Profesorka sociologije Marija Vasić je na osnovu istraživanja, objavila knjigu priča “Pismo na šinama” (ICEJ, 2021) koje imaju zajedničku temu – sudbine stradalih Novosađana u raciji 1942. godine. Ovo je deo posvećen uglednoj porodici i najmlađoj Ileani Čuri (1930 – 2016) koja je sticajem okolnosti koje samo život može da kreira, izbegla da bude pogubljena u raciji. Foto: korzoportal
… Stigla je i prva ratna zima, najhladnija u veku. Dunav se zaledio, sneg je bio do struka, a temperatura ispod 20 stepeni.
Trebalo je da za Božić idu u Čurug, kod očeve familije, tamo su se svi uvek viđali i okupljali. Onda su stigle te vesti, pa su se mama i tetka zatvarale u biblioteku same, nisu želele da ih ona sluša. Čula je da su pominjale su neku nepoznatu reč. Racija.
Izlazile su uplakane, crvenih očiju, potrešene i uznemirene.
Tada nije znala. Petnaest članova njene najbliže porodice ubijeno je u Čurugu, nekoliko dana pre Božića. Bačeni su u zaleđenu Tisu. Njena majka nije mislila da je ona mala, da neće to moći da shvati. Znala je da je to neshvatljivo, svakome. Poštedela je Ileanu, tih dana.
Ali metak, koji je prethodne godine doleteo u njihovu kuću, još uvek nije nađen. Samo je rupa, koju je napravio i ostavio, preteći zjapila, kao zloslutno crno oko, koje ih je gledalo gde god da su bile.
Januar je prolazio u paljenju sveća i kandila, Božić je jedva obeležen. Mislila je da je u ratu sve tužno, pa i Božić. Onda je došao Sveti Jovan, a sutradan je grad osvanuo oblepljen plakatima. Mama i tetka su se ćutke razumele. Rešile su da će poštovati sve što je naređeno za to najavljeno legitimisanje građana. Neće podizati roletne, neće gledati napolje, neće ići iz kuće i mirno će preživeti i to.
Prvog dana, najavljenog legitimisanja, šest vojnika sa bajonetima na puškama ušla su, rano ujutru, u njihovu kuću. Imale su spremna dokumenta, ali vojnici nisu to tražili. Jedni su ih držali sa uperenim puškama u salonu, drugi su prevrtali po ormanima i policama. Uzimali su sve što su želeli i što su smatrali vrednim. Uzeli su sav novac i nakit. Kada su otišli, odahnule su. Dobro, džaba bilo i novca i nakita…
Drugog dana, sve ponovo. Moguće je da su hortijevci, videvši raskošnu srpsku kuću u centru, pomislili da ima još da se odatle odnese pa su, još jednom uleteli i sve prevrnuli. Lomili su i šutali nameštaj, pomerali slike, tražili zlato koje je predhodna patrola već pokupila. Na kraju su opet otišli.
Trećeg dana racije, 23. januara, banuli su oko pola dva posle podne. Bili su vidno užurbani.
Mislile su da im sledi još jedan pretres, pa su mirno stale sa strane, pustile ih da uđu i da uzmu šta još hoće. Ali vojnici nisu ulazili unutra, već su ih samo povukli za sobom napolje. Našle su se na ulici, na ledenoj zimi, u tankoj odeći, bez kaputa.
Vojnicima se žurilo, kao da im je isticalo vreme. Nada je pitala vojnika da li mogu da se vrate po kapute. Strogo je odgovorio: ,, Ne” i izgurao ih je na, snegom pokriveni, trg. Ljubica je počela da preklinje vojnika da puste makar devojčicu da se obuče, da njima dvema ne treba ništa, da neće pobeći. U tom metežu i guranju, obe su, na kolenima, molile da dozvole Ileani da se vrati po odeću.
