti arhiva. Određeni zahtev mogao je
dozvoliti da lokalni sajam pokaže
različita zadovoljstva: kandiran ejabuke, hokej,
dvoglave ovce, Ženu iz Pećine. Izgledala je
dovoljno normalno, stajala je u
kavezu od pleksiglasa, dok je član Medicinskog korpusa govorio:
zapanjujuća brzina, osvajanje, naučna analiza.
Ali ga je ona iznenada prekinula, kidajući
lance, udarajući u staklo i
stenjući, dok se holograf
gorile projektovao manje ili više
preko nje. Član Medicinskog korpusa je podigao
mikrofon I povikao: „Ne možemo je
kontrolisati!“ I svetlost se
ugasila, što je očito bio nama upućeni znak
da svakoga sata
veseli napuštamo
šator, prevareni, ali i
pomalo nostalgični. Već smo
uobličili zamke izkodiranog dečjeg
pletiva da bismo pomogli komentatorima oko
njihovog izgovora I potpirivali smo stampeda
duhova plesača iz starih vesterna,
ali ne da bismo ih gledali.
Da smo tu živeli, u odletim
telima, davno bismo već bil i kod
kuće i posmatrali kako se komadići zabave kidaju
a ruka je iznad svega, igovorili bismo
psu da sedne i da ne
moli. Ali što smo više komandi
davali našem telu, ono je sve više
prodiralo i zgušnjavalo se prekomerno uzbuđeno
i nesposobno da bilo šta uradi.
Okrenuli smo se analizi, pregovorima, ubeđivanju,
Kartama na stolu, ispovesti, predaji.
Ali nije bilo ponovnog bližeg upoznavanja. Naše
mašine su uispunile autoput imenima
I željama, bacajući agresivn oaerodinamične poruke
Ka budućnosti koja kao da je bila nemirna i
jedva zainteresovana. Skoro da smo mogli videti
kako su naše ruke zgrabile nebodere, lance, predstavništva,
strukture koje su crtale mape,
ali nije bilo vremena da ih
pročitamo, već samo da reagujemo, dok
je globalna informaciona mreža postala
opsednuta svakim pokretom, grčem, trzajem
našeg tela, razbijajući ga
na videu snimljenim stalcima, ozakonjujući ga, insistirajući
na trenutnoj pomoći, slobodnim prolazima, strasnim ponudama za razmenu.
Preuzeto sa proletter.me/portfolio/keri-grant-je-mrtav
PROČITAJTE I: pesma-nina-zivancevic, ko-je-rekao-pesma-3-2, ko-je-rekao-pesma-2, ko-je-rekao-pesma, poezija-sinisa-tucic-podeli-napola