Nauka na korzoportalu! Drugi deo teksta Ivana Stevovića uz njegove zanosne opservacije uvodi čitaoca u lavirint pitanja koja se odnose na višeslojnost nauke imenom – istorija. Koliko je u nauci – istoriji dozvoljena mašta ? Ko je Vazal, ko je Gospodar? Za i Protiv! Tekst prate fotografije uličnih svirača u evropskim gradovima u kojima se čitaju slojevi istorije.
Drezden
Borba za istoriju: trenutak i nedokučiva budućnost
II
Viđen kroz nove naočare, svet je postao veći, a prostor je, prvi put, zaista imao tri dimenzije, u koje su stvari mogle da se pružaju bez prepreka…Ali sve je postalo i naporno…Svet je, međutim, bio bliži i gurao se ka njemu, zahtevao je više, mada nije bilo jasno kakvi su to zahtevi.» ( Paskal Mersije, Noćni voz za Lisabon, 2004.)
Iako tamo gde je, makar i kao metafora, prisutna smrt, nema mesta za maštu, predatori su, ustremljujući se upravo na nju kao na tobožnji preovlađujući sastojak istorijske nauke, gotovo nesvesno otkrili jednu sasvim drugu, nesumnjivo realno slabu tačku discipline. Naime, Ševčenkovi vladari istoričarskog carstva već dugo stoje leđima okrenuti jedan drugome, što je dovelo do promena u njegovom ekološkom ustrojstvu i na formalnom i na strukturalnom planu. Diskretnom ali dugotrajnom genetskom mutacijom, leptiri, emitori isuviše velikih Istina za njihova nejaka krila, preobrazili su se u vlastitu suprotnost – prenosioce korisnog polena koji, međutim, danas pada na sve uže površine plodnog tla, pa su time i mogućnosti za stvarno bogat prinos sve manje. Njima nasuprot, gusenice, gospodari isuviše malih Istina, postale su svici čije hladno svetlo traži potencijalne partnere, ali nije dovoljno za sigurno kretanje kroz duboku tamu prošlosti. Povrh toga, izloženi najrazličitijim zagađivačima, i jedni i drugi o prilici svoju energiju crpu iz veštačkih, neautentičnih ili čak etičkim aksiomima profesije nedostojnih akomulatora, čime po karakteru povremeno postaju bliski zavodljivim čarima izdanaka susedne, botaničke porodice – biljaka mesožderki. No ako bi se i ta devijacija mogla pripisati spoljašnjim uticajima, nasuprot njoj, čin raskola vladara zakonomerno je pruzrokovao konceptualnu polarizaciju podređenih im slojeva unutar staništa istorije i ma kom rodu oni pripradali. Jer, istoričar-vazal samo jednog suverena oduvek je bolje prolazio u životu, lakše je ispunjavao svoje dužnosti i zadovoljan sobom tonuo u san pravednika, zaogrnut bilo bespogovornom odanošću idolima čiste erudicije, bilo grozničavom koprenom upravo onih Le Gofovih fantazama, kurentnih, neretko i malignih izmišljotina koje se u svakom vremenu daju dostojno naplatiti. Tek povremeno začudio bi se meri naivne pogubljenosti profesionalnog sabrata koji se dobrovoljno odlučio na smeli poduhvat, jer istovremeno se dostojanstveno povinovati, uprkos njihovoj zavađenosti, obojici careva, ekvilibrirati između strogosti prvog i danajske darežljivosti drugog, kretati se neobeleženim stazama pokraj davno trasiranih puteva, tražiti stvarna bića pohranjena u dokumentima kao što su istinite misli okamenjene u katedralama i, nadasve, usuđivati se čak i suzdržano savetovati, umesto samo slušati, poslušati i izračunati dobit, jednako oduvek podrazumevalo je krajnje delikatnu poziciju izloženu sumnjičavosti ili čak presudi obojice. Još ređe, ako uopšte ikada, metodološki monoteist, osobito iz redova sveštenika kulta pozitivnog podatka, priznaće sebi da su odaje njegovog hrama ponekad ipak skučene, ispresecane nekorisnim zidovima koji mu u nekim, ni njemu samom objašnjivim trenucima, ne dopuštaju da pogleda iza ili preko zidova, da bi krug čiji je centar zapravo on sâm video tek kao beočug lanca kome se ni početak ni kraj ne daju jasno razaznati. Jer, zna on to dobro, time bi postao pridošlica u nesigurni svet svog sabrata lutalice, u kome je ipak previše jeretika sklonih rušenju idola.
Brisel
Konačno, ono pred čime nikada neće zastati i zapitati se, jeste sam koncept, armatura celokupnog sistema normalne nauke i njegovog verovanja u nju; jednom ustanovljen, on je prerastao u datost po sebi, u božanstvo koje se poima kao jedina istorijska stvarnost, iako su njeno ime i njen sadržaj zapravo rezultati uspešne delatnosti misionara XVIII-XIX veka, misaoni sastavi koji prodiru u podsvest, deluju van kontrole i stvaraju branu novim opažajima, romantičarski performansi čiju su teatarsku prirodu i zloćudnu svrhu odavno razotkrili najpre pioniri kritike istorizma a kasnije upravo Hobsbaum i njegovi saradnici. Ostaje, međutim, nedoumica sa koliko je stvarnog efekta, i u kojim oblastima carstva, njihov ekološki nesumnjivo čist proizvod uistinu delovao?
Načelno shvaćeno, sažimajući u sebi instinktivnu potrebu za prepoznavanjem makar kakvog ustavnog poretka u poslu kojim se bavimo, postavljeno pitanje niti je novo niti mu se odgovor, osobito danas, može i naslutiti, a utisak je da ga zapravo ne treba ni tražiti. Jer upravo je želja za naknadnim, a to znači nasilnim uređenjem prošlosti po najrazličitijim modelima, zapravo i dovela do toga da se vrt u kome je istorija počivala postepeno pretvorio u Hobsbasumov nacionalni park. Nema potrebe trošiti reči na dokazivanje da ga niko ozbiljan ne vidi kao Arkadiju neobuzdanih književnih sloboda, ali bi po celokupnu ekološku ravnotežu jednako opasno bilo pretvoriti ga u kasarnu u kojoj bi bili uskladišteni isključivo pozitivistički projektili, pošto bi u tom slučaju došlo do najgoreg ishoda – izumiranja brojnih podvrsta kako preobraženih leptira tako i novorođenih svitaca.
Dubrovnik
Pobornici proterivanja mašte, imaginacije, logički i metodološki opravdane intuicije, iz istoričarskog carstva, rizikuju da im se na obzorju poput neželjene vizije ukaže lakonska konstatacija lorda Makaulaja, oživljena u Ševčenkovom tekstu, koja upozorava da – history in which every particular incident may be true, may on the whole be false. No reči viktorijanskog aristokrate bile bi tek početni manevar vojske predvođene samim Rene Dekartom i njegovim podsećanjem na maštu kao drugu po redu moć duha, odmah iza ili čak istovremeno sa čistim razumom. Stoga je uzaludno i suštinski kontraproduktivno zapodevati čarke unutar staništa istorije, jer razni rodovi raznih stvorenja, duhovi geometrije jednako koliko i duhovi nijanse, oduvek tu žive, i niko ih verodostojnije nije klasifikovao od Angasa Vilsona ili Dejvida Lodža, niti sistematski vivisecirao na način Paskala Mersijea, trojice pisaca o istoriji ili istorijama, preraslih u taj stadijum iz profesora prestižnih univerziteta. Da li njihova dela treba posmatrati kao vid diverzije nad istorijom ili kao osobeni doprinos njenom boljem poznavanju, još jedno je od mnogih pitanja na koje će svako od pripadnika esnafa odgovoriti prema kretanju skale vlastitog senzibiliteta i metodološkog seizmografa?
Ivan Stevović, Filozofski fakultet, Beograd
Foto koncept: Marijan Stanić
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: istorija-kao-francuska-sobarica-1, expeditio-otkrivanje-prostora, podgrade-petrovaradinske-tvrdave-kloaka