Jovan Ćirilov, teatrolog i veliki gospodin sahranjen je 20.11.2014. u Beogradu. Prisećamo se nekih njegovih misli koje je objavio pre dvadeset godina u svojoj rubrici Pozorištarije, u subotnjem Kulturnom dodatku Politike.
Tekst J.Ćirilova u Politici
Strah od Kalemegdana
Svakog leta beogradski umetnici zaigraju pod vednim nebom. Ovih dana završio se Zemun-fest 94 „Svi pobednici“ na najlepšoj letnjoj pozornici u gradu gde su se sa terase rasprostrli, kao na nekom akvarelu, najpre barokni krovovi, zatim dalje tiha Sava i beli grad sa Kalemegdanom kao dominantom.
Istih dana, grupa pozorišnih zanesenjaka zaigrala je na čudnom mestu, kraj stare beogradske centrale nadomak Marine 2. Moćni gvozdeni industrijski most akcentovan je velikim krstom, u daljini kraj opustošenih prozora munjare dešava se rat, sa dimom i vatrom, tu u blizini je daščara kao filmski objekat, zatim jedan bilijarski sto, obavezni šank svake naše predstave i buljuk mladih glumaca i postarijih statista.
Američki film Majkla Ćimina iz 1978. iz vijetnamske serije (sa De Nirom i Meril Strip) baza je za repliku na istu temu iz, nazovimo ga, našeg „Trećeg balkanskog rata“. Umesto Pensilvanije – naša provincija ili periferija. Replicirane su i klasične scene iz „Lova na jelene“: venčanje, sam lov, odlazak u rat tri ratna druga i „ruski rulet“. Sve isto i uzbudljivo drukčije, sa obaveznim različitim nacionalnim zastavama sa crvenim zvezdama, ljiljanima itd. Sentimentalizam je vešto presecan brehtovskim efektom otuđenja: oni koji tog trenutka ne igraju neprestano nas podsećaju da je sve to samo predstava, čak kažu, eksplicite „loša“. Ne, nije to loša predstava. Naprotiv, uzbudljiva, opominjuća, ispovedna i relevantna. U novootkrivenom prostoru.
I tako iz godine u godinu umetnici otkrivaju sve čudnije prostore. Samo jedna od najlepših prirodnih pozornica Evrope, Kalemegdan, ostaje neosvojena. Takne ga tu neko, ali pre svega u Donjem gradu, najčešće Ljubiša Ristić, na Bitefu, odigra se u jednom uglu parka „Medeja“ Genca, Ivane Vujić i Sonje Vukićević. Prikaže se dva-tri puta Mijačeva „Bura“ u nekom zabačenom uglu raj izgorelog dela Kalemegdanske terase. I opet sve zamre.
Čak su pred rat, za vreme rata i neposredno posle rata izgrađivane letnje pozornice, jednom nedaleko od Stambol-kapije, zatim u šancu na putu ka Kalemegdanskoj terasi, ali nikada nisu iskorišćene kao prirodne pozornice, prostori kao stvoreni za Šekspira izvan Zindan-kapije ili kraj Dizdareve kapije. Pred ovogodišnji Befef čak je vična ruka Todora Lalickog napravila crtež letnje pozornice kraj Dizdareve kapije i jedne impresivne kule, ali sve je još jedne godine ostala samo zamisao. Čak je Gorčin Stojanović prošle godine održavao probe „Hamleta“ kraj Zindan kapije. I ništa. Čeka se novac, bolja vremena, veća hrabrost.
Osvojen je za pozorište Elsinor, papska tvrđava u Avinjonu, sve pozornice Dubrovnika i splitski Peristil. A kao da postoji strah beogradskih umetnika od velelepnih prirodnih scena na stavama Save i Dunava. Kalemegdan i dalje čeka hrabre.
Jovan Ćirilov
(Arhiva Korzo Portala)