Radnja se zbiva tridesetih godina 20. veka u međuratnoj Budimpešti. Peštanski tabloidi javljaju da je pored mrtvog tela obućarskog kalfe koji se obesio u svom stanu nađena oproštajna poruka sa samo dve reči “sumorna nedelja”. Policija iz Dunava vadi telo utopljene gospođice koja u zgrčenim rukama gužva note “sumorne nedelje“. Šta je od toga istina, šta urbana legenda?
Sa postmodernim obratom od velikih naracija i sledstvenim otklonom od praćenja glavnog toka, u žarište teorijskig razmišljanja, sada kao subjekti, na velika vrata ulaze ne samo mali narodi i nihove kulture nego i marginalne i depresirane i zaboravljene grupe, njihova verovanja i običaji. Filozofija, teorija tnjiževnosti, lingvistika zadobijaju novo usmerenje. Za istoriju, prošlo je vreme herojskih vremena, ona se radije okreće privatnom životu. Etnička i rasna pripadnost, običajnost, svakodnevni život postaju legitiman predmet proučavanja. Urbane legende koje poput začina dodaju svakodnevici aromu mističnog i romantičnog mogu se svrstati u taj korpus.
Termin je na američko jezičko područje uveo sedamdesetih godina 20.veka Jan Harold Brunvand, profesor engleskog sa Univerziteta u Juti pokazavši da mitotvorno mišljenje nije nužno vezano samo za tradicionalne, primitivne kulture nego da su i naša savremena društva plodno tle za njegovo nastajanje. Zapravo urbane legende ne potiču samo iz urbanih sredina. Ime samo uspostavlja razliku prema tradicionalnom folkloru predindustrijskog doba. Zato ih neki nazivaju i savremenim legendama
Urbane legende su najčešće senzacionalistički preuveličane ili iskrivljene priče koje kao zalogu svoje istinitosti obično nude personalnu, neproverljivu verifikaciju. Neke su lokalno vezane samo za jednu kulturu, grad ili samo kvart. Druge su svetski poznate poput Bermudskog trougla, priča o Bigfutu ili Jetiju, ili teorije zavere. U taj asortiman spada i legenda o Sumornoj nedelji, čuvenoj himni samoubica koja je premrežila i povezala ceo svet. Štaviše, ona je jedna od retkih čije se poreklo može ispratiti do samog njenog nastanka. Legenda je tako živopisna i romantična da zavređuje da se cela prepriča.
Radnja se zbiva tridesetih godina 20.veka u međuratnoj Budimpešti. Peštanski tabloidi javljaju da je pored mrtvog tela obućarskog kalfe koji se obesio u svom stanu nađena oproštajna poruka sa samo dve reči sumorna nedelja. Policija iz Dunava vadi telo utopljene gospođice koja u zgrčenim rukama gužva note sumorne nedelje.Sudija iz unutrašnjosti ugušio se plinom uz poznate tonove a mladi bankarski službenik se nakon celonoćnog tugovanja uz sumornu nedelju prostrelio direktno kroz srce na zadnjem sedištu taksija.
Gospođe u građanskim salonima liju suze uz zvuke gramafona, a služinčad rida glancajući escajg. “Sumorna nedelja “ uzima svoj kobni danak. Gušenja plinom, trovanja masnom sodom, vešanja i utapanja postaju turobna svakodnevica, piše “Njujork Tajms” i to da je Budimpeštu zahvatila samoubilačka histerija: ljudi se hrpimice bacaju u Dunav praćeni tonovima Sumorne nedelje.
Ali priča se tu ne zaustavlja. “Pesma nije imala samo morbidnu reputaciju u domovini nego je svoja crna krila raširila preko celog sveta. U Berlinu, obesio se vlasnik delikatesne radnje ostavivši pod nogama notni tekst. U Njujorku, lepa daktilografkinja otrovala se gasom tražeći u oproštajnoj poruci samo jednu pesmu na sahrani: “Sumornu nedelju”. U Rimu, Londonu ljudi se bacaju u reke ili skaču sa prozora potreseni i do smrti obeshrabreni tonovima „Sumorne nedelje“. Stotine članaka pojavljuje se u engleskim, nemačkim, švajcarskim i francuskim novinama.
