Duško Domanović (1979). “Ogledalo”, iz autorske zbirka pesama “Ono što smo bili” (2020). Foto: korzoportal
Kad spavam
Kad ne spavam
Kad sanjam
Kad mesečarim
Kad pijem
Kad ne pijem
Kad me svrbe košmari
U kraterima mozga
U najlonskim čarapama
Kad volim
Kad ne volim
Kad pišem
Kad izmišljam
Kad se krvlju nad lažima zaklinjem
Kad maštam da postojim
Kad postojim da maštam
Kad su snegovi
Kad su rakije
Kad je najduži dan u godini
Kad nemam posao
Kad imam posao
Kad tražim posao
Kad me ima
I kad me nema
Kad sam prljav
I kad sam ružan
I kad sam najlepšina svetu
Kad sam podmukao i zao
I topao
Kao kamen iz praćke
U grudima vrapca
Kad mi se leta u beonjačama
Pretope u međave
Kad uragani mi u čvor vežu
Žilu kucavicu
Žilu kukavicu
Kad Moravom protečem
I hirurški rasečem
Vene mladim travama
Ja među svim tim glavama
U sopstvenom ogledalu
Svoju pokušavam da nađem
A glave nema pa nema
I tvoja je tu
I njihova i njena
I moja glava je svačija
I svačija je ničija
I u ogledalu spava
Jedna neudomljena glava
Dok se hiljade drugih
U glavi mojoj ogledaju
I ogledalu se ne daju
Da u ogledalu se ne vide
Jer nema ničega strašnijeg
Nego ne biti u pravu
I u prokuženom ogledalu
Videti sopstvenu glavu
Duško Domanović „Ono što smo bili“ (2020)