Maja Ćurčić i Marina Samsonov su Novosađanke koje udahnjuju život odbačenim ćilimima i tkaninama od prirodnog materijala u novim upotrebnim predmetima koje kreiraju – jastuke, pletene torbe, nesesere.”… Izuzetno nam je važno da skrenemo pažnju na očuvanje prirode i kulturne baštine. Ime našeg pokreta je Laka staza čiji su ciljevi da neguje, čuva i preda nasleđe za budućnost, ističemo predanje…” Piše: Bojana Karavidić. Foto: Dušan Živkić (sve fotografije, autor jedne je Vuk Vukmanović)
Marina Samsonov, Maja Ćurčić Foto: Vuk Vukmanović
Kako ste počele da sarađujete? Kako ste se pronašle?
Marina: Maja i ja smo počele da sarađujemo tako što nas je spojile ljubav prema prirodnim tkaninama kao što su kudelja, vuna, lan, svila…, ručnoj izradi i prebogatoj tradiciji našeg narodnog stvaralaštva. Takođe nas je spojila i svest o tome da treba spašavati jedan svet koji nestaje i koji se danas odbacuje kao nešto primitivno, zaostalo i zastarelo. A to je svet koje su naše bake i njihove bake pre njih, vekovima stvarale od materijala koje su same proizvodile, plele, bojile, tkale i vezle.
Maja: Prepoznavanje i podudarnost u razmišljanju i sličnim pogledima usmerenim ka univerzalnoj lepoti spojila nas je čim smo se prvi put srele. Godine su prolazile, planovi su postojali dok ideja nije bila zrela da se konačno realizuje. Radost je sve vreme prisutna. I Marina i ja smo imale započete lične kolekcije ćilima, kudeljnog platna, veženih i heklanih ručnih radova tako da smo mogle da počnemo. Kreativni zanos, posete buvljim pijacama, raspitivanje, prikupljanje literature, podrška prijatelja, usmeravale su nas od početka.
Zbog čega jastuci?
Marina: U trenutku kada smo odlučile da počnemo zajedno da radimo, obe smo već imale malu kolekciju materijala koji su čekali da sa njima počne da se radi. Odlučile smo da starim odbačenim i zaboravljenim predmetima ulijemo novi dah i prolagodimo ih modernom načinu življenja. Redizajn je bila parola. Ukrasni jastuci, kao predmeti svakodnevne upotrebe, imaju i estetsku i praktično primenu. Ako je lice od restauriranog antikvarnog ćilima, koji pored toga što pleni svojom lepotom greje leđa dok sedite, poleđina je od nekog prirodnog materijala koji je udoban i mekan da se na njemu može odspavati.
Postoji li podela rada na kreaciju i izradu, ko je za šta zadužen?
Maja: Ovo je proces koji sam po sebi određuje pravila. Samouke smo, podela postoji da bi bile efikasnije i brže, međutim, trudimo se da zajedno učestvujemo u svim fazama. Otkrile smo značaj druženja uz ručni rad – to je naše prelo, neprocenjivo kvalitetno druženje, razgovor, pesma, podize nam raspoloženje.
Osobenost vašeg koncepta jastuka su prirodni materijali. Da li ih je teško nabaviti, gde je vaš rudnik tog blaga koje ne remeti prirodu?
Marina: Materijali nam dolaze sa raznih strana. Nešto je kupljeno, a nešto prosleđeno, ili poklonjeno. Pored jastuka počele smo da pravimo platnene torbe, nesesere…
Maja: Odlučile smo da prikupljamo oštećene tekstilne predmete iz naše tradicije i na taj način spasavamo svet koji evidentno nestaje. Sa Najlon pijace vraćale smo se punih ruku. Vuneni tkani zapušteni ćilimi prvo su hemijski očišćeni, zatim krojimo i dogovaramo se koje su celine zdrave i neoštećene, kada je potrebna manja restauracija to uradimo. S obzirom na starost, dodatno ih učvrstimo platnenom armaturom sa jedne strane, izaberemo odgovarajući novi materijal za dalju opremu. Uvek je reč o autentičnim ručno tkanim materijalima, pretežno od vune, konoplje i lana iz vremena dok još nije postojala tekstilna industrija, to dopunjavamo savremenim mašinski tkanim, ali isključivo prirodnim materijalima. Savesno stvaramo i ništa ne bacamo. Od parčenceta pravimo novčanike, futrole za telefon…
Preciznost vašeg rada je specifična, pa jastuk nema lice i naličje. Koliko je rada potrebno uložiti da bi se dobio krajnji proizvod – unikatni jastuk umetničko delo, kao mala skulptura?
Marina: Proces izrade ponekad traje dosta dugo, pogotovo ako je restauracija ćilima u pitanju, uključuje čišćenje, pranje, peglanje, krojenje, krpljenje…. Kompozicija i kreacija dolaze spontano. Ulažemo puno rada i ljubavi, ali uživamo u procesu stvaranja i u finalnoj kreaciji.
Maja: Obzirom na temeljni pristup, proces je spor. Osećaj da smo spasile i produžile život poderanom ćilimu je veličanstven. Kreativnost i hrabrost da od naličja postane lice je sloboda koju umetnost dopušta, te mogućnosti smo svesne i naravno, igramo se.
Živeti za umetnost i živeti od umetnosti, koju soluciju ste pronašle? Nešto između?
Marina: Naš umetnički, može se reći i zanatski poduhvat je bio prvenstveno motivisan željom da se ta zaboravljena lepota vrati u naš život i oplemeni naš sopstveni enterijer. Moram da naglasim da nismo bile motivisane komercijalnim aspektom, jer su to antikvarni unikati i samim tim se ne radi o komercijalnoj proizvodnji. Naše rukotvorine će, nadam se, biti prepoznate od onih koje dele isti osećaj za estetiku i koji znaju da poštuju rad koji je uložen da bi se one stvorile. Samim tim će naći kupce.
Maja: Naše rukotvorine planiramo da predstavimo na internetu. Planirale smo da pišemo blog o procesu rada i stilu života koji nismo mi izmislile, jer odavno postoje umetnici koji se bave reciklažom što je u ovom trenutku potreba modernog čoveka. Izuzetno nam je važno da skrenemo pažnju na očuvanje prirode i kulturne baštine. Ime našeg pokreta je Laka staza čiji su ciljevi da neguje, čuva i preda nasleđe za budućnost, ističemo važnost predanja. Pred nama se otvorio jedan veliki svet koji nas inspiriše i vodi tamo gde su naši izbori i izvori.
PROČITAJTE I: nova-knjiga-knjiga-o-petrovaradinu/, foto-esej-maribor-tiho-tece-drava/, licni-stav-vakcinisanje-da/, tekst-u-fokusu-slobodan-bubnjevic-okam-srednjovekovni-mislilac/