O konkursu raspisanom 1986, njegovom utemeljenju i posledicama, na primeru naselja/grada koje je u Jugoslaviji obeležilo epohu izgradnje posle Drugog svetskog rata – Novi Beograd. Tekst je preuzet iz časopisa Društva arhitekata Novog Sada (DaNS, 083). Piše: Jelica Jovanović. Ilustracije: J. Jovanović
Konkursni rad 2 : River Side Village
Kako je Novi Beograd zamalo postao i Venecija i Washington
Arhitektonski i urbanistički konkursi zauzimaju veoma značajno mesto u domaćoj stručnoj javnosti, iako se njihovi rezultati često dovode u pitanje. Razlozi za to su višestruki i zahtevaju dodatno istraživanje, koje prevazilazi obim i temu ovog teksta. Međutim, i kratka pretraga na internetu ukazuje na neke od problema: nedovoljno informacija o raspisima i rezultatima konkursa ili pak njihovo kratkotrajno prisustvo na mreži ili u etru, slabo poznavanje procedura od strane i stručne i šire javnosti, promene regulative ili izvedenih rešenja, kao i često zaobilaženje procedura od strane nadležnih. Ipak, konkursi opstaju kao najbolja ili najmanje loša forma za dobijanje ideja i rešenja u arhitekturi i urbanizmu, naročito kada je reč o investicijama finansiranim javnim sredstvima, iz budžeta republike ili lokalnih samouprava. Sudeći po važećim procedurama i praksama, po navici i inerciji raspisivača i samih arhitekata, konkursi će o(p)stati kao jedna od najvažnijih institucija struke i u budućnosti. Ova činjenica ne iznenađuje: osim obaveza prema UIA, i dalje su u sećanju konkursi za ikonične objekte i celine na Novom Beogradu, Ceraku, Julinom brdu, Skoplje nakon zemljotresa, Split 3, itd.
Ovom prilikom ćemo se pozabaviti jednim manje popularnim, ali vrlo simptomatičnim konkursom koji je pao u zaborav – konkurs za urbanu regeneraciju Novog Beograda. Ovaj konkurs je raspisan pred kraj tzv. „zlatnog doba“ arhitekture u Jugoslaviji, sredinom osamdesetih godina 20. veka, nagovestivši na neki način kasniji pad u kvalitetu produkcije i mnoge probleme sa kojima se struka i dalje suočava. Danas, sa propisne istorijske distance od tridesetak godina, možemo malo bolje analizirati okolnosti raspisa i osvrnuti se na same arhitektonske i urbanističke strukture koje su naknadno nastale na ovom prostoru. Reč je o „Međunarodnom konkursu za unapređenje urbane strukture Novog Beograda“ iz 1986. godine, koji je poznatiji pod nazivom „Budućnost Novog Beograda“. Pobednička rešenjanikad nisu izvedena, ali je konkurs iz više razloga ostao u kolektivnoj memoriji, te se čak i danas spominje sporadično kroz ideje i predloge koje je doneo. Međutim, postavlja se pitanje šta je grad dobio, a šta izgubio zahvaljujući ovom konkursu?
