Duško Domanović (1979) predstavlja se javnosti s novom knjigom „Ono što smo bili“ (2020) u kojoj je sabrao oko osamdeset pesama čiji bi zajednički imentelj moga biti – život bez ulepšavanja. Posvetio ju je „Nani Mici, za svaku suzu kojom je Život platila, za svaku toplu reč kojom me je uvek iznova rađala“. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzportal
Duško Domanović žestoka je pesnička duša sa gradskih ulica, njegovi sentimenti uobličeni u stihove ogrnuti su znojem, krvlju i (nevidljivim) suzama. Pre nizanja stihova u knjizi „Ono što smo bili“, napisao je svojevrsni uvodnik „Ključne reči“ – „… Jer je pesma, bar što se meni tako čini, vazda traganje za nekim nepostojećim sećanjem, za onim što nikada imao nisam, a što je od pamtiveka moje. I kako god da je napišem, uvek znam da je nenapisana. U bogove ne verujem, ali se često u sebi sa kosmosima došaptavam, ne bih li ih odobrovoljio da mi bar jednom oči njene pokažu…“.
Stihovi Duška Domanovića bude nepatvorenu emociju kod čitaoca, jer su sazdani od slika kojima obiluje život svakoga od nas, samo što ih neko ne uočava, a neko (Duško) ih postavlja u ram koji se zakači u centar srca. Autor ne dozvoljava da se rasentimentališemo, ali pruža nadu u pesmi „Opelo za nas“:
… Ovo je opelo za nas
Kojih već odavno nema
Ali se eto tešimo
Da će nas jednom biti
U pesničkim damarima i tumaranjima (kojima je sklon), Duško Domanović vodi nas na obale Morave, na asfalt po kome dane i noći provode žene lakog morala, pijanci, beskućnici, upoznaje nas sa majkom koja čeka da joj se sin vrati iz rata, vodi nas u fantasmagoriju oličenu u geografskom pojmu „Madagaskar“, sa pesnikom Duškom šetamo pod kapima avgustovske kiše, razgrćemo porodičnu ljubav („Pevac“) – „Sanjao me ćale da se smejem…“, onda opet Morava („Ždraka“), pa majka, pa Ibarska magistrala, „Žene pokojnih pesnika“ („Žene pokojnih pesnika nemaju velikih želja: tek smrt da im je blaga i da je redovna penzija…“.
„… Odavno me na Moravi nema. Na istoj onoj Moravi u koju su me, pre veka i kusur, odbegli preci posejali, u sebe budućeg da izrastem. Tek ponekad do nje svratim. Da vidim da li je živa, da oslušnem da li teče, da omirišem da li me se seća. Da mi priča o okeanima, kojima krv njena plovi…“ („Ono što smo bili“ – Ključne reči). To je pesnik Duško Domanović.