Knjiga „U paru za društvo – Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević“ istraživački je projekat koji potpisuje Aleksandar Bede, osvetljavajući delo bračnog para arhitekata modernizma koji je značajno obeležio Novi Sad pedesetih/šezdesetih godina 20. veka, ali ne samo Novog Sada. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična arhiva A. Bede
Bračni par Sibin Đorđević i Milena Stanković Đorđević
Kada nevelika knjiga U paru za društvo – Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević sadržajem prevaziđe volumen, primer je koji je ostvario Aleksandar Bede prilikom rezidencijalnog boravka na Akademie Schloss Solitude u Štutgartu, pre nekoliko godina. Tada je imao druge planove, ali „Vladimir Mitrović zamolio me je da ponesem knjigu u kojoj se pominje arhitekta Sibin Đorđević koji sa porodicom živi u Štutgratu već decenijama. Tada sam upoznao Milenu Stanković Đorđević, već udovicu, i dobio ideju da snimim razgovor sa osobom koja je sa suprugom Sibinom bila značajan akter na polju naše arhitekture modernizma pedesetih i šezdesetih godina 20. veka“.
A. Bede ispred zgrade koju su projketovali Sibin i Milena, Bul. Mihajla Pupina
Poznato je da slučaj kreira nove istraživačke poduhvate, što je i sada bio slučaj. Aleksandar Bede snimio je u Štutgartu dragocena zapažanja Milene Stanković Đorđević i sećanja na godine kada su ona i njen suprug Sibin završili beogradski Arhitektonski fakultet, zatim počeli da projektuju najviše u Novom Sadu, ali i u drugim mestima Južnobačkog okruga, u Srbiji, da bi 1963. godine otišli u Štutgart i tamo ostali zauvek. „Milena je bila odlična sagovornica, živi arhiv novosadske arhitektonske scene pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. O njihovom radu znali smo samo iz kataloga koji je štampan kada je Sibin 2000. godine dobio Tabakovićevu nagradu Društva arhitekata Novog Sada i kada je iz Štutgarta poslao materijal. Ali sada, u Štutgratu imao sam priliku da obiđem javne objekte u čijem projektovanju su učestvovali, a pre svega da razgovaram sa Milenom o njihovom radu“.
Autor knjige U paru za društvo – Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević Aleksandar Bede o uključivanju antropologije u svoje istraživanje istorije arhitekture – „Svi objekti dobijaju novi karakter kada o njima pričaju arhitekti koji su ih projektovali. Mislim da svi mi koji se bavimo istorijom arhitekture treba kad god je moguće, da pričamo sa živim protagonistima, jer kad njih više ne bude bilo, onda je to arhivska istorija koja poseduje samo tehnički pogled, bez one dragocene lične boje i konteksta u kome su stvarali, a koju mogu da pruže samo živi akteri”.
O intervencijama na objektima posleratne arhitekture modernizma koje su uglavnom nestručne, svedočila je i Milena Stanković Đorđević kada je sa suprugom Sibinom 2000. bila u Novom Sadu. Seća se – „… onda smo videli koliko se sve promenilo na raznim našim zgradama. Ja sam imala tu jednu zgradu, nisam je ni poznala više. Imali smo jednog umetnika, mislim da sam jedan kalkanski zid ja sa njim radila. On je napravio nešto u gvožđu. Nisam ni poznala kad sam je videla. Onda, neke kad je video Sibin šokirao se šta su sazidali. E, to vam je u arhitekturi.“
Ulica Milete Jakšića, saradnja projektanta i umetnika
I sam arhitekta, autor knjige Aleksandar Bede smatra da su današnje intervencije na objektima posleratnog modernizma svojevrsno divljaštvo – „Arhitektura iz tog perioda ima kvalitete koji se tek sada prepoznaju, iako s druge strane u javnosti ne postoji razumevenja za modernizam tog perioda. Na nama arhitektama istraživačima je da ukažemo na dobre strane te arhitekture koje se ugavnom odnose na kvalitet stanovanja i organizaciju stanova, zdravijeg, osunčanijeg života. To su glavni doprinosi te generacije arhitekata, a ne u likovnom izgledu objekata zbog čega su, možda, i zapostavljeni. Kada bi danas bili adekvatno održavani, možda bi zasijali novim sjajem, ili bi bili prepoznati kao specifičan sloj u arhitekturi istorije grada koga više nema, jer se sada ne gradi na taj način.
