Železnička stanica Beograd od 1. jula 2018. više neće postojati na mestu na kome je bila od 1884. Šine se premeštaju na druga mesta nadomak glavnog grada Srbije, kako bi Beograd prišao obalama Save. Projekat prati izgradnja betonskih kula sa pogledom na sve strane naše države – to je „Beograd na vodi“ / “ Belgrade Waterfront“. Uoči definitivnog stavljanja katanca na deo istorije belog grada, krenula sam na sopstveno poslednje sentimentalno putovanje vozom na relaciji Petrovaradin – Beograd. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Železnička stanica u Petrovaradinu
Zgradu Beogradske železničke stanice projektovao je arhitekta Dragutin Milutinović, gradnja je počela 1882. prema uzoru na slične monumentalne objekte iste namene koji su nicali u Evropi. Zgrada je spomenik kulture od velikog značaja…
Beogradska železnička stanica
… Železnička stanica Beograd imala je vrlo ugledne putnike u prvom vozu koji je ispraćen sa nove stanice u pravcu Beča 1. septembra 1884 – kraljevsku porodicu Milana Obrenovića, uz njega kneginju Nataliju i prestolonaslednika Aleksandra. Moja upotreba voza u pravcu Beograda, iz Novog Sada bila je u 20. veku i imala je konkretan cilj – domoći se brucoškog statusa na jednom od fakulteta Beogradskog univerziteta. U voz smo ušle nas tri (jedino nas taj broj vezuje sa kraljevskom porodicom) – moja najbolja drugarica Ljilja, njena mama, za mene tetka Cica i ja. Htele smo nas dve, buduće studentkinje, da se otisnemo same, ali nije bilo šanse od tetka Cice…
„Švajcarac“, jun 2018
… dok smo Ljilja i ja otišle, svaka svojim putem, ona ka Prirodno matematičkom fakultetu, ja ka Fakultetu političkih nauka (smer Novinarstvo), tetka Cica je sistematski obilazila prethodno zabeležene adrese na kojima su se izdavale sobe, sve iz kruga dvojke, kako bismo Ljilja i ja imale siguran studentski krov nad glavom …
Železnička stanica Beograd, prilaz
… Ljilja i ja kao buduće akademske građanke odlučile smo se za prestonicu, kako sam bila ponosna što smo zajedno, ona najpametnija u generaciji, ja uz nju lelujava u pesničkim zanosima nastalim na gimnazijskom čitanju Prevera, Tagore, ali neočekivano sam otkrila izvesnu Ahmatovu u koju sam se zaljubila prepisujući u Dnevnik „ … Nećemo piti iz te iste čaše ni vodu, a ni slatko vino, niti ljubiti se u rano jutro naše, ni uveče kroz prozor motriti. Ti dišeš suncem, mene luna plavi, ali u jednoj živimo ljubavi…“…
Hol Beogradske železničke stanice, jun 2018
… ovde sam danas dok je displej dolazaka/polazaka vozova poništen, u bespogovornom je mraku. Kocka je bačena, novo vreme razgradnje/izgradnje je u našoj kući imenom Srbija…
Beograd na vodi
… dok iz voza koji na ovom mestu više neće stati danas gledam budućnost, prošlost se pomalja kao paučina nastala u uglu kapije, pruža se sećanje. Ljilja i ja smo obavile naše brucoške prijave. Tetka Cica nas je čekala u parku na Studentskom trgu, sedela, čitala, nije se znalo kada ćemo se sastati ponovo. Nije bilo mobilnog telefona, dogovori su bili svetinja. Ko dođe prvi, čeka. U njenom čekanju, došle smo i pružile joj indekse. „Dobro“, rekla je kao da je najnormalnije da nas dve provincijalke postanemo studentkinje Beogradskog univerziteta. „Idemo da vidite sobu koju sam vam pronašla“. Odosmo u Karađorđevu ulicu, sada je to područje koje obuhvata „Beograd na vodi“ / „Belgrade Waterfronot“. Tamo nas je dočekala vitka žena u šlafroku zategnutom u struku. Činilo mi se da ima milion godina. „Baš volim što ste prečanke.“ Gledala sam je upitno, ćuteći, Ljilja će mi već sve objasniti kasnije, ali sam se pitala – „Kakve smo mi to „prečanke“, odakle smo mi kad nas naziva ovim imenom, kao da smo iz zemlje „Preko“?… Ljilja mi je posle, u vozu, objasnila da „Preko“ znači da smo iz Vojvodine, „Preko reke smo, logično je to – prečanke.“ Upijala sam njene reči blenući kao tele, bez srama, u moju najpametniju drugaricu na svetu…
Beograd na vodi
… Centralna Železnička stanica Beograd od 1. jula 2018. seli se na neko drugo mesto. Svako ima drugo mesto, u svakom vremenu, o prostoru da ne govorim…
PROČITAJTE I: