Žolt Kovač je beogradski slikar. Deluje takođe u okviru onlajn magazina za savremenu umetnosti Supervizuelna, član je alternativne rok grupe Jarboli. Za korzoportal kaže da umetnik mora da izađe iz ateljea i komunicira sa publikom
Žolt Kovač Foto: Nemanja Knežević
Upoznali smo se u Novom Sadu, u Art klinici 2013. kada ste imali izložbu pod nazivom Upotreba slike. Od tada do danas, ta izložba putovala je u nekoliko mesta u Srbiji. Gde ste bili, kakve su reakcije publike? Kakva je percepcija onoga što nije portret ili pejsaž?
Umetnici često provedu više od godinu dana da naprave novu izložbu ili seriju radova. Onda te radove izlože na izložbi koju čak i u Beogradu poseti manje od hiljadu posetilaca, često ne više od tristotinak. Nakon izložbe radovi se vraćaju u atelje ili na tavan i umetnik čeka mogući poziv na neku grupnu izložbu ili još ređu prodaju. Ako pogledamo prakse pisaca ili muzičara, nakon izdavanja knjige ili CDa, ovi umetnici se upuštaju u promociju putem koncerata ili književnih večeri pokušavajući da aktuelizuju svoj rad i dopru do publike. Pokušao sam da sprovedem tu praksu u polju vizuelnih umetnosti i da napravim jedan novi format izložbe koja zahvata poslednjih 5-6 godina mog rada i koji predstavlja radove iz četiri poslednje serije slika. Tokom tog rada sam razvio i uspeo sebi da objasnim kakvu ulogu u ovom društvu može da ima slika, pa otud i naziv Upotreba slike. Za godinu dana izložbu sam postavio u Novom Sadu, Pančevu, Kraljevu, Požegi i Kragujevcu, a sastavni deo izložbe je bio razgovor sa publikom na otvaranju i ukoliko je bilo moguće izvesti, radionica sa osnovnoškolcima ili srednjoškolcima. Publika uglavnom dobro reaguje na otvaranju jer su informacije iz prve ruke od umetnika veoma korisne u razumevanju slika, mogu se postaviti pitanja i pokrenuti diskusija.
Koliko umetnik/stvaralac mora da uloži truda da bi promovisao ono što radi? Čini se kao da ste sada terenski radnik, da želite da izađete iz hermetičnog ribljeg mehura, iz umetničkog autizma? Kako to podnosite? Pri tome mislim da je svaki umetnik, slikar, pisac… po malo autističan, stidljiv, bojažljiv, drhti nad svojim delom u javnosti, što je razumljivo za stvaraoce, uvek sumnjičave prema svom radu.
Pozicija vizuelnog umetnika se menja, on ili ona više nisu autistični, neprilagođeni i hermetični, već su oni javni intelektualci, osobe koje promišljaju stvarnost oko sebe i u odnosu na nju deluju. Što se promocije tiče, mislim da bi umetnici trebalo više da se bave promocijom svog rada, tim pre što institucije ne nude više od zidova i neke rutinske promocije, a i zato što sada, u odnosu na pre deset ili petnaest godina, postoje društvene mreže i besplatni servisi koji se mogu upotrebiti u svrhu promocije. Mislim da je prevaziđen pristup povučenog umetnika koji doživljava da je njegov posao da radi u ateljeu, a da sve što se događa u javnoj sferi više nije u njegovoj nadležnosti. Ako umetnik ima da poruči publici nešto za šta smatra da je važno, onda bi trebalo da se potrudi da te ideje nađu put do publike i mimo galerije i samog umetničkog rada. Umetnički rad je između ostalog i povod da se pokrenu diskusije i komunikacija vezana za ideje koje stoje iza umetničkog rada. Da odgovorim direktno na pitanje, da, želim da izađem iz hermetičnog mehura, ne vidim kakvog smisla umetnost može da ima ukoliko je autistična i ako nije u vezi sa konkretnim kontekstom u kojem nastaje.
