Zvonko Maković je istoričar umetnosti, profesor, pesnik, ali pre svega neko ko je život posvetio vizuelnoj kulturi. Oštar je kritičar društveno-političko-kulturnih zbivanja. Živi u Zagrebu, prisutan je na prostorima nekadašnje Jugoslavije, priprema veliku izložbu i dve knjige. Bio je “na privremenom radu” u novosadskoj Tribini mladih u njenim najslavnijim godinama. Uvek je aktuelan! Gost je korzoportala.
Zvonko Maković je čovek sa kojim bi trebalo razgovarati tematski, malo od njegovog opusa stane u jedan intervju. I ovde su teme samo zagrebane. Zanimale su me te čuvene šezdesete, sedamdesete godine 20. veka, kada se pojavio duh slobode u doba titoizma. Nije se složio s terminom sloboda – Znate šta, “sloboda” je relativan pojam. Žilnik je tada maknut s Tribine mladih, došla je Judita Šalgo, i nju su maknuli, mislim da je to bilo 72, 73.godine u čistkama liberala. Zanimljivo je pomenuti i to kada je došlo do nekih partijskih zabrana, prije pada liberala, i Latinka Perović je bila jedna od potpisnica tih kadrovskih promena. Imali smo pre nekoliko godina tribinu koju je Žilnik vodio gde je bila i ona, još nas nekoliko, i gde smo govorili o tom vremenu. Organizovala je to novosadska kuda org, mladi ljudi koji o tom vremenu nisu znali, ali su se zaintrigirali što je bilo u Novom Sadu dok oni još nisu bili ili su tek rođeni. Novi Sad je tada bio jedan od najintrigantnijih prostora. Trokut su činili Ljubljana, Zagreb, Novi Sad i to je bila transferzala koja je povezivala avangardna kretanja. Beograd dolazi kasnije kada se osniva Studentski kulturni centar.
Ali u to vreme su postojali Korčulanska letnja škola, Praxis, Markuze je dolazio! Za razliku od drugih zemalja istočnog, socijalističkog bloka bilo je slobodnije, u tom smislu govorim o slobodi.
Pa je, pisalo se… Ali ja sam upravo dobio dragocenu knjigu od prijatelja Slavka Bogdanovića Krivična estetika Marinka Arsića Ivkova. To je prekrasna knjiga izašla prije deset godina gde je autor popisao estetiku koja je bila od 1945. sve do 90-ih godina na prostorima Srbije i koje su reperkusije bile.Vi spominjete Praxis i Korčulansku ljetnu školu. Po toj knjizi kojoj verujem, to je bila uvjetno nazvana disidentska grupa gdje službena partija njima ništa nije mijenjala. Grupa je bila oko beogradskog kruga i konačno Dobrice Ćosića i svi su izigravali disidente. Hoću reći, nemojmo idealizirati to vrijeme kao vrijeme velikih sloboda. Ne, nije ih bilo! Dobro se sećam Makavejevljeve projekcije na Tribini mladih „WR misterija organizma“, postoje dokumenti o diskusiji posle filma, bilo je to mračno. Setimo se šta je bilo sa Lazarom Stojanovićem i njegovim Plastičnim Isusom.
U Spomen Zbirci Pavla Beljanskog, septembar 2015
Zvonko Maković došao je kao gost 1969. godine u zlatna vremena Tribine mladih i tada upoznao nekoliko ljudi mahom njegove generacije – Slobodana Tišmu, Slavka Bogdanovića, Miroslava Mandića, Mirka Radojčića, Janeza Kocijančića, ali i dvoje, kako kaže – dragocenih malo starijih osoba Dejana i Bogdanku Poznanović . Odmah smo se prepoznali i sprijateljili. Željko Žilnik je tada morao napustiti Tribinu i došla je Judita Šalgo. Ona me je pozvala da li bi htio da uz Bogdanku iz Novog Sada i Biljanu Tomić iz Beograda, i ja iz Zagreba vodim Likovni program. Bogdanka je odustala, a ja sam dve godine putovao, donosio sam izložbe, otvarao ih. To je bilo briljantno vreme kada je Novi Sad otvarao neke prostore koji u Beogradu još nisu bili, konceptualna umetnost je tu važna, gostovala je slovenska grupa OHO. Bilo je ljudi koji su znali animirati širi prostor od jednog grada.
Prema svemu sudeći, niste osoba koja idealizuje prošlost. Na kom konceptu ste osmislili izložbu Pedesete. Nisu to bila nostalgična sećanja?
Izložba je bila organizirana prije 11 godina u Zagrebu. Namjera mi je bila historizirati to vrijeme, pokazati dobre i loše strane. Činjenica je da se od 1951/ 52. Jugoslavija počinje otvarati, Tito je prekinuo sa Staljinom i njemu je bilo važno da pokaže jedno drugačije lice komunizma sa ljudskim licem, recimo to tako. Moja namjera je bila pokazati te prekretničke godine koje su bile u hrvatskoj umjetnosti i kulturi od filma, teatra, preko književnosti, arhitekture, urbanizma, likovnih umjetnosti, svega i svačega… te pokazati šta je to sve skupa značilo. To je ustvari bio uvod u izložbu Šezdesete koju pripremam već nekoliko godina i treba biti otvorena 2017. Te 60-te predstavljaju kulminaciju, recimo, liberalizacije jugoslovenskog komunizma koja je počela od Kongresa Saveza komunista Jugoslavije 1958. pa sve do Karađorđeva 1971. Želim pokazati taj segment koji se dogodio, čega su posledice prevrati iz 50-ih, međutim sigurno ne želim idealizirati to vrijeme. Tada su nastali najznačajniji jugoslavenski filmovi, veličanstven projekat Muzej savremene umetnosti u Beogradu, kada su se neke stvari inicirane 50-te razvile do kraja. Onda dolazi 1971, smena hrvatske reformatorske linije u komunističkoj partiji, 1972. smena Nikezića, Latinke Perović u Beogradu. To nas uvodi u 80-te. Posledice svega videti će se od 1986/ 87. do danas.
Kao istoričara umetnosti u vašem fokusu je moderna umetnost. Promovisali ste tada mlade umetnike, sada su to klasici. Moderna umetnost, konceptuala, avangarda ima kritički odnos prema stvarnosti. Da li to jeste Umetnost?
Formiran sam kasnih 60-ih i ranih 70-ih. Dakle, 1968. godine koja je mene intelektualno, pa i moralno formirala, imao sam 20 godina. Ta kritička distanca prema svemu me je negdje usmerila da se bavim upravom takovom umjetnošću. Postavljati pitanje – Da li je to umjetnost ili nije, jeste deplasirano, budući da je to već klasika. Danas je umjetnost već sasvim deseto, danas više ne govorimo o likovnim umjetnostima već vizualnoj kulturi, o području koje je mnogo kompleksnije i koje mene izuzetno interesira. Bavim sa tim. Ona obuhvaća sve, od filma, televizije, preko ilustrovanih magazina do fotografije, svega što je vizualno i koje u krajnjem slučaju definira i kulturu i nas kao pojedince koji sudjelujemo u tome. Time se ne narušava dignet Save Šumanovića ili Pabla Pikasa, ali treba pokazati koliko oni, ili Miroslav Kraljević, ili Kazimir Maljević i ne znam ko još, dakle pokazati koliko oni bez ovih naoko nekada marginalnih pojava, ne bi mogli zračiti to što zrače, značiti to što znače. To je celokupni kontekst.
O vizuelnoj kulturi pisali ste u magistarskom radu koji ste odbranili davne 1974. godine kada ste došli na zagrebački Filozofski fakultet, na Odsek istorije umetnosti. Istražili ste polje koje je važilo za kič, pa prema tome ne bi trebalo da pripada umetnosti.
Tema je bila Pučka štamana slika u Hrvatskoj i analizirao sam sličice oleografije, litografije prikaza majki božjih, onoga što se smatralo kičem i što je bilo isključeno iz domena umjetnosti. U radu sam rekao da su to sasvim drugačije kategorije i da se zato ne može govoriti o kiču. Govorio sam o vizualnoj kulturi, odnosno o kulturnim produktima. Dobro sam odbranio rad! Izložbu Kultura slike u Hrvatskoj sredinom 19. vijeka napravio sam 1985. U to doba pojam vizualne kulture nije bio tako često u upotrebi kao danas. Ono što mene privlači današnjoj srpskoj istoriji umjetnosti prema profesorima Miroslavu Timotijeviću i Nenadu Makuljeviću je što se oni bave tim fenomenima, ne obrađuju srpski romantizam u slikarstvu, već u svim njegovim aspektima – ne samo recimo Paju Jovanovića kao umjetnika, već zašto radi kao što radi i što to znači.
U Beogradu je više godina zatvoren Muzej savremene umetnosti koji ste pomenuli kao svojevremeni briljantan projekat. Međutim, Muzej savremene umetnosti Vojvodine postao je novo žarište, ne samo vojvođansko? Nižu se izložbe, retrospektive, tematske diskusije koje obuhvataju prostore nekadašnje Jugoslavije, ali i umetnika iz sveta. Sarađujete sa njegovim kustosima.
Izuzetno dobro sarađujemo šest, sedam godina od kako su me ti mladi ljudi zvali. Pre svega to su Nebojša Milenković i Suzana Vuksanović koji su rođeni kada sam ja došao u Novi Sad.Oni odlično rade. Njihove autorske retrospektive su dobro interpretirane, obrađene. Nebojšina izložba U znaku zvezde baš vas uzdrma, posebno zato što on pripada mlađoj generaciji, formirao se na drugačijim kriterijima i medijima.
Gde je u novom tehnološkom i medijskom vremenu mesto kritičara, kritike? Na našim prostorima, ma šta to znaičilo, vidan je nedostatak komentatorske kritike?
Nedostaje svakako! Izložbe prolaze bez kritike ili ih kritičari tretiraju samo kao društveni događaj. A u kojim novinama bi se i pisale? Novine nemaju više ulogu koju su imale. Postoje portali koji se zadržavaju na informaciji, institucija časopisa je kod nas atrofirala. Kažem kod nas, drugdje nije tako. Situacija nije ni malo laka. Čitam talijanske, nemačke, francuske tjednike, oni donose komentatorske tekstove o određenim temama i na taj način učestvuju u kreiranju kulturnu politike, strategije. Kod nas takvih novina više nema. Stručni skupovi ostaju, na žalost, zatvoreni i javnost ne zna za njih.
Da se vratimo onom šta sada radite? Pripremate izložbu Šezdesete. Hoće li onda slediti Sedamdesete, Osamdesete? Pre 11 godina predstavili ste Pedesete, pa zato pitam.
Meni je namera Šezdesete i ona bi trebalo biti veća od izložbe Pedesete. Održaće se u dva ili tri zagrebačka muzeja – Muzeju za umjetnost i obrt – najveći je u Zagrebu, Muzeju Grada Zagreba i Tehničkom muzeju. Ne radim sam, osmislio sam je i svako je dobio tridesetak suradnika koji obrađuju segmente, pa ćemo sve usaglasiti. To nije sve! Pišem dvije knjige. Jedna je o spomeničkoj plastici, a povod je Skoplje i histerija oko Aleksandra Makedonskog. To je knjiga Konjanička statua od Marka Aurelija do Skoplja. Tema me je izazvala da bih pokazao koliko je konjanička statua uvek bila politički zaprljana, obeležena. Druga knjiga je Spomenička plastika od 1945 – 1991. i odnosi se na sudbinu spomenika na jugoslavenskim prostorima. O tome sam već pisao u Hrvatskoj, radio sam retrospektivu Vojina Bakića. Drago mi je da upravo u srpsko znanstvenoj literarturi nalazim poticaj. Moja mlađa kolegica Olga Manojlović Pintar vrlo je značajna i takođe se bavi memorijalnom plastikom.
Post festum: Zvonko Maković otišao je posle intervjua svojim putem istraživača vizuelne kulture. Nije važno Kuda. Ponovo će doći. Gde? Ni to nije važno kada je stalno Ovde.
Bojana Karavidić
PROČITAJTE I: zelimir-zilnik, laslo-vegel, ulicom-judite-salgo