Mimice su mesto u Dalmaciji, nalaze se između Omiša i Makarske. Prezime Mimica govori odakle je porodica, a prvi žitelj pod tim imenom upisan je u crkvene knjige u 18. veku.
Što godina više odmiče kraju, sećanja na proteklo leto i letovanje postaje sve slađe i neophodnije.
Veliki je rizik pisati o Mimicama, ako i sami niste Mimica. Možda bi taj pokušaj mogao dobiti izvestan legitimitet, ako bi, na primer, vaša trodišnja unuka, prvi put u Mimicama, na pitanje nekog od meštana – Kako se ti zoveš devojčice? odgovorila – Ja nisam devojčica, ja sam Mimica!.
Na potezu između Omiša i Makarske, između Medića i Marušića, nalaze se Mimice. Po nekad na mapama zabeležene su samo one. Mesto se prostire u dve čarobne uvale, Juto i Kutleša, natkriljene borovima.
Borovi su posađeni dvadesetih godina 20. veka kada je pod upravom Austrije započeto plansko pošumljavanje Dalmacije jer, kako se može pročitati u zapisima don Mate Mihanavića – Za četiristogodišnje vladavine Mletačke republike, Dalmacija primorska bila je uništena tim što su joj šume bile pometom sasičene i drvlje preneseno u Mletke za brodove i temelje zgrada.
More je kristalno plavo, toplo, osim kada ga bura prevrne, pa neke dublje i hladnije vode stignu do obale. I klima je takva, pitoma, mesto je zaštićeno okolnim brdima. To dakako ne važi za zimu, koja je kažu hladna i vetrovita, i tada u Mimicama ostane tek mali broj stanovnika. Isti zapisničar opisao je nekoliko zimskih dana u februaru 1922, kada je led okovao stabla, kuće i polja a župna crkva bila je sva u debeloj prozironoj kori leda.
Iznad uvala, uspinjući se u brdo, nalazi se staro selo. Uske ulice, primorska vegetacija, stare kamene kuće, iako ponegde narušene neveštim dogradnjama, još čuvaju trag prethodnog života. Čak i na starim crno belim fotografijama, prepoznaje se žarka mediteranska svetlost na kamenim stepenicama. Iznad sela stara cesta, mahom zaboravljena nakon izgradnje magistrale, vodi do Marušiča ili Medića, pa dalje. Nekad su se tu gajile višnje, masline, loza…sad se može zateći još po koja smokva. Ipak, na brdskim kosinama, stidljivo niču novi maslinjaci.
U selu je crkva posvećena Svetom Roku zaštitniku mesta, koji je prema legendi sačuvao Mimičane od kuge koja 1815. pustošila Split, Omiš i Makarsku. 1857, na zahtev Nikole, Bartula, Josipa, Mate i Marijana Mimice crkvene vlasti odobrile su gradnju kapele, a deset godina kasnije izgrađen je i zvonik koji i danas stoji. 1912, na mesto stare kapele uzgrađena je nova crkva. Podno crkve je groblje. Dobro održavano, okruženo zelenilom, s pogledom koji puca prema moru. Na groblju sahranjeni, mahom su Mimice.
Mimice su staro mesto. Tekst u Monografiji Mimica, Knjiga općena autora Mira i Vida Mimice, inače iscrpna i dokumentima i rodoslovima potkrepljena istorija ovog područja, njegovih žitelja i njihovog načina života, objavljena 1972, započinje nastankom planete Zemlje, biljnog i životinjskog sveta, čoveka, pa onda i civilizacije, da bi kroz istoriju doseljavanja i pohoda Avara, Rimljana, Kelta, Slovena, Turaka, Francuza… stigla i do osnivanja Mimica 1772. kada je Mija Tavrić, prvi upisan u crkvene knjige nadimkom Mimica (koji je po nekima dobio zbog mucanja) došao iz sela Svinjišće sa severne strane planine Dinare i – ugledao more. Posle je usledila istorija. Prolazile su vojske, bitke i ratovi, menjale se uprave, države i politička uređenja, nastajale i nestajale privredne aktivnosti. Porodice su se množile, raseljavale i doseljavale.
Mnogi Mimičani, tragajući za boljim životom otišli su u svet. Krajem 19. veka najviše se putuje u Ognjenu zemlju, u Čile, u potrazi za zlatom. Neki drugi su su opet, što udadbama i ženidbama, što silom prilika, našli u Mimicama.
Gotovo za svaku kamenu kuću vezana je neka priča. Ponekad su romantične i govore o ljubavi kao ona o Emi koja je zaneta ljubavlju ostavila rodni Beč i za svojim izabranikom došla u Mimice. Za njom je stigao brod s klavirom i toaletama za svaku priliku. Prilika je bilo malo i haljine su ostale zatvorene u škrinjama a ona je proživela svoj mimički život. Bolji ili lošiji, ko može da proceni?
Prvi je, kako Mimičani kažu na more sišao Pere, impozantan muškarac, sklon lepom odevanju i ženama. Otud mu i ime Pere s mora. Za njega se vezuje i nastanak većeg, komercijalnijeg turizma tridesetih godina 20. veka. Osim iz Beograda, Zagreba i Varaždina, gosti dolaze i iz Austrije i Češke.
Danas su Mimice za mnoge omiljena turistička destinacija. Imaju sve – sunce, more, divne plaže, dobru klimu, udoban smeštaj, šetnju starom cestom, uspon do Kosmatice… I srećom, nemaju ničeg previše. Ni velikih hotela, ni bučne celodnevne zabave. Još uvek su ostale malo, intimno mesto, premreženo još vidljivim tragovina prethodnih vremena.
Silvia Dražić
Ključne reči: Mimice, prezime Mimica, turizam