Miodrag Perić Miša je akademski vajar koji se uspešno bori za mesto pod suncem – ali interkontinentalnim. Živi i stvara u Novom Sadu. Autor je jedinog novosadskog Parka skulpture. Dosledan u životu i umetnosti. Poslednji boravak u Londonu u organizaciji tamošnjeg Nezavisnog udruženja likovnih umetnika, povod je za intervju. Zbog čega stvara i kako? Kolika je cena nezavisnosti? Intervju za korzoportal.
Miodrag Perić Miša jedan je od umetnika koji svakodnevno osvaja prostor snagom stvaralaštva koje ne priznaje kompromis. To znači, da ne retko radi i na sopstvenu štetu. Nedavno se vratio iz Londona.
U najelitnijem delu Londona je održan Art rooms koncept Nezavisnog udruženja likovnih umetnika Londona koje se bavi isključivo modernom umetničkom praksom koja nije na glavnoj likovnoj sceni, ali je na pragu da stupi na nju i to na velika vrata. Konkurisalo je više od hiljadu umetnika iz sveta, sve je bilo transparentno, propozicije engleski jasne. Prijavio sam se, ali nisam se baš nadao pozivu. Pretpostavljate šta znači da ste u konkurenciji od hiljadu i više umetnika. Onda mi je tik uoči 2016. godine stigao email da sam prošao u prvom krugu tj. da sam pozvan. Seo sam u auto i putuj… sve sa skulpturama. Istovremeno sam dobio poziv da učestvujem na konferenciji koju organizuje likovna kritičarka Marin Tangi, jedna od najmlađih vodećih zvezda savremene londonske scene koja propagira savremenu umetnosti. Ja sam učestvovao u paketu od nas osam odabranih iz kompletnog korpusa izlagača na Art room-u što bi mogao da bude pravac savremene umetnosti,van centra londonske scene. Učestvovao sam sa engleskom umetnicom češkog porekla Šark Darton. Predstavili smo svako svoju umetničku poetiku. Bilo nam je zajedničko što smo iz socijalističkih zemalja gde smo stekli široko obrazovanje i naša umetnost bila im je upečatljiva!
Obrazovanje kao utemeljenje.
Pre svega, istakao sam kako je moje obrazovanje u Jugoslaviji bilo sveobuhvatno. Krajnji efekat mojoj umetnosti je rezultat tog obrazovanja. Bio sam utemeljen počev od istorije umetnosti, od našeg kulturnog nasleđa. Tokom školovanja, sve smo morali da savladamo od crteža do slike, da bih na kraju došao do skulpture. Bavim se klasičnom skulpturom iako su u Londonu moje delo karakterisali kao neofluksus i neodadaizam.
Izložba je održana u hotelu u St Regents park. To je jedan od najelitnijih delova Londona. Svaki umetnik bio je na displeju kako posetilaca ljubitelja umetnosti, tako i onih koji su potencijalni kupci, galeristi, muzealci… Soba/atelje Miodraga Perića Miše bila je jedna od najposećenijih.
Platforme 73 umetnika bile su raspoređene u 73 prostorija koje su u tom trenutku pretvorene u ateljee. Dolazili su kupci, galeristi, vlasnici zbirki, muzeji i imate na raspolaganju osam sati da objasnite svoje delo. Moja Art room bila je jedna od najposećenijih. Ali i pre toga, kada sam objavljen na spisku kao učesnik, još dok sam 48 sati putovao kolima (smeje se) počele su da stižu ponude za sledeću godinu. Stvari se jednostavno odvijaju ako verujete u to što radite.
Simpozijum IN VIVO, Novi Sad
Elaborira stanje na našoj savremenoj likovnoj sceni i zbog čega je svesno sebi zatvorio vrata u domovini, u kojoj živi. Opredelio se da osvaja nove prostore konkurišući ne kao nečiji pulen, već samo kao – Umetnik.