Knjiga U paru za društvo – Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević početna je tačka novih istraživačkih poduhvata Aleksandra Bedea koji za korzoportal kaže –„ U istraživačkom radu post festum otkrio sam još mnogo njihovih projekata, ne samo u Novom Sadu, već u Južnobačkom okrugu, na primer Bačkoj Palanci su dali moderan lik grada u centru, Đorđevići su projektovali reni bunare i crpne stanice duž novosadskog šetališta pored Dunava, postoje njihovi lepi crteži. Otvara se i priča drugih arhitekata iz tog perioda, pa novosadskih bračnih parova arhitekata poput Pajkića, pa Ane i Petra Jankov i još nekoliko njih.Voleo bih to da dodam i taj sadržaj u proširenom formatu knjige i da predstavim javnosti”.
U knjizi U paru za društvo – Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević, Aleksandar Bede osvetljava još jedno polje, a to je angažovanje posleratnih mladih arhitekata na velikim projektima. “Tada je državna politika bila da promoviše nove generacije arhitekata. Recimo, Sibin je sa 28 godina dobio stipendiju Grada Novog Sada za šestomesečni stručni boravak u Francuskoj kako bi se upoznao sa savremenim tokovim arhitekture i to primenio. Po njegovom povratku, 1954. raspisan je u Novom Sadu urbanistički konkurs za univerzitetski kampus i Sibin Đorđević je pobedio sa prvim kompleksom Poljoprivrednog fakulteta koji je dao pečat čitavom kampusu, do danas jedinstvenom na našem prostoru.
Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu
Štutgart je postao trajno životno i poslovno opredeljenje bračnog para Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević od 1963. godine. Zaposlili su se u Pokrajinskom zavodu za projektovanje, radili su za državu i projektovali javne objekte. O ovom delu njihovog života malo se znalo, a sada ga je osvetlio Aleksandar Bede kome je Milena detaljno pričala o sticaju okolnosti koje su ih zauvek odvele iz Novog Sada.
Zgrada poreske uprave, Schorndorf
Očekujući nove istraživačke poduhvate na polju istorije arhitekture koje je nagovestio Aleksandar Bede, knjiga U paru za društvo – Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević dragoceni je dokument o jednom periodu arhitekture kada je investitor bila država, a projektanti tek stasali arhitekti koji su imali priliku da ostvare svoje vizije. Knjiga ima vrednost više, jer su u njoj “živa” sećanja na taj period.
Arhitekta Aleksandar Bede iz Novog Sada bavi se projektovanjem i proučavanjem istorije arhitekture i urbanizma. Doktorirao je na Univerzitetu IUAV u Veneciji na temu tipoloških prototipa modernizacije Novog Sada. Aktivan je u Društvu arhitekata Novog Sada, analitičar urbanističkih projekata u Novom Sadu kao koautor knjiga/studija, ili učesnik u TV tematskim emisijama o arhitekturi grada.
Knjigu možete poručiti sa adrese uparuzadrustvo@gmail.com.
PROČITAJTE I: publikacija-probudjeni-grad-podgradje-petrovaradinske-tvrdjave/, dans-inicijativa-za-zastitu-studija-m-i-radija-novi-sad/, izlozba-25-godina-nagrade-za-arhitekturu-djordje-tabakovic-muzej-savremene-umetnosti-vojvodine/, ,/intervju-relja-ivanic-arhitektura-u-objektivu/, kultura-secanja-bio-jedan-jat/,knjiga-donka-stancic-novi-sad-od-kuce-do-kuce-2/