Konkursni rad 8: Psihodelija
1.Kontekst raspisa: bavljenje posledicama
Konkurs je sam po sebi izgledao pomalo čudno, bez fokusa, te je bio preširoko postavljen. Raspisanje kao međunarodni anketnii trajao je neobično dugo: od 1. novembra 1985. do 1. jula 1986. godine, a kasnije je rok pomeren na 15. jul na molbu učesnika. Zatim, teritorija koju je obuhvatao se prostirala praktično preko cele opštine Novi Beograd, a učesnicima je ostavljena potpuna sloboda da biraju na koju će se lokaciju fokusirati i koju će temu staviti u prvi plan. Štaviše, nakon što su objavljeni rezultati i prikazana nagrađena rešenja, odmah se povela rasprava u strukovnoj štampi, mnogo pre nego što je održan simpozijum na kojem su analizirana rešenja i njihovo moguće uklapanje u postojeću matricu grada. Razmere zabune najbolje oslikava činjenica da su podeljene dve jednakovredne prve nagrade – kojima su predložena dijametralno suprotna rešenja. Tim iz Bratislave predlaže rehabilitaciju i unapređenje postojećih struktura stavljajući fokus na javne prostore i neizgrađene prostore – uz nove velike koridore i zahvate koji imaju za cilj formiranje manjih (ali i dalje predimenzionisanih) centara i bolje spajanje sa centrom grada. Tim iz Varšave predviđa pak potpunu promenu razmere i tretman prostora kroz klasične, istoricističke elemente oblikovanja – geometrizovane parkove, „organske“ blokove i ulice umetnute u postojeću matricu, te povećanje gustina izgrađenosti. Svi učesnici različito tretiraju prostor, fokus-lokacije se „sele“ po opštini, potpuno su promenjeni prioriteti u planiranju, kojima se zanemaruje dotadašnja Centralna zona Novog Beograda u korist priobalja i koridora duž današnjeg Bulevara Zorana Đinđića, proizvoljno se uvodi voda i zelenilo na raznim lokacijama. Tu je i niz duhovitih predloga koji kroz doskočice i karikature komentarišu raspis, stanje u društvu i odnos prema struci i Novom Beogradu. Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, postavlja se logično pitanjemotiva za ovaj raspis, kao i upotrebljivosti (nagrađenih) konkursnih rešenja. Štaviše, postavlja se i pitanje prioriteta gradske uprave: u tom trenutku grad je u velikoj ekonomskoj krizi (kao i država), ima probleme sa saobraćajnom infrastrukturom, vodosnabdevanjem, čišćenjem,ekspanzijom nelegalne gradnje – a gradska uprava je odlučila da se bavi najmlađim delom grada, planiranim i infrastrukturno najbolje opremljenim.
Međutim, situacija poprima drugu dimenziju kada se shvati da je ovaj konkurs raspisan na osnovu odluke iz jula 1984. godine, te da je možda jedna od prvih reakcija nadležnih stručnih službi na nove okolnosti i novu realnost u planiranju Novog Beograda. Raspis dolazisvega četiri meseca nakon objavljivanja rezultata„Beogradskog javnog konkursa za urbanističko i arhitektonsko rešenje Bloka 24 na Novom Beogradu“,kojim je de facto promenjen dotadašnji koncept Centralne zone Novog Beograda. U tom trenutku su u pripremi i „Izmene i dopune Generalnog urbanističkog plana Beograda“, koje će biti usvojene u januaru 1985. godine, kao i studija i izložba u produkciji SANU „Kulturno središte III Milenijum“ autora Miloša Perovića – koje su kasnije,vrlo sugestivno,uključene u podloge podeljene učesnicima konkursa. Gradonačelnik Bogdan Bodanović se istrčava i u intervjuima daje svoje želje i sugestije da treba napraviti jezero na mestu blokova 25 i 26 – što se odrazilo na uvođenje vode u predloge. U kultnim institucijama grada, poput Urbanističkog zavoda Beograda, više ne rade autoriteti poput Milutina Glavičkog: na delu je agresivna revizija dotadašnje modernističkeparadigme planiranja i izgradnje grada, zdušno potpomognuta natpisima uštampi. Struka je očigledno u šoku, te na neki način pokušava da konsoliduje svoje redove i da se uhvati u koštac sa novonastalim okolnostima – raspisivanjem velikog međunarodnog konkursa pod pokroviteljstvom UIA, kojim bi se dobile nove ideje za Novi Beograd i privukla pažnja javnosti. Pri Skupštini grada formiran je Organizacioni odbor konkursa – svojevrsni „super-odbor“ sastavljen od najeminentnijih stručnjaka i predstavnika najvažnijih gradskih stakeholdera.Nakon konkursa – za koji je podignuto 490 podloga i pristiglo 94 radova iz zemlje i inostranstva – napravljena je izložba, simpozijum na kojem su analizirani prispeli radovi, objavljene follow uppublikacije i… posle toga se nije desilo ništa.
