O ovome sam htela da pišem pre godinu dana (2019), negde u ovo doba maja. Međutim, dogodi se da vas nešto toliko dirne, te od tog “doticanja” ostanete bezrečni. Radi se o knjizi Ljubice Radoičić Šešelj (1914-1991) “Jednospratne kuće” (Izdavačko preduzeće “Bratstvo-Jedinstvo”, 1954, Novi Sad). Dobila sam je kao rođendanski poklon od gimnazijske drugarice Vere – Živke za 65. rođendan. Pronašla je knjigu na tim kupujem-prodajem internet varijantama. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal
Moj gimnazijski razred bio je pretežno ženski. Na proslavi ne znam već koliko godina od mature, poteglo se pitanje gde je naša, takoreći kolektivna knjiga “Jednospratne kuće” koju sam uzela iz tetka Leline biblioteke i donela drugaricama da kruži u razredu. Knjiga koju je napisala Ljubica Radoičić Šešelj je postala naše mesto susreta. Studiozno smo analizirale sudbinu glavne junakinje Aleksandre Mihajlović iz dobrostojeće beogradske porodice koja se odupire važećim građanskim normama više srednje klase u posleratnom Beogradu.
Knjiga “Jednospratne kuće” objavljena je 1954. godine. Mogli bismo je svrstati u ljubavne “mirjamovske” romane, ali ona ipak ima dimenziju koja prevazilazi puku „mirjamovsku” priču. “Delo Ljubice Radoičić Šešelj se od produkcije ranih pedesetih godina (u Jugoslaviji, prim. korzoportal) izdvaja i time što nju ratna i posleratna stvarnost ni najmanje ne dotiču. Roman, barem u prvom sloju, nema ni traga nostalgije za prošlim vremenima; pripovedač hroničarski i često sa izvesnom merom pakosti beleži malograđanske odnose i karaktere. Junakinja se od svoje više srednje klase izdvaja pre svega otvorenošću i iskrenošću, ali odudara od tipične junakinje ljubavnih romana (a svakako od devojaka Mir Jam) po tome što ne oličava skromnu i poštenu osobu. Naprotiv, njena emancipovanost ogleda se pre svega u odbacivanju opšteprihvaćenog morala, odbijanju pojedinih društvenih konvencija, u erotskoj osvešćenosti, u slobodnom biranju partnera i oca svoje dece (kako ćemo videti, ovo je značajan momenat u romanu), njena svojeglavost i samoživost ističu se kao vitalistički ideal” (Tijana Tropin).
Gutale smo rečenice iz knjige “Jednospratne kuće” moje gimnazijske drugarice i ja, prepričavale smo događaje – da li će Aleksandra ostaviti muža, hoće li priznati Dimitriju da njihovo prvo dete nije njegovo, koliko je važan seoski momak Alče, otac deteta, pa njeni drugovi sa fakulteta Andreja i Bernard… tako banalna, a toliko životna priča na kojoj počiva život. I kada smo znale ishod, knjigu nismo ostavljale, razmatrale smo…
Jedan od likova u knjizi „Jednospratne kuće“ koje sam zapamtila do danas (kada posle pola veka ponovo čitam roman) je neudata, večno „stegnuta“ od starije sestre – Penelopa. Aleksandra, Sandra utiče na nju da promeni život, da se iskobelja iz neprirodnih porodičnih odnosa. I tetka Penelopa napušta porodicu u kojoj je do tada bila samo figura, bogata naslednica. Na zaprepašćenje bližnjih usvaja dete – “Bila je to devojčica kojoj je bilo jedva nekoliko nedelja, crnpurasta kao Ciganče, sitna i slaba. Penelopa je usvoji, po savetu lekara obezbedi je za čitav život … Mala Penelopa isčauri se u devojčicu tako čudnu da se velika Penelopa podmladi gledajući je kraj sebe… („Jednospratne kuće“)
Moje gimnazijske drugarice u traganju za knjigom „Jednospratne kuće“
Knjiga “Jednospratne kuće” Ljubice Radoičić Šešelj odjednom je nestala u našem pretežno devojačkom gimnazijskom razredu. Ko li ju je prisvojio ostaje pitanje do danas! To nije knjiga koja obeležava srpsku književnost, ali jeste romansijerski posleratni poduhvat u kome nije ideal skromna žena novog socijalističkog poretka, već osvešćena Aleksandra koja ide svojim putem. A sada je knjiga-poklon ponovo u mojim rukama. Trilogija “Jednospratne kuće” Ljubice Radoičić Šešelj dovoljna mi je u prvom tomu, od moje Vere.