Ako je umetnik javni intelektualac kako kažete, znači da želite da ste prisutni, da tumačite, ali možda i prilagođavate svoj umetnički tzv. proizvod tj. sliku, publici kako biste ga prodali. Koliko sam u pravu?
Želim da plasiram ideje u svakom slučaju, i nemam ništa protiv da prodam svoj rad. Što se prilagođavanja rada tiče, same ideje neće biti prilagođene, već medij ili način prezentacije. Stvar je veoma jednostavna. U kulturološkoj i ekonomskoj situaciji u kojoj živimo zaista je mali broj građana koji žele i mogu sebi da priušte kupovinu velike slike. Sa druge strane, moje iskustvo govori da postoje osobe koje su zainteresovane za umetnost i kupovinu umetnosti ali ne mogu da odvoje velike sume za to. Zato mislim da umetnik, ukoliko ga zanima da proda svoj rad, može da izađe u susret ovoj vrsti zainteresovanosti i napravi umetnički rad koji je u dostupnom cenovnom opsegu. U mom slučaju su to grafike, koje su zbog jeftinije izvedbe i materijala, kao i zbog tiraža daleko dostupnije nego slike.
Kako zadržavate umetničku autonomiju? Pop art je počeo kao kritika konzumerizma, da bi zatim dela tih autora (nama najpoznatiji Endi Vorhol) kupovali bogati ljudi.
Ne mogu da kažem da živim od umetnosti, tako da umetničku autonomiju zadržavam tako što radim druge poslove. Ono što zaradim od umetnosti često je dovoljno taman toliko da proizvedem neki novi umetnički rad.
Ž.Kovač: Kafa (grafika)
Da se podsetimo izložbe pod nazivom Sjajne slike. Sam naziv je već privlačan za širu publiku, svako voli ono što šljašti. Ipak je vaša priča drugačija. Objasnite je, molim vas.
Sjajne slike je serija koja je rađena metalik bojama na aluminijumu. Slike izgledaju kao novi automobili u autosalonu, naučio sam autolakirerski zanat da bi izveo slike, vide se kristali u metalik boji, a lak je poliran do visokog sjaja. To je jezik materijala koji je dobro poznat u ovoj sredini, jer je automobil statusni simbol. Naspram ove sjajne pojavnosti slika su poruke koje se na njima nalaze, a koje su kritika mentaliteta ovog podneblja. Nazivi slika su Nezainteresovani za istinu, Vlast bez obaveza, Deklarativna država, Država neće rešiti naše probleme, Ostrva zainteresovanih, Red ugrožava, Sloboda veća od dozvoljene i drugi. Pokušao sam da napravim taj spoj kritike i vizuelne atraktivnosti sa ciljem što bolje komunikativnosti slika.
I pisci idu na književne večeri, tada i prodaju svoje knjige, i ugledne dnevne novine (malog tiraža) promovišu se povremeno uz javne ulične akcije i dodatne nagradne igre. Imam utisak da vi animirajući publiku na izložbama pokušavate da je obrazujete kako biste proširila njihovu vizuru u smislu izvesnog kritičkog aktivizma prema društvu u kome živi.
Da, može se reći da to pokušavam. Umetnost je veoma zanimljiva i komunikacijski potentna stvar, ali mi se čini da se ona ovde doživljava ne jedan starinski, prevaziđen način. Umetnost treba da proizvodi nove poglede na različite aspekte društva u kojem živimo, ona je kanal komunikacije. Ali svoj potencijal može da postigne samo ako je publika uključena i zato imam potrebu da o tome govorim i ukazujem na nove uloge umetnosti, koje zapravo i nisu nove, samo što se kod nas teško prihvata promena, ne samo u umetnosti.
Šta sada radite? Na koji put se spremate? Neki novi umetnički u ateljeu, ili bukvalno – put pod noge?
Trenutno sam prinuđen da usporim svoje umetničko delovanje u smislu novih radova i izlaganja zato što pišem doktorat. Ali svakako nastavljam da delujem u okviru online magazina za savremenu umetnost Supervizuelna. A i Jarboli su se aktivirali posle par meseci pauze…
Bojana Karavidić
POGLEDAJTE VIŠE NA: