Grad koji gubi identitet kao i čovek u njemu, to je tema kojom se istraživački, stalno bavi ambiciozna beogradska umetnica mlađe generacije Nina Todorović. Polazeći od digitalne fotografije umetnički i konceptualno istražuje teren koji je nazvala “Arhitektura sećanja” što je i naziv njene izložbe koja je bila postavljena u više gradova Srbije i regiona. Na izložbi u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti (8-27. jun 2017)“Mapiranje dekonstrukcije” u nekoliko celina izložila je umetničke radove i tumači ih za korzoportal. Foto Nina Todorović i korzoportal
Foto: korzoportal
Iz kataloga izložbe “Mapiranje dekonstrukcije” – “Svaka izložba Nine Todorović aktivno uključuje izlagački prostor tako da se radovi percipiraju ne samo kao izložbeni eksponati nego pre svega kao konceptualne celine sa karakteristikama umetničkih instalacija. Tako je i u Muzeju primenjene umetnosti svaki od prostornih segmenata osmišljen kao ambijenatni događaj gde se i prozori koriste kao aktivno izlagačko mesto, u dijalogu sa izloženim fotografskim radovima.” Maida Gruden “Učiniti stvari vidjivim”
Nina Todorović za korzoportal: Ova prva prostorija za mene je kao meditativna soba u kojoj sam izložila realistične fotografije koje nastavljaju moj projekat Arhitektura sećanja. Ambijent je kreiran mojim najnovijim fotografijama sa velikim printovima na zidu. Želela sam da ukažem posmatraču izložbe na ono što možda ne primeđuje kad prolazi ulicom, na otiske koji nestaju u gradu i ovo je jedina prilika da u galerija, u prirodnoj veličini unesem ta tri otiska. Ovde se nalaze i intervencije na staklu, odnosno moje mape kretanja po raznim mestima/lokacijama u gradu gde sam fotografisala sve otiske koje sam nalazila i koje još nalazim. Nisam želela da to budu precizne mape, jer je ovo moja psiho-geografska priča u kojoj nisu važna imena ulica. Paravani odnosno triptih je nastao od jedne mape dela Vračara gde živim, crvenim strelicama beležila sam svoje kretanje i mesta koje sam fotografisala…
Nina Todorović: Slede klasične fotografije otisaka koje sam već izlagala u “Arhitekturi sećanja“, ali tu su i najnovije iz Beograda i Novog Sada. Zadržavam smireni kolorit. Apsolutno su realistične iako me zbog kolorita pitaju da li sam i na njima intervenisala, čak pitaju da li je ovo svojevrsni slikarski pristup. Izložila sam i printove na aluminijumu koji sa prethodnom ambijentalnom instalacijom čine celinu. To je prvi deo izložbe koji se odnosi na istraživanje arhitekture sećanje, a sledi dekonstrukcija, pa sam izložbu i nazvala “Mapiranje dekonstrukcije”.Odnosi se na novu priču koju razrađujem, zasnovanu na “Arhitekturi sećanja”. Boje su jače, teksture izraženije, uvodim bitne elemente – nebo, plavu boju i “glič” (glich, eng) – to je greška u softveru kada kompjuter „štucne“ i odmah nastavi da radi normalno, greška je neuhvatljiva, može da se desi i na TV ekranu, vidite ga samo na tren kao pomeranje slike. Postoji poseban pravac u umetnosti koji se zove „glič art“ koji estetizuje tu grešku u softveru. Ja na dva načina pristupam gliču – jedan analogni način i pravim kolaže “Arhitektura sećanja – dekonstrukcuija” kada razrađujem otiske privatnih života anonimnih pojedinaca koje sam već istraživala.
Nina Todorović: Kako se istraživanje razvijalo uvela sam aluminijumsku foliju, aluminijum kao savremeni materija koji se koristi za gradnju, zamenjuje tople materijale kao što je cigla i drugi, koji nose dušu zgrade. Taj materijal predstavlja moje suočavanje sa sobom i svakog posmatrača sa sobom, predstavlja ogledalo u kome ne možemo da prepoznamo sećanje i arhitekturu sećanja, otiske koje sam ranije potencirala, nego jednostavno vidimo obrise sebe. Pitanje je čega se sećamo.
Foto: korzoportal
Nina Todorović: Priča o sećanju i dekonstrukcije osnovnog sećanja privatnih uspomena se razvija i ulazimo u sledeću priču – veliku instalaciju. To su transparentni printovi na pleksiglasu, Vazdušasti su samim tim što stoje u prostoru. Poenta ove instalacije jeste da mi stvaramo zidove oko sebe i to ne samo materijalne, već u komunikaciji emotivne i mentalne. To je kompleksna priča koju pokušavam da naglasim.
Nina Todorović: Digresija koja ima veze sa celom pričom ove postavke – seriju pod nazivom “Nefelomancija” čine kolaži i kombinovana tehnika, to je klasičan slikarski pristup u kombinaciji sa fotografijom. Italijanska reč, pojam “nefelomanzia” je veština predviđanja sudbine gledanjem u oblake, a kod mene se odnosi na arhitekturu sećanja i dekonstrukciju. Naime, koristim dve identične fotografije, ali ih različito tretiram – na jednoj prekrivam sve što se nalazi oko otiska, na drugoj prekrivam otisak plavim oblacima i nebom, vide se okolni zidovi. Pitam i sebe i posmatrača da li je realno to što ostaje i kako to doživljavamo. Postavljam pitanja, neka svako pronađe sopstveni odgovor, kao i ja uostalom.
Nina Todorović: Priču o gliču počela sam 2015. u Gracu kada su mi se stalno događala mala iskliznuća koja su menjala moje planove, smer kretanja. Tada sam prigrila glič – sledi autorski tekst N.T. iz kataloga izložbe – “… i započela istraživanje izvrtanja i dekonstrukcije sećanja, kao inače varljive kategorije. To me je dovelo do pitanja da li svaki segment života može biti podložan glitch–u. Ako u razmatranje uzmemo razne negativne društvene pojave, kao što su politika, ratovi, razaranja, rušenje gradova i uništavanje kulturnog nasleđa, izgnanstva, migracije, sve se može podvesti pod glitch. Život na Zemlji može se percipirati kao“greška” u programu Prirode”…
Tekst N.T. iz kataloga izložbe – “… Završnicu izložbe čini hologram u kome su svi segmenti koji su prikazani na izložbi i gličovane i realistične fotke i mape kretanja kao tačkice koje se pretapaju jedna u drugu. Pretapanja tačkica predstavlju promene kroz koje prolazimo ne primećujući ih.”
PROČITAJTE I: mirko-lazovic-nova-umetnost, izlozba-danijel-babic-radovi-2002-2017, natasa-teofilovic-svet-digitalne-umetnosti-i-animacije, izlozba-andrea-ivanovic-jaksic ,