Pred kraj 2015, predstavnici 196 zemalja u Parizu su postigli dogovor o globalnim merama protiv klimatskih promena. Ovo je prvi obavezujući dokument Ujedinjenih nacija za zemlje potpisnice, posle pregovora koji su trajali čak 20 godina. Hoće li posle Pariske konferencije klimatske promene koje prete najviše siromašnim zemljama, biti svedene na prihvatljivu tačku?
Sredinom decembra 2015, nakon skoro dve nedelje pregovaranja, predstavnici 196 zemalja konačno su postigli istorijski dogovor, kako se moglo čuti u gotovo svim izveštajima sa 21. godišnje konferencije zemalja potpisnica Okvirne konvencije o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija (UNFCCC, United Nations Framework Convention on Climate Change). I zaista, sporazum zaključen u Parizu prva je regulativa u dvadesetogodišnjim pregovorima Ujedinjenih nacija o borbi protiv klimatskih promena obavezujuća za sve zemlje. Prethodni sporazum, onaj iz Kjota iz 1997, zahtevao je samo od razvijenih država da smanje emisiju gasova staklene bašte.
U godini koja će po svim prognozama biti najtoplija od kada se meri temperatura, postavljen je ambiciozan cilj da se rast globalne temperature do 2100. zadrži daleko ispod 2 stepena Celzijusa u odnosu na preindustrijski period. Zahvaljujući insistiranjima siromašnih i malih ostrvskih zemalja, prvih na udaru klimatskih promena, cilj je donekle proširen – u Pariskom sporazumu navodi se da će se uložiti napor da se povećanje temperature ograniči na 1,5 stepeni.
Dogovorena 2 stepena Celzijusa najviše su što smemo da dozvolimo – prelazak ove granice značiće znatno ozbiljnije od već ozbiljnih posledica kojih smo svedoci poslednjih godina, procene su naučnika. Međutim, zadati cilj nije uopšte lako dostići, imajući u vidu da smo već na pola puta. Ove godine prešli smo povećanje od jednog stepena u odnosu na preindustrijske temperature, pri čemu je čak 0,9 stepeni posledica ljudske aktivnosti. Analiza planiranih doprinosa smanjenju emisiji ugljen-dioksida koje su države potpisnice UNFCCC-a dostavile pre konferencije u Parizu pokazala je da, u slučaju da sve države u potpunosti implementiraju predložene akcione planove, možemo očekivati povećanje globalne temperature za 2,7 stepena Celzijusa do kraja veka. Ovo bi svakako predstavljalo napredak u odnosu na 3,6 stepena do koga bismo došli ukoliko ne bismo promenili postojeće regulative, ali je i dalje daleko više od zadata 2, a posebno od 1,5 stepena.
Iako nama razlika od oko jednog stepena možda izgleda mala, Zemlja je mnogo osetljivija od nas na promene u temperaturi. Primera radi, razlika između globalne temperature danas i one u poslednjem ledenom dobu pre dva miliona godina iznosi svega 5 stepeni Celzijusa. Čak i u okvirima dozvoljenog, razlika od 0,5 između 1,5 i 2 stepena, mogla bi da znači pitanje opstanka za tropske ostrvske države.
S obzirom da su predložene mere većine država zapravo nedovoljne za postizanje dogovorenog cilja i da ni jedna od država nema plan ambiciozniji od zadržavanja na 2 stepena Celzijusa, svetski lideri preispitivaće napore koje ulažu u borbu protiv klimatskih promena svakih 5 godina i korigovati nameravane doprinose svojih zemalja.
Za ostvarenje Pariskog sporazuma, bilo da je reč o 1,5 ili 2 stepena, neophodno je da emisija CO2 padne na nulu početkom druge polovine 21. veka. Imajući u vidu da ne znamo sa sigurnošću koliko ćemo lako redukovati buduće emisije, ni kako će Zemlja reagovati na njih, Pariska konferencija je tek početak.
U decenijama koje dolaze svet će morati da uloži veliki kolektivni napor da se političke odluke prevedu u tehnologije koje su u stanju da dekarbonizuju privredu. Jedino trajnom promenom načina na koji naša privreda i ekonomija funkcionišu možemo da očekujemo da ćemo sačuvati Zemlju kakvu poznajemo.
Jelena Radanović
Preuzeto sa elementarium.cpn.rs/elementi/pariska-konferencija-buducnost-klime
Naslov i oprema teksta korzoportal.
PROČITAJTE I: green-fest-korak-ispred, meksiko-siti-projekat-rekonstrukcije-centra, basta-na-terasi