Policija je nemoćna. Konačno, u Americi i na BBC-ju. brani se njeno izvođenje. Ipak, BBC popušta pred zahtevima publike i dopušta izvođenje samo instrumentalne verzije. Ali ova nepromišljena odluka dovodi do novih samoubistava te zabrana ponovo stupa na snagu. Nakon Geteovog Vertera ništa nije u ovoj meri uvelo samoubistvo u modu. Na izvođenju u pariskoj Olimpiji posle prvog refrena, bubnjar skače i puca sebi u glavu, oboista ispija čašu otrova, saksofonista zabada nož u srce da bi se na kraju, nakon istrebljenja celog orkestra i koncertmajstoru spustilo uže sa plafona te on podatno uvlači svoj vrat u omču.
Šereš Režo
Szomorú vasárnap
Szomorú vasárnap
száz fehér virággal
vártalak kedvesem
templomi imával.
Álmokat kergetõ
vasárnap délelõtt,
bánatom hintaja
nélküled visszajött.
Azóta szomorú
mindig a vasárnap,
könny csak az italom,
kenyerem a bánat.
Szomorú vasárnap.
Utolsó vasárnap
kedvesem gyere el,
pap is lesz, koporsó,
ravatal, gyászlepel.
Akkor is virág vár,
virág és – koporsó.
Virágos fák alatt
utam az utolsó.
Nyitva lesz szemem, hogy
még egyszer lássalak.
Ne féj a szememtõl,
holtan is áldalak…
Utolsó vasárnap.
I život autora Sumorne nedelje tajanstven je i obavijen ne manje romantičnim legendama. Priče se unekoliko razlikuju a odabrala sam onu koja deluje po izvorima najverodostnije. Stihove je napisao Javor Laslo a muziku komponovao Šereš Režo. Šereš Režo alias Špicer Rudi, pobegao je još kako nedorasli momčić za putujućim cirkusom zaveden dražima lepe artistkinje na trapezu. Kada su se dovoljno odmakli od njegovog rodnog Komaroma, zatražio je od direktora cirkusa bilo kakav posao. Kad jedan tako ružan mali klinac koga je i Bog načinio klovnom ne prihvata svoju sudbinu, nego hoće da bude lep, hrabar i moćan – on može biti samo Jevejin, odgovorio mu je ovaj i, dakako, dao mu posao. Nakon godinu dana svih mogućih poslova i upornog vežbanja stiže i do trapeza ali se na jednoj ranojutarnjoj probi sunovraćuje i time završava cirkusku karijeru. Čudom preživevši, mesece provodi na štakama da bi se zajedno s njima upisao u školu glume ne bi li postao komičar. Završivši školu, devet godina provodi u besparici i nemaštini na trećerazrednim pozorišnim scenama i u jeftinim varijeteima da bi konačno, otkrivši jedan polurashodovani klavir, seo za njega i počeo da svira nakon predstava. Potpuno samouk, najpre po sluhu nabada tada popularne šlagere a potom, malo pomalo, počinje da svira svoje pesme. Note nikad nije naučio, komponuje zviždučući, ali okolna publika, sluškinje, čistači cipela i trgovački pomoćnici sve više pevuše njegove pesme. Još traje vreme zabrane snimanja ploča u Mađarskoj pa se muzika širi notama i javnim izvođenjem na mnogim scenama i kafanama. Niže se šlager za šlagerom. Prelazi u bolje lokale. Najpre u Čuturu, potom u Lulicu gde će kao mali Šereš postati “institucija” i tu ostati do kraja života
Sa cigaretom u ustima, prozuklim glasom, nabadajući sa dva prsta desne ruke tonove po sluhu i ne retko levom lupajući takt, svake noći od šest posle podne do zore uveseljavao je i rastuživao svoju publiku. Pored lokalnih pijanaca, dama iz polusveta i peštanske boemije njegova publika su bili Džon Štajnbek, Reza Pahlavi , Arturo Toskanini, Benjamino Đilji, Luj Armstrong, princ od Velsa, Jehudi Menjuhin, Lukino Viskonti, Spenser Trasi. Oto Klemperer zapisao je u njegov spomenar: On nije muzičar – samo genije.
Iako uvek spreman na šalu, vedre i kozerske naravi njegova muzika i stihovi zrače tugom, beznađem i beskrajnom sentimentalnošću.
Ranih tridesetih tog veka, Laslo Javor, crnohroničar jednog peštanskog tabloida, potresen rastankom od svoje nesuđene drage, piše tekst Sumorne nedelje i daje je prijatelju Šerešu da je uglazbi. Nakon nekoliko nedelja on je prvi put izvodi u Lulici. Sve ostalo je, kao što kažu, istorija.
