Na ovogodišnjem 19. Festivalu uličnih svirača u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave učestvovao je i orkestar mladih muzičara iz Portugalije, Italije, Belgije i Srbije kojim je dirigovao Aleksandar Carić Car koji je i autor ovog evropskog projekta “Pinocchio joins the orchestra in the S.TR.E.E.T”. Ovaj Novosađanin od osnivanja Festivala je umetnički direktor, a muzika je njegov život – komponuje, vokalni je izvođač, svira na mnogim instrumentima od kojih neke i konstruiše. Važan deo njegovog rada je sa mladima, među kojima su i osobe sa posebnim potrebama. Devedesetih godina prošlog veka otišao je iz Novog Sada i počeo evropsku karijeru kao ulični muzičar. Nije se na tome zaustavio. Gde je danas i zbog čega misli da muzika sama po sebi nije dovoljna, već da je treba podeliti sa onima kojima će olakšati život? Piše: Bojana Karavidić. Foto: Manja Holodkov / korzoportal
Aleksandar Carić Car je život posvetio muzici i to odmah potvrđuje – Apsolutno. Više od trideset godina živim isključivo od muzike što je samo po sebi već veliki uspeh kad toliko dugo to mogu da ostvarim. Pogotovo što nisam muzičar koji radi stotinu koncerata godišnje, nego radim sa osobama koje nisu muzičari, a to postaju kada radimo zajedno. Ako kažem da sam život posveti muzici to nije samo stvar muzike same za sebe, jer ne bih to radio da ne volim muziku. Međutim, jako mi je važno čemu muzika služi, ali ne u onom idealističkom smislu – “muzikom ćemo promeniti svet”. Želim da muzikom nekom olakšam život, jednoj osobi, trima, njima desetoro, nije važno koliko ih je, ali ako im je uz muziku bolje, za mene je to veliki uspeh.
U Portugaliji živi 11 godina i vođa je projekta “Kreativni orkestar” – Članovi orkestra imaju od tri godine do 96. Najmlađi povremeno učestvuju, a dve gospođe su redovne na probama i koncertima, jedna ima 94 godine, druga 96. Sve je počelo kada su me pozvali ljudi iz Opštine Santa Maria da Feira da oformim orkestar kao radionicu od ljudi koji uglavnom ne znaju da sviraju i to je trebalo da traje dve nedelja. Ta prva radionica je toliko uspela da sam tamo, evo, već 11 godina i do daljnjeg ostajem. To je jedna pametna opština i moj orkestar je samo jedan od mnogih projekata koji organizuju. Začeli su veliki festival ulične muzike i pozorišta koji traje kao novosadski Festival uličnih svirača 19 godina. Onda su iz opštine rekli – aha, festival nam dovodi turiste, ali mi bismo hteli da naši ljudi dolaze na festival i onda su u projekte počeli da uključuju stanovništvo. Oni to zovu “formiranje publike”. Jedne godine bilo je 1.700 učesnika-građana. Računajte onda, ako ih je toliko na binama, to dovodi publiku od najmanje 10.000 ljudi.
Manja Holodkov, 2019.