Uvek sam osećao animozitet prema našoj savremenoj likovnoj sceni. Kažu da sam nakrivo nasađen. Možda jesam, ali odgovaram da koncept kolonija ne vodio nikuda. Tako sam sebi zatvorio vrata. Stariji kolega mi je rekao – Pazi da te ne zaborave, ali ja sam iz tog zaborava izvukao samo najbolje. Mene jesu zaboravili, ali uspeo sam sebe da izgradim i pronađem na drugom terenu napolju. Na internetu pratim konkurse, konkurišem i čekam odgovore. Onda me pozovu ili ne pozovu! Prvi put kad sam pozvan otputovao sam jeftinim prevozom u Berlin u Južnoevrpski kulturni centar, tamo sreo Jovana Balova vlasnika Galerije Prima centar koja je postojala tek godinu dana. Jovan je nesebično otvorio Galeriju i meni i drugim umetnicima iz Novog Sada . Do danas sarađuje sa umetnicima sa prostora Jugoslavije.
Putovanja su uvek izazov, ali ne nužno i lakoća. Prihvatio je poziv iz Indije. Zatim …
To je bilo hazarderski. Otišao sam po pozivu. Spakovao sam 30 kila alata i otputovao. To je bio simpozijum na koji je pozvano 157 umetnika, većinom iz Indije. Bilo je zanimljivo iskustvo. Uvek možete nešto naučiti ako ste otvoreni, ako želite. Posle sam se rado vraćao u Berlin, izlagao sam u Parizu, u Grčkoj sam bio ihaj puta u Drami, Solunu, imam divna prijateljstva sa grčkim umetnicima.
Foto: Silard Kovač
Sva putovanja i izložbe Miodrag Perić Miša finansira sam. Nezavisnost, ipak, ima cenu.
Pomirio sam se s tim. Mogu da kažem da sam nezavistan, ako se to može reći kada radite 14 sati dnevno. U vajarskoj radionici sam svaki dan, nekad 15 minuta, nekada pet sati. Odgovorno tvrdim da ne postoji neka tajna u vezi sa skulpturom koju ne bih mogao da vam otkrijem, bilo da se radi o metalu ili drvetu. Radim na dva koloseka kako bih bio, da kažem, umetnički nezavistan.
Da bi ostvario svoje delo sve radi sam – vari, delje, kuje. Sve pršti kada Miodrag Perić Miša stvara. Novosadska Akademija likovnih umetnosti ne pruža takvo znanje studentima. Umetnički zanat stekao je sopstvenim radom, energijom i željom.
Svako bira prema svom senzibilitetu. Probao sam da radim sve i postigao sam kvalitet, ali da sada sebe ne hvalim (smeje se). Odabrao sam materijale u kojima se najudobnije osećam to su drvo, metal, čelik. Dajem se dvesta posto skulpturi! Volim i kad se pojavi konkretan problem pa moram da se pomučim … Koristim nađene materijale, to je moj senzibiletet, volim da posećujem buvljake, tavane, podrume…Većina malih nađenih predmeta nalaze mesto na mojim delima. Moje skulpture su karakterisane kao neorealističke s čim se ne bih sasvim složio, jer one imaju konkretno značenje. Svaka je vezana isključivo za moj život ili situaciju koju sam proživeo sam, ili sa nekim. Moje skulpture su povezivane za fluksus pokret, ali ja sebe u fluksusu nisam pronašao.Kao umetnik neumitno verujem samo u jednu stvar, a to je neposredni dodir umetnika sa materijalom. Ne volim da koristim tuđe zanatske usluge, volim sve da uradim od početka do kraja. Da bih to znao morao sam da idem kod livaca, varilaca.
Postavljanje skulpture M. Perića na Štrandu
Miodrag Perić Miša bio je autor i umetnički direktor dva međunarodna simpozijuma skulptura IN VIVO u Novom Sadu 2009. i 2010 godine. Park skulpture postoji do danas. Ima ideju kako da grad ne bude prepoznatljiv po – bilbordima.