Već njeno prvo najavljeno izvođenje na radiju prati rđav predznak. Dan pre toga iznenada umire direktor radija i budući da je zbog žalosti otkazan muzički program, pesma ostaje neizvedena. Ipak glas o njoj i njenom letalnom uticaju putuje onim tajnim, nepoznatim kanalima. Kasnih tridesetih pesma stiže u Sjedinjene Države gde ju je glas Bili Holidej pod nazivom Gloomy Sunday učinio svetski slavnom. Osim nje izvodili su je mnoga slavna imena: Rej Čarls, Sara Von, Bing Krozbi, Frenk Sinatra, Iva Bitova, Kronos kvartet, Šined O’Konor, Bjork i mnogi drugi. Prevedena je na 28 jezika uključujući i esperanto. Stigla je i do Azije i Afrike. Nije ni nas mimoišla. Pod imenom Tužna je nedelja najlepše su interpretacije Zvonka Bogdana i Predraga Cuneta Gojkovića. Štaviše, šuškalo se da je u tim godinama u Subotici inače veliki broj samoubistava, porastao za koji procenat.
Šerešova svetska slava u mnogome je premašila peštansku. Dok svet gori u groznici Sumorne nedelje ovde se malo šta promenilo. On se, doduše, na čuđenje cele Budimpešte, tako mali i nelep, oženio jednom od najlepših peštanskih žena ali i tada od šest uveče do sitnih sati nastavlja da svira u istom lokalu.
Tužna je nedelja
Tužna je nedelja mada je cveće svud’
Čekam te draga al’ znam sve je uzalud!
Zora je svanula al’ još je uvek mrak;
Neće bez tebe da blista mi sunčev zrak.
Od sada, svaka je nedelja sumorna…
Sliku ti pokrivam gorkim suzama..
Tužna je nedelja..
Poslednje nedelje, voljena dođi mi:
Nade su slomljene znam da ću umreti.
Biće i tad pored mog odra cveće svud,
I onda poći cu ja na svoj zadnji put
Baciću na tebe mrtvi svoj pogled ja;
Sećaj se uvek tog ledenog pogleda!
Poslednja nedelja…
Ratne godine odvode ga u radni logor gde ga već iznurenog i bez jednog bubrega sustiže čudesno spasenje. Jednog dana u logor stiže blistavi mercedes, iz njega izlazi utegnuti sturmfirer, prilazi grupi jadnika među kojima je i Šereš, i odvlači ga šutajući ga i udarajući uz reči: Sa ovom huljom ću ja lično da se obračunam! Kada su zamakli sa vidika ostalih, daje mu novu odeću, srebrnu tabakeru sa svojim inicijalima i izvinjave se zbog grubosti. Jer to je bio jedini način da ga spase. Bio je to predratni posetilac Lulice, jedan od obožavalaca njegove muzike.
Vrativši se nakon rata u Budimpeštu, iscrpljen, razočaran, poražen, Šeres piše još jedan tekst na muziku Sumorne nedelje. Pesma Umrla je ljubav koja se povremeno pojavljuje i pod nazivom Sumorna nedelja iako ne manje potresna i obeshrabrujuća nije ona koja je imala onako koban svetski uticaj. Dok je prva pesma ljubavna ova druga govori o razočarenju slikom sveta i ljudskom prirodom kakvi su u tim ratnim godinama pokazali.
Socijalistička vremena još jednom dovode Šereša pred lice javnosti. U najtvrđim godinama zabranjeno je izvođenje njegove muzike, skupa sa muzikom Bartoka, Dohanjija, Kodalja i Lista. Bio je neizmerno ponosan što se našao uz ta imena.Na koncu, i samog kompozitora, malog Šereša, sustigla je sudbina njegove pesme. Iako je pesma postala svetski slavna on sam nije mnogo promenio način života. Krećući se uvek istim ulicama peštanskog Sedmog okruga nastavio je svake noći da svira u Lulici i nikad nije naplatio tantijeme od nekoliko stotina hiljada dolara koje su se za njega sakupile na inostranim računima. Nije se odazvao ni na poziv Oskara Pitersona da prisustvuje izvođenju Sumorne nedelje u Karnegi holu. Kažu da se plašio letenja. Ipak, možda jedna logorska anegdota bolje opisuje njegov stav o sreći i dobrom životu te i nevoljnost da u svom životu bilo šta promeni. Svako jutro susretao se na latrini sa jednim gospodinom kome su takođe postradali bubrezi i ovaj mu se redovno obraćao sa rečima: Pa, gospodine Šereš, jeste li već mokrili? Jeste? O pa šta još uopšte želite od života?