Pobednički rad br. 20, na Međunarodnom konkursu „Budućnost Novog Beograda“
2.Novom Beogradu fali mnogo toga…
„…Svet je, zasitivši se korbizijanskih zdravih kolača, poželeo gradove pomalo musave i neuredne, kakve je poznavalo neko starije vreme.“ (V. Macura, Simpozijum „Budućnost Novog Beograda“, 1986.)
Predlozi koji su stigli na konkurs sa svih strana sveta zaista jesu doneli duh gradova nekog starijeg vremena. U skladu sa postmodernističkom kritikom, mnogi arhitekti su doslovceuzimali istorijske modele urbanih struktura i implantiraju ih među blokove Novog Beograda. Gotovo svi predlozi se drže tadašnjeg trenda u arhitekturi – objekti manjih razmera, citati klasične arhitekture u modernim materijalima i tehnikama, zelenilo i voda u javnim prostorima koji sve više podsećaju na jardin à la françaiseekspandiranna novobeogradske blokove. Mnogi potpuno zanemaruju činjenicu da je Blok 24 u izgradnji i tretiraju ga kao slobodnu površinu. Ipak, postoji razlika u stepenu (straho)poštovanja koji autori imaju ili nemaju prema modernističkom Novom Beogradu i kroz taj odnos se jasno mogu uočiti dva dominantna pristupa – jedan koji teži da „radi“ sa strukturama i drugi koji teži da ih sakrije iza novih struktura i nametne svoju novu estetiku.Zatim, moguće je uočiti veoma jasnu razliku između timova koji su dolazili iz organizacija i biroa, naročito kada je reč o Istočnoj Evropi: od tehničke obrade, broja i kvaliteta priloga do nepogrešive detekcije problematičnih tačaka – u svemu se razlikuju od manjih timova, mlađih timova koji „jure“ svoj prvi posao, koji pristupaju više konceptualno nego strukturno-metodološki. Najzad, među predlozima ima i otvorene parodije i lakrdije, kritike gradske administracije, društvene kritike i spina pojedinih negativnih pojava poput praznoverja i vere u natprirodno i paranormalno.
Kasnije održani Simpozijum (31.10.1986.), koji je imao za cilj da se konkurs na njemu prodiskutuje, donosi jednu zbirku viđenja i ideja relevantnih domaćih autora, pre nego ozbiljnu analizu predloženih konkursnih rešenja – to je nekako ostalo samo na nivou izveštaja ocenjivačkog suda. VladimirMacura piše o tome da devet blokova Centralne zone ne treba dirati jer su oni nasleđe; BrankoBojović o protivljenu srpskih urbanista izgradnji Novog Beograda 1946. godine; DušicaSeferagić o smrti stambenih naselja; RadojeStefanović tekstom očajnika iz gradske birokratije podseća na poražavajuće statistike građenih fondova Beograda; Ksenija Petovar analizira opcije za Centralnu zonu kao potencijalno jezgro privrede Novog Beograda;LeonidLenarčić – jedan od autora Bloka 21 i same Centralne zone – pokušava da dâ pregled urbogeneze Novog Beograda… Drugim rečima, svako od autora upada u polje reiteracije sopstvenih ideja, uloga i stavova, tek mestimično referišući na ono što bi trebalo da bude razlog njihovog okupljanja – konkurs i rezultati istog.Tako teritorija Novog Beograda dobija još jedan nivo semiologije, kao tabula rasa ne samo fizičkog i ideološkog, već i idejnog i teoretskog prostora u koji se stalno učitavaju nova (dnevnopolitička?) tumačenja. Ipak, stiče se utisak da su svi koji su učestvovali u Simpozijumu došli i ostali ušančeni u svojim mišljenjima i konceptima. Ovaj konkurs je bio veliki poduhvat, kojem jeipak bio potreban još jedan dodatni korak minuciozne analize i integrisanja iznesenih ideja – što je ranije obično radio tim Urbanističkog zavoda, odnosno Grupa za Novi Beograd. Međutim, kako BorislavStojkov navodi u svom uvodniku, tada se uveliko „pletu ’igre’ […] oko velikog poprišta interesa“ kakvim je Novi Beograd postao. Otkrili su se akteri „čiji je interes subjektivan i trenutačan […]i odgovornost onih koji donose odluke oko izgradnje na ovom zemljištu“. Ovim akterima se nije žurilo da konkurs prevedu u planove.
