Nije jednostavno objasniti proces nastajanja umetničkih radova Nine Todorović (Beograd, 1973). Izložba u Galeriji Doma omladine Beograd (12-29.mart 2019) njen je 47. samostalni nastup. Imenovana kao „Dekodiranje sećanja“ predstavlja nastavak istraživanja ove umetnice koja je u prethodnim ciklusima sprovodila na temu fenomena memorije, segmenata koji se odnose na kolektivno pamćenje i lična sećanja, na odnos analognog i digitalnog, arhive, njihovog prenosa u virtuelni prostor, mapiranje kao i softverske greške (glitch-art). Foto: Nina Todorović
Nina Todorović
Na izložbi „Dekodiranje sećanja“ koju potpisuje Nina Todorović u Galeriji Doma omladine Beograd predstavljeni su ambijentalna instalacija, video rad i kolaži, koji su nastajali tokom i nakon jednog od autorkinih boravaka u Gracu. U fokusu se nalazi preispitivanje sećanja na jedan dan, segmentiran na niz bezvremenih trenutaka koji mogu pripadati različitim vremenskim periodima/epohama. Ovo je nastavak projekta Dnevnik hodanja u kojem geografske odrednice gube uobičajeno značenje i usmeravaju na lična preispitivanja verodostojnosti pamćenja i duha mesta.
Iz kataloga izložbe, piše Ivan Stanić: Prvi segment je sastavljen od četiri kolaža. Na akvarel papir je slagala fotografije i delove crno-belih fotografija i u boji snimljene tog dana, ucrtavala preko mini planova putanje kojima se kretala, na jednom od centra grada do parka, bojila površine i preko svega postavljala isečke teksta iz beležnice. Apstraktni likovni momenti se ogledaju kroz linije i obojene površine pune i prozračne tamno zelene boje, crne linije i delove teksta odštampane u trakama na paus papiru gde se razaznaju samo sentence teksta. Jedine dve čitljive rečenice su “Dobro mi je” i „I overstand you“. Mapiranje rute putovanja tog jednog dana kroz grad nadopunjena je fotografijama bezvremenih kadrova puteva i pejsaža…
Iz kataloga izložbe, piše Ivan Stanić: Drugi segment čini video rad. Ova video razglednica nastala je od originalnog zapisa koji je snimljen u Gracu tog dana, u povratku iz dvorca Schloss Eggenberg. Vozeći se tramvajem kroz Grac, posmatrajući i osluškujući, umetnica je snimala zvučne i video pejzaže arhitekture i neba u cilju mapiranja putovanja. Nina se prepustila posmatranju i pažljivom osluškivanju jezika koji ne razume. Žamor iz okruženja je postao soundtrack za njen budući video. Umetnica će napomenuti da je ovim videom imala potrebu da odgovori na roman „Nema Oaze“ Bojana Savića Ostojića…
Iz kataloga izložbe, piše Ivan Stanić: Treći i glavni segment, ambijentalna celina, je fizički najrapostranjeniji u prostoru Galerije i dominira čitavim prostorom. Čine ga trake paus papira sa odštampanim binarnim kodovima koje vise sa plafona. Odštampani binarni kod je od fotografije koja se nalazi iza svih traka na zidu Galerije naspram ulaza. Fotografija je snimljena digitalnom kamerom u parku baroknog kompleksa Schloss Eggenberg. Na njoj dominiraju zelene nijanse parka dok se u jednom delu fotografije nazire umetnička skulptura. Fotografisani kadar poseduje pomenuti nivo bezvremenog, momenat posmatranja koji je mogao da se desi bilo kada u vremenu. To je momenat krajnje smirenosti i kontemplacije, čvorna tačka, utopijsko mesto oko koga je umetnica isplela priču o analognom i digitalnom, o sećanju i memoriji, o ljudskom i mašinskom. To je taj korak unazad, tj. korak unutar. Jer, kao što će Boris Grojs napisati „može se diskutovati da ono što se može nazvati snažnim nije sama digitalna slika koliko je to digitalni dokument slike jer ona ostaje manje-više identična u procesu svoje distribucije“. Otud naš prolazak kroz šumu binarnih kodova, poput putovanja Nea kroz binarnu arhitekturu u filmu Matriks, kroz digitalni dokument koji je ustvari nevidljiv…