U jednom mikrotrenutku stvarnosti, jedan od vojnika gurnuo je rukom Ileanu na desno. Ona je to shvatila kao dozvolu da se vrati, otrčala je u kuću, do svoje sobe i zgrabila kaput. Nije se osvrnula, niti se brinula što je ostavila otključana vrata. Samo je želela da se što pre vrati kod mame i tetke. Sve je trajalo nekoliko trenutaka. Istrčala je, nazad, na ulicu.
Ali tamo više nije bilo nikoga. Ni vojnika, ni mame, ni tetke, nikoga. Samo ledena belina i tragovi u snegu. Nije mogla ni da pretpostavi na koju stranu su otišli. Potrčala bi da je videla bio koga, čak i u daljini.
Nikoga nije bilo. Kao da se našla u pustom gradu, sama na svetu. Stajala je jedno vreme, prestravljena i smrznuta na ulici, a onda se vratila u praznu kuću. Nije skinula kaput, samo se srušila u svoju zelenu, salonsku fotelju.
Tresla se od straha sećajući se kako ju je mama tu držala u krilu i milovala beskrajno dugo, prošle godine, kada je metak prosvirao pored njene glave, i sa tim mislima zaspala.
Ljubica i Nada su već bile sprovedene na Štrand, na gubilište, sa drugim Novosađanima tog dana. Doterali su ih među poslednjima. Pre nego što su ih ubili i bacili pod led, skinuli su im prstenje i minđuše, odsekavši ih bajonetom sa smrznutih tela.
Naredba o prekidu Racije stigla je samo sat kasnije. Kao da su to znali njihovi dželati, pa su ih pobili na brzinu, u poslednjem trenutku svog divljačkog pira, a njihova tela, kao bezvredne kese, pogurali kukom u rupu u ledu.
Devojčica je tu noć provela sama u kući, lutajući sobama, ne izlazeći od straha.
Kada je Racija prošla prva je do njihove kuće stigla kuvarica Mađarica, da vidi ima li nekog u kući. Našla je preplašenu Ileanu, još uvek u onom kaputu. Nahranila je devojčicu, rekla joj da ne brine, da su gospođe uhapšene i da će ih brzo pustiti. Svaki dan je dolazila, uzimala hranu iz Ileanine kuće i govorila da to šalje mami i tetki u zatvor.
Onda je stigao ujak Dimitrije. Njegova žena je bila Jevrejka i ona je, onog istog dana odvedena na Štrand. Preživela je pokolj i dočekala prekid Racije. Ujak je uzeo devojčicu za ruku, odveo je svojoj kući i ispričao joj istinu. Pokušao je da joj napravi privid normalnog života i upisao u žensku gimnaziju, da bi sa drugom decom, nekako nastavila da živi.
Iz tog vremena Ileana se sećala samo tuge i beskrajne usamljenosti. Ceo njen svet je nestao onog dana u trenutku kad je otrčala po kaput. Trenutak, koji je razdvojio njen život na pre, i na posle. Trenutak za koji su njena mama i tetka preklinjale vojnike, na kolenima. Trenutak koji je nju gurnuo u život.
Rat je bio tek završen kada se našla u koloni gimnazijalaca izvedenih na demonstracije. Vikali su razne parole, klicalo se oslobođenju i oslobodiocima. Onda je njene uši zaparala jedna rečenica.
,, U Dunav, u Dunav s Mađarima!”
Masa je otpozdravljala euforično i vikala:
,, U Dunav!“
U njeno srce se ta reč zabila kao parče smrznutog leda. Istupila je iz kolone i samo stala. Ljudi su nastavili dalje, povici su odjekivali gradom, niko nije primetio devojčicu koja je izašla iz kolone na pomen Dunava.
Ona je znala da niko više nikada ne sme da završi u zaleđenom Dunavu, da se mržnja ne sme nastavljati.
U njoj je bilo usađene lepote, ljubavi i vrednosti svih njenih predaka…