Iako malih životnih apetita i potreba, negde ipak suštinski nezadovoljan, Šereš se 1968. ubio skočivši s prozora pošto je njegovo srce je odlučilo da okonča sve. Nije više mogao da podnese mračnu reputaciju svoje najpoznatije pesme? Osećam se povezan s njom kao grobar sa lopatom, rekao je jednom prilikom Javor Laslo. Ili su se naprosto vremena promenila i model sentimentalnog kafanskog zabavljača nikog više nije privlačio i zanimao?
Gloomy Sunday
Gloomy Sunday,
with hundred white flowers
in the chapel, beloved one,
I waited in prayer.
That Sunday morning,
my dreams were chasing.
Yet the chariot of my sorrow
came back without you.
Forever since then are
so sad all my Sundays –
tears are my drink, and
the bread I eat sorrow.
Gloomy Sunday.
On my last Sunday, beloved,
oh come to me!
There’ll be a priest too, a
coffin, a catafalque, a shroud.
Also then, flowers will await you,
flowers – and a coffin.
Beneath flowering trees, I will
take my last ride.
And my eyes open wide
for a last glance upon you.
Don’t be scared of my eyes,
still in death I will bless you…
Last Sunday.
(Transl. by A.W. Tüting)
Ipak aktuelna, Sumorna nedelja nije se ni do danas ugasila. Još je obavijena velom misterije i sjaj njene fatalne moći nije sasvim potamneo. Još se snimaju filmovi u kojima se prepoznaje njena melodija. Osim onih koji su joj direktno posvećeni poput mađarskog Szomoru vasarnap ili nemačkog Ein Lied von Liebe und Tod i u mnogim drugim poput Spilbergove Šindlerove liste ili Čoveka koji je plakao Sali Poter, čuju se njeni tonovi. Snimljeni su i španski Kovak Box i japanski Denzen uta koji istražuju uzroke niza misterioznih samoubistava u koje je umešana i jedna pesma.
Nije lako otkriti šta Sumornu nedelju čini tako osobitom. Pesma je ljubavna. Stihovi govore o ljubavnom razočarenju, izgubljenoj dragoj i smrti kao jedinoj utesi. Amosfera je mračna, teskobna, beznadna. Sigurno je da nije jedina sa tako tužnim sadržajem, a opet samo je ona postala himna samoubica. Zanimljiv je kraj pesme kad pesnik iz kovčega baca svoj poslednji, sada već samrtni pogled na svoju dragu. Mađarski original, pa i engleski i francuski prevodi i u smrti čuvaju sjaj neugasle ljubavi i u poslednjim stihovima kažu – I mrtvim pogledom ja te blagosiljam. Srpski prevod, međutim, iako se do tada drži originala, ovde najednom skreće sa predloška i postaje skoro preteći – Sećaj se uvek tog ledenog pogleda. Iako je Sumorna nedelja prevalila veliki put, prešla mnoge granice i povezala u osećanju beznadnosti mnoge narode, očigledno je da neke kulturološke razlike nije mogla da savlada: ženska izdaja se mora kazniti pa makar i na simboličkoj ravni.
Izgleda da stihovi dobijaju punu snagu tek u sadejstvu sa muzikom koja im daje još melanholičniji i sumorniji ton. Vrlo spora, gotovo monotona, ona prosto klizi ka fatalnom završetku. Čini se da mali Šereš pored ljubavnog jada u svoju muziku uspeo da prenese duh i turobno osećanje života beznadnih tridesetih.Usred ekonomske krize, rastuće nezaposlenosti i bede, a sa nastupajućim novim ratom na vidiku, nije bilo mnogo razloga za optimizam. Pri tom ne treba izgubiti iz vida ni opšte poznatu mađarsku sklonost ka depresiji i spremnost da se samoubustvom rešavaju problemi. Psiholozi smatraju da su ove činjenice i kulturološki uslovljene budući da Mađari samoubistvu pridaju vrednosno pozitivan smisao. Naime, ono se ne razume kao čin predaje, odustajanja, kao nespremnost da se dramatičnim i teško rešivim situacijama i problemima pogleda u oči, nego pre kao hrabar način da se sačuva dostojanstvo i povrati samopoštovanje. Mnoge slavne ličnosti iz mađarske istorije i umetnosti same su okončale svoje živote poput Sečenji Ištvana, Teleki Pala, Jožefa Atile i Latinović Zoltana. No, loš glas koji je pratio Sumornu nedelju proširio se daleko izvan Mađarske. Da li je moguće da su tuga i nesavladivo očajanje sumorne nedelje bili toliko dejstveni da su poput pošasti projurili svetom ostavivši krvav trag za sobom? Ili je pesma naprosto legla na teskobna vremena tridestih godina i opštem očajanju dodala jednu mističnu auru?
Silvia Dražić