Stari kraj iza leđa kompleksa novosadske Banovine miriše na detinjstvo i uspomene. Jedno februarsko veče je delić nečega što su odnele godine, što se ne može ponoviti, ali koraci pamte, i oči. Foto esej “Veče u starom kraju”. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Šetnja je počela pozivom na otvaranje novog prostora namenjenom raznovrsnim kulturnim programima. Ove subotnje večeri bila je prodajna izložba upotrebnih predmeta, slatkiša i odevnih predmeta malih preduzetnika. Na ovom mestu nekada je bila piljarnica “Market”, a novi vlasnici brendirali su naziv. Baš mi se dopada…
… tik iza ćoška je obućarska radnja. U korenu nosa mi je miris imalina i iznošenih cipela donetih da se pendžetiraju, da se zakrpi progledali đon, učvrti štikla. Bezbroj puta ovde sam donosila mamine, tatine, moje cipele. Brat je voleo patike…
… dva ćoška zatim, iz Maksima Gorkog na desno, ime ulice sam zaboravila, tabla Lovačkog doma gde je nekada bila čuvena kafana prozvana “Kod Mice lovice”. Bilo je to mesto gde su mnogi poznati Novosađani navraćali, i moji drugari studenti ovde su dolazili na putu sa faksa ka kući…
… u mom starom kraju jedan od toponima bio je “cik cak zgrade”…
… mural me dočekuje sa likom osobe za koju ne znam ko je…
… kompleks Banovine pod zaštitom sada je pretvoren u gradilište za podzemnu garažu. Naša “Bela kuća” izgubila je identitet…
… uprkos svemu “Love is in the air”, Bitlsi…
… interakcija, Ipak se (o)kreće…
… napuštam moj stari kraj, odoh na drugu (sremsku) stranu. Na putu ka Varadinskom mostu napada me intervencija na zgradi koja je takođe baština Novog Sada. Kiss bar, neki pab i ode dođavola naša baština…
… vraćam se u Gradić, gledam u kulu sa satom i mislim, baš sam srećna što podno nje stanujem…
… kao svi gradovi i Novi Sad se gradi. Ali dok se u evropskim gradovima vodi računa o čuvanju identiteta grada, ovde je ta lekcija izbrisana.