Skulpture desetak evropskih umetnika su ostale na Štrandu i mesto se prepoznaje po njima. To je preteča parka skulptura u Novom Sadu koji će se valjda nekada osmisliti, ali eto ideje, da vidimo dokle će plamen goreti. Činjenica je da su se desile promene vlasti, menjaju se nastojnici tih površina i onda se po ključu “sviđa mi, ne sviđa” skulture pomeraju, pretvaraju se u klupe. Ali, važno je da zajednički rad osoba koje se bave produkcijom ostaje. Ako želimo bilo šta da radimo u Novom Sadu moramo da radimo kontinuirano. Novom Sadu nedostaje sinergija, jer su svi fokusirani samo na novac, nemaju viziju. Da sam ja faktor u gradu šta bih uradio – uslovio bih svakog investitora da uradi tri stvari – da posadi drvo, postavi skulpturu u dvorištu nove zgrade i da napravi mural. To su minimalna ulaganja. Jednim udarcem tri muve biste mlatnuli. Zatim, kada bi Uprava za kulturu Grada Novog Sada rekla – nemamo para da finansiramo izvođenje skulpture u prostoru, ali platićemo deo izvođenja – umetnici, javite se. Mislim da bi se javili mnogi vajari i Novi Sad bi promenio lik.
Planovi?
Ponašam se kao u srednjoj školi, spremam kontrolne tj. konkurišem … Pozvan sam da se vratim u London na izložbu u Kraljevskoj bašti Hand Made in Britain. Odnosi se samo na izlagače iz Britanije, Škotske i Velsa, ali kuratori imaju pravo da pozovu i umetnike van tog prostora ako misle da njihova dela imaju visoku estetsku i zanatsku vrednost. Tako su mene pozvali. Baš sam se iznenadio. Konkurišem da idem ponovo u Kinu gde sam već bio 2014.
Kinesko iskustvo u Čančungu, gradu pobratimu Novog Sada.
To je definitvno najbolje tehnički pokriven vajarski simpozijum na kome sam bio. Pre mesec dana sam bio u Kini i video svoj rad postavljen u najvećem parku skulptura na Dalekom Istoku, gde su svetski i manje poznati vajari. Dospeo sam i na to mesto. Zatim je sledila dvodnevna konferencija gde sam sreo zamenika ministra kulture koji kad je čuo da dolazim iz Novog Sada pita – Pa to je naš grad pobratim. Poslao vas je Novi Sad? Kažem – Nisu, došao sam po vašem konkursu, samostalno. Znate, svet je otvoren, ali mi izgleda nismo. U Čančungu se tada slavio Dan grada. Sedeo sam u kafeu, pijem kafu, gledam kroz prozor i… odjednom vidim svi autobusi su oblepljeni slikama Novog Sada. Kao san! Novosadski mediji o tome nisu pisali!
London. Post festum.
Kada se završio Art rooms pakujem se, jedva čekam da odem u pab. Kažu mi, sačekajte još malo i tada ulazi čovek sa sekretaricom. Obraća mi se – “Izvinite, žurim, prehlada me hvata. Znate, ja sam zaslužan što ste ovde, odabrao sam vas odmah u prvom krugu i došao sam da se uverim da li su vaše skulpture stvarno tako dobre kao što izgledaju na internet postavci.” E, taj čovek radi kao savetnik pri Kraljevskoj zbirci! Pružio mi je vizit kartu, onda je uzme nazad – “A, ne dam vam tu običnu… “ i daje mi drugu. Kakvu? Nikada takvu nisam video (smeje se).
Dušana Buzadžić
Fotografija: Kaća Lazukić Ljubinković
PROČITAJTE I: pancevo-igre-sa-spomenikom, ana-beslic-njene-skulpture, sveti-jan-nepomuk-medu-nama