Kada je smrt nadomak, esencija života strpa se u epruvetu veličine kažiprsta. Autobiografski roman fikcija Sema Šeparda “Špijun iz prvog lica” (Geopoetika, 2021) je takva staklenka u kojoj autor, već teško bolestan, epizode života sećanjem-reagensima boji spektrom. Prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal – Izložba V. Veličkovića “Figura kao izraz egzistencije”, MSU Beograd.
Nevelik u broju stranica, sadržajno velik, autobiografski roman, “Špijun iz prvog lica” Sema Šeparda američkog dramskog pisca, scenariste, glumca i reditelja, nenametljivo je našao mesto u knjižarama širom Srbije. Pisac je zauvek obeležio epohu 20. veka, a u svom poslednjem pisanom delu spajajući sadašnjost u kojoj boluje od neizlečive bolesti očekujući sudnji čas, sa slikama prošlosti i mislima o budućnosti vodi čitaoce kroz prostore stvarnog i (ne)sanjanog – “… Ne znam u šta on gleda, izmaglica je, ne znam ni sam šta je to što vidim. Da li razgovara sam sa sobom ili s nekim i šta tačno radi…” (“Špijun iz prvog lica”)
Iz Pogovora Ivane Đurić Paunović za knjigu “Špijun iz prvog lica” Sema Šeparda – “Šepard se ničemu ne opire, od malo čega u pisanju zazire, važno mu je jedino da emocija bude prava, ona koja jeste. Laganje je dosadno, njegovo prvo lice u Špijunu zaboravlja da slaže, a kad neko sebe posmatra sa strane, iskreno, i kad nekako sroči to što je video gramatika se rasipa, interpunkcija je često višak pa je zato i ne bude, toponimi, vrlo lično proživljeni, tu i tamo izgube svoje veliko slovo ali zato unutrašnjoj geografiji po kojoj se prelazi poslednji put ostaje zauvek…”
Autofikcijsko delo Sema Šeparda je zbir filmskih slika koje oličavaju život – kamena zelena skulptura iznad starog crno belog televizora u kuhinji, oljušteni linoleum koji se vitoperi iz lajsni, kupanje u termalnim izvorima sa kojih se uzdiže para, poplave “nebo je plakalo”, o nasilju u porodici koje je tradicionalno “Šta kog vraga gledaš?”, trg-malo meksičko selo na kome se okupljaju migranti razgovarajući o porodičnim problemima… Mnogo je slika, ali još više osećanja i zapitanosti o trajanju, svrsi postojanja, porocima, preplitanjima ljubavi i netrpeljivosti. Šepard ne prihvata smrtnu presudu koja mu je za vratom, piše “Mesec postaje sve veći i sve svetliji”. Moto Šepardove knjige “Špijun iz prvog lica” mogao bi biti:
Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav’o svoja
I otiš’o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K’o i dimničari dospeti u prah. (Vilijam Šekspir, Ti se ne boj više)
„… Ali iskustvo sadašnjosti je opipljivo, kaže on, i ljulja se napred-nazad. Ljulja se. Kaže, zastajući. Ne, ali čekaj samo tren, a šta je sa čudima. Šta je s lekom. Mora da postoji lek. U jednom trenutku u prošlosti u nekom trenutku u prošlosti – sve je bilo u redu. Nije se očajavalo. Sve je funkcionisalo. Dakle šta je lek. Postoji li način da se izleči sadašnjost? Možemo li učiniti nešto jednostavno, poput kupanja u vodi sa mineralnih izvora. Ili moramo sve ispočetka. Mora postojati neki lek. Mi smo deca čudesa. Duga pauza. Zastaje. Duga pauza. Zastaje. Za njegove reči niko ne mari. Niko se ne drži trenutka. Niko zapravo ne mari ni za koga…“ (“Špijun iz prvog lica”, 22. odeljak)
Sem Šeparad prvu verziju romana “Špijun iz prvog lica” napisao je 2016. godine. Završnu obradu uradila je Pati Smit, u jednom periodu Šepardova saputnica, zatim doživotna prijateljica.