Najlepše su septembarske senke, možda zbog toga što ćemo uskoro biti željni sunca. Foto esej „Senke“. Piše/Foto: Bojana Karavidić
“… Pusti me bar da budem tvoja sjena/tvoje sjene sjena, tvoje ruke sjena/sjena tvoga psa/nemoj poći, ne/ nemoj poći sad, nemoj poći sad.” (Arsen Dedić, Nemoj poći sad)…
… “Ide sen moja pored mene,/ognjena sablast i džin modar;/Preda mnom kao vođ bez smene,/kao žbir za mnom, nem i bodar…” (Jovan Dučić, Senka)…
… “… Hoću da držiš moju ruku,/da se ne bojiš vetra i mraka,/uspavana i kad kiše tuku,/jednako krhka, jednako jaka…” (Miroslav Antić, Senka)…
… “… Već me i Dunav pretiče/moja me senka spotiče/ al’ ništa me se ne tiče/i malo šta me pomera i dotiče/sem možda nje… (Đorđe Balašević, Na Bogojavljensku noć)
… u grad se lagano ušunjala jesen. Poznate mirise i ukuse leta zadržavamo u špajzu, u teglama i flašama, čekajući proleće.