3.Epilog: epiloga nije bilo
Na poslednjoj sednici Organizacionog odbora konkursa, održanoj 10. marta 1987. godine, napravljen je tekst izveštaja o rezultatima konkursa za potrebe Skupštine grada, čime je i zvanično završen rad na konkursu. Sledeći potez je bio na gradskoj upravi, odnosno institucijama planiranja: iskoristiti rezultate i zaključke konkursa kao osnov za izradu planske dokumentacije. Nažalost, to se nije desilo, odnosno, dešavalo se parcijalno po blokovima, kada bi se ukazala potreba ili ukazao investitor kojem je (hitno) bio potreban Detaljni urbanistički plan.Povremeno je štampa pisala o tome šta se dešava na Novom Beogradu nakon konkursa – strasti se nisu smirivale, a grad se ipak gradio. Ilustrovana Politika u tekstu „Pogrešni koraci na pesku“ (objavljen 23.12.1991.) konstatuje da se sa implementacijom konkursnih rešenja nikuda nije stiglo i donosi nikad publikovane odjeke rasprave sa Simpozijuma iz 1986. godine – koji zapravo i govore o razlozima neizvršenja. „Naša ideja je bila da (treba) … završiti započeto“ (Marin Krešić); „… vi arhitekti ste vrednovali samo lepe crteže“ (Gavrilo Mihaljević); „…dosta nam je ekonomista, sociologa, saobraćajaca, pravnika i ostalih“ (Borislav Stojkov); „… kada je rečeno da ćete sve ovako raznorodne i mnogoznačne radove predati u ruke političarima na dalja odlučivanja o sudbini Novog Beograda – ja sam ostao bez teksta!“ (Sreten Vujović). Dakle, budućnostnije stigla sa ovim konkursom, niti u Beograd, niti na Novi Beograd.
Međutim, nešto drugo jeste stiglo. Stiglo je – i već 30 godina traje – vreme u kojem će se arhitektura pakovati u lepe, blistave publikacije, sa sjajnim analizama, diskusijama, izveštajima i statistikama – da bi završavala na policama i u ličnim portfolijima.Stiglo je i vreme opšte fragmentacije i marginalizacije struke,te konfuzije u nadležnostima, pa nije ni čudo da se izvedena rešenja (ako se izvedu) razlikuju u odnosu na konkursna.Najzad, stiglo je vreme kada se od pojedinačnog, partikularnog i proizvoljnog pravi urbani kontekst, dok se svi pokušaji sagledavanja šire slike i interesa zajednicecinično kvalifikuju kao anahroni i nepotrebni. Ukoliko naše zamorče, Novi Beograd, pogledamo danas, iz budućnosti, čini se da je najbolje prošao u prošlosti, i to na konkursu iz 1959. godine, i da bi Beograd imao mnogo lepšu sadašnjost da smo se držali rezultata tog konkursa.
Oprema teksta korzoprtal
PROČITAJTE I: casopis-koji-prevazilazi-granice-grada-dans, kultura-secanja-alimpije-popovic-prvi-posleratni-gradonacelnik-novog-sada, muzej-savremene-umetnosti-beograd-od-ideje-do-ostvarenja, foto-esej-muzej-savremene-umetnosti-beograd-probudeni-div-i, foto-esej-beograd-uprkos-svemu-nas-grad