Aleksandar Carić Car diriguje pevajući – Pevam orkestru, a orkestar peva publici. To je moj način dirigovanja. Radim sve što bi hteo da oni rade. To nije lako, jer nekad moram i da dirigujem, i da sviram istovremeno, ali to funkcioniše po principu – ako neću prvi, onda neće niko, ako se prvi ne bacim u vodu ili vatru, neće ni oni. Svojom energijom podižem njihovu, oni podižu energiju publike i sve je u istom krugu. To je važan koncept! Stalno govorim da ne treba da postoji barijera sa publikom, ne smemo svirati samima sebi. Orkestar od 150 osoba je već događaj i mogli bismo da budemo zadovoljni samim tim što sviramo. Ali ne! Kada postoji takav orkestar, bitno je da pored energije koju stvaraju različite generacije, od dece do starijih muzičari koji se tu sreću, da ne bude samom sebi svrha, već da se postavi na visoki umetnički nivo. Kada to ostvarimo raste samopouzdanje, jača vera u život, smatraju da su muzičari, naravno ne profesionalni. Zanimljivo je kada na koncertu vidite porodicu u pubici, jer njihova baka od osamdeset godina svira u orkestru. Obično bake i dede idu na školske priredbe svoje dece! (smeši se)
O tome ko je koga pronašao – muzika Cara, ili Car muziku – Moj brat bio je maturant kada sam imao devet godina. Roditelji su mu kupili gitaru i ja sam sviruckao kad on nije bio kod kuće. Jednog dana me je zatekao sa gitarom i dao mi prve lekcije. Odmah posle prvih stvari koje me je naučio da sviram, počeo sam da pišem svoje kompozicije. Do danas više volim da sviram ono što komponujem, nego nešto što je neko drugi napisao. Tome učim i ovde u Portugaliji, da svako može da bude umetnik i autor, da može da stvori nešto što pre nije postojalo, da svetu podari novu vrednost i da, možda, promeni istoriju muzike.
Zbog čega je Aleksandar Carić Car kao ulični muzičar počeo da svira na mandolini? Bio sam mandolinista mnogo godina, jer se za mandolinu ne plaća karta kada putujete, kao za veliki instrument. Sada sam se vratio klasičnoj girati. Godinama sam pravio instrumente. Sviram i harfu. Za Kreativni orkestar smo moj prijatelj Žan Mark d’ Erkl i ja napravili 16 harfi koje smo ozvučili. Harfa je skup instrument, košta 20.000 evra, i zamislite, kada bi jedna baka imala priliku da svira harfu da je mi nismo napravili. Svirali su je i deca, i stariji, i ometeni u razvoju, i profesionalni muzičari, jedna profesorka harfe. Moram da sviram sve instrumente koji postoje u orkestru – ksilofone, sve moguće udaraljke, tubofon – instrument od plastičnih cevi najduža je 2,5 metra. U orkestru od 150 ljudi svi su instrumenti zajednički, prvo sviraju početnici, radosni su kada uvežbaju i posle dvadesetak minuta pridruže im se moji muzičari sa duvačkim instrumentima i nastane koncert sa ljudima koje nisam ni poznavao.
Manja Holodkov, 2016
Aleksandar Carić Car otišao je iz Novog Sada devedestih godina prošlog veka, jer je smatrao “da treba imati zanimljiv život. Novi Sad ću uvek voleti, ali nije mi žao što sam putovao i svirao na svim kontinentima, što sam živeo u Italiji, što sada živim u Portugaliji. Kada imate 80 godina to se ne može nadoknaditi”.
Voleti ljude je osnova Carevog muzičkog stvaralaštva – Muzika je lepa, jer nije apstraktna nauka već poseduje čistu energiju koja se prenosi na najjasniji mogući način, nema potrebe da se prevodi. Da bih ja mogao da radim ovo, moram imati ogromnu ljubav za sve ljude, naročito za one koji mi najviše glavobolje donose, jer ako je neko komplikovan to je verovatno zato što nije dobio dovoljno ljubavi kad mu je najviše trebalo. Moja poruka je – ljubav. Neko će se možda podsmehnuti – “love and peace?”, ali to su veliki ciljevi. Moj cilj i jeste da svi ljudi budu braća, naravno, šta bi drugo bili. Može da zvuči otrcano, ali zaista osećam tako i u skladu s tim živim i radim.
Manja Holodkov, 2018
Blagog osmeha i pogleda, glasom koji nikada ne podiže ni za notu više, Aleksandar Carić Car saopštio je svoj kredo koji živi svakom porom, svake sekunde čim se probudi, a ko zna, možda i u snu – Moja poruka je ljubav.
PROČITAJTE I: festival-ulicnih-sviraca-otvaranje-u-znaku-diksilenda