Pesnik, pripovedač, romanopisac Oto Horvat (Novi Sad, 1967 – živi u Firenci) objavio je novu knjigu „Momenti: 1 – 49“ (Akademska knjiga, 2025). Predstavljena je uz prisutvo autora i moderiranje Dragana Babića u knjižari Bulevar Books (29. oktobar 2025). Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković.
Iz recenzije Marije Nenadić – „Kao hronika intimne svakodnevice, ovih 49 momenata, izdvojenih i otetih iz skupa trenutaka koji sačinjavaju ono što nazivamo jednim životom, grade delikatnu arhitekturu osmatranja sveta očima svedoka, (sa) učesnika i povremenog ironičnog komentatora.“
Oto Horvat o nastanku knjige „Momenti: 1 – 49“ – Ovi momenti su trebalo da budu proza, pa se može reći da je ova knjiga u izvesnom smislu neuspeli pokušaj proze mada su ti ostaci proze jako vidljivi u ovim kraćim tekstovima. Oni su se nametnuli kada sam shvatio da nemam dovoljno materijala za ideju koju sam hteo da razradim, a to je bila priča o talijanskom bankaru koji šest meseci boravi na jugu i fotografiše ono što vidi. Od tih fragmenta sam krenuo i počeo sam da beležim ono što ja vidim u svom kvartu u Firenci. To je recimo slika onoga što ja trenutno tamo živim. Našalio sam se sa neuspelom prozom jer je u krajnjoj liniji svaka knjiga neki neuspeh. Teško da pisac može da bude zadovoljan, na kraju krajeva. I u ovoj postoje momenti koje bih iz trenutačne perspektive izbirsao i zamenio nekim drugim, ali knjige jednostavno moraju da se napišu, da se dovedu do kraja, da se zatvori rukopis i da izađe knjiga.
O tonu knjige i svom osećaju melanholije, nostagije – Ta osećanja mogu se provući kroz sve što sam do sada pisao. To je moj osnovni osećaj sveta – melanholija, odnosno neka vrsta nostalgije. Nostalgiju vezujem za sva mesta u kojima sam živeo, boravio, pa čak i za neka mesta kojih više nema u tim gradovima, recimo nekih kafana u kojima smo kao klinci, ili polu odrasli odlazili. Mislim da je nostalgija prijatno sećanje o nečemu, svest o prolaznosti koja je neminovna i zato se držimo momenata da ih zabeležimo da bi nam ostali kao neki večni trenuci.
Oto Horvat o tome da li u 21. veku postoji mesto za ostvarenog pojedinca – Postoji, zašto da ne. Ali u krajnjoj liniji nama bi trebalo da razmišljamo kao grupa, kao društvo, celina. Gledano iz perspektive kapitaizma razbijanje na jedinke to je ono čemu se težilo, da je pojedinac potreban samo kao potrošač a ne kao neko ko može da se zalaže za boljitak života. Da, možemo da se ostvarimo kao klasa naročito. Klasna borba nije završena.
Momenti 1
Recimo on. Iz kafea gde ujutru pijem kapućino i jedem brioš. Baš On. Imenom i prezimenom. Poznat i prepoznat. Na ulici, u šoping centru, u privatnom i javnom prevozu. Došaptavanja i namigivanja. Gurken gurkanja. Laktozna laktanja muva. A On polako popije svoj kapućinu i pojede sa užitkom svoj brioš sa kremom. I ništa. Nosi u svom srcu , u momačkoj formi, na svom široko izbrazdanom čelu, na svojim pliš plećima, na vrhu svog belog jezika, svoju voljenu domovinu, koju je pojeo vuk rata i bede.Nosi je tako gore-dole, danju-noću i pevucka joj. Tepa. I ne umara se. (Iz knjige „Momenti: